Misija NASA-e Apolo 17 koja je na Mesec dovela 12 ljudi u decembru 1972. godine do danas ostaje možda i njihov najveći uspeh.
Astronauti su prikupili kamenje, fotografisali sve što su mogli, proveli niz eksperimenata, postavili zastave i vratili se kući. Uprkos toj velikoj misiji koja je trajala nekoliko nedelja Apollo program nije omogućio da ljudi na mesecu ostanu dugoročno.
I danas 45 godina nakon te poslednje misije postoji niz razloga zbog kojih bi ljudi trebalo da se vrate na zemljin veliki i prašnjavi satelit i na njemu da ostanu, piše Business Insader.
Istraživači i preduzetnici smatraju kako bi baza na Mesecu mogla da postane nešto poput benzinske pumpe za duga svemirska putovanja, da dovede do izgradnje svemirskih teleskopa, kao i da olakša mogućnost života na Marsu i reši stogodišnje naučne misterije oko nastanka Zemlje i meseca.
Tu je i turistički potencijal o kojem toliko čujemo i čitamo poslednjih godina, posebno uz razvoj niza tehnoloških kompanija.
"Trajna istraživačka stanica na mesecu je sledeći logičan korak. To je samo na udaljenosti od tri dana. Moramo izmisliti još niz stvari i testirati ih pre nego što odemo u svemirske dubine", rekao je bivši astronaut Kirs Hadfild.
Ipak niz astronauta i stručnjaka složiće se i reći kako prepreke zbog kojih nije bilo misija na mesec su zapravo trivijalne i banalne. Posebno velika prepreka svim misijama koje uključuju ljude je trošak.
Po zakonu koji je američki predsednik Donald Tramp potpisao u martu 2017. godine. NASA-in godišnji budžet iznosi 19,5 milijardi dolara, a već sledeće godine mogao bi da se poveća na 19,9 milijardi. Iako je reč o velikoj svoti novaca, u poređenju sa izdvajanjima za npr. američku vojsku koja iznose oko 600 milijardi dolara godišnje, čini se beznačajan.
Posebno je unutar toga važan projekt modernizacije i proširenja nuklearnog arsenala koji bi u sledećih 30 godina mogao da košta oko 1,7 biliona dolara. U poređenju s nekim pređašnjim danima NASA budžet relativno je malen.
"NASA-in udeo u federalnom budžetu bio je na vrhuncu sa četiri odsto 1965. godine. U proteklih 40 godina ostao je ispod jedan odsto, a u posjednjih 15 godina ide polako prema 0,4 odsto federalnog budžeta", rekao je astronaut član Apolo 7 misije Volter Kaningam.
Trampov budžet podloga je za misije povratka na mesec i misiju na Mars, ali čini se kako bi tu moglo biti problema i odgađanja s obzirom na ipak nedovoljna sredstva. Još 2005. godine NASA je procenila kako će povratak na mesec stajati oko 133 milijarde.
"Za istraživačke misije koje uključuju ljude najteže je dobiti političku podršku. Ako Kongres ne odluči da uložit više novca u program o misijama samo možemo pričati", naglasio je Kaningam. Cilj Trampove administracije je da astronaute dovede na mesec oko 2023. godine, u godini koja bi mogla biti pred kraj Trampovog drugog predsedničkog mandata, naravno ako ga dobije.
A u tome leži novi problem - politički udarci.
"Zašto bi bilo ko trebalo da veruje bilo kojem predsedniku i njegovim najavama nečega što bi se moglo dogoditi dva mandata u budućnosti. To je samo priča", naglašava Hadfild. Iz perspektive astronauta najvažnija je misija, a dizajn, testiranje i ostalo moglo bi da potraje više od dva predsednička mandata.
"Voleo bih da sledeći predsednik podržava budžet koji će nam omogućiti da izvedemo misije koje su od nas zatražene, koje god one bile", rekao je astronaut Skot Keli.
Različite poglede na svemirske misije imali su američki predsednici, a NASA je potrošila devet milijardi dolara tokom pet godina na dizajniranje, izgradnju i testiranje oprema za svemirski Constellation program kojem je cilj odvesti astronaute na mesec.
Nakon što je Obama preuzeo predsedništvo te nakon što se nije tačno mogao proceniti trošak tog programa, umesto njega Obama je odobrio Space Launch System, program raketnog nosača.
Tramp nije uništio SLS, ali je promenio Obamin cilj slanja astronauta na Mesec i Mars. Takve česte izmene i promene prioriteta dovodile su do otkazivanja, gubitka od oko 20 milijardi dolara, a osim toga izgubljeni su vreme i godine.
"Američko vodstvo inspiriše sve da naprave nešto što ni jedna druga nacija nije sposobna. Pokazali smo to i u jednom kratkom trenutku pre 45 godina. Ne verujem da smo to od tada ponovili. Verujem kako to sve zavisi od političke predanosti", rekao je astronaut Baz Oldrin.
NJih može potstaći želja naroda, koja je ipak oko ovog pitanja dosta mlaka. Čak i na vrhuncu Apolo programa, nakon što su Nil Armstrong i Baz Oldrin izašli na površinu, samo 53 odsto Amerikanaca verovalo je kako je program vredan troška.
Većinu vremena taj procenat je bio ispod 50. Danas 55 odsto Amerikanaca misli kako bi povratak na Mesec trebalo da bude NASA-in prioritet, dok njih 44 odsto misle kako astronauti na Mesec ne bi trebalo da se vraćaju. Što se tiče podrške istraživanja Marsa ona je puno veća pa tako iznosi 63 odsto. Ali finansijski trošak nije jedini razlog zašto je povratak za sada još nemoguća misija.
Mesec je takođe i 4,5 milijardi stara smrtonosna zamka za ljude, koja se ne sme uzimati olako ili podceniti. Površina je prekrivena kraterima i stenama koje su pretnja sigurnom sletanju.
Pre prvog sletanja 1969. godine američka vlada potrošila je milijarde dolara u razvoj, lansiranje i dopremanje satelita koji su mogli da snime površinu koja bi pomogla u odabiru potencijalnih mesta sletanja. Ipak puno veća briga dolazi od onoga što je uticaj meteorita stvorio - regolitu, prašinu.
Avio inženjer Madu Thangavelu sa Univerziteta Južna Kalifornija, napisao je 2014. godine kako je mesec prekriven "finim, slojem lunarne prašine poput pudera koja je elektrostatički nabijena zahvaljujući interakciji sa solarnim vetrom. Vrlo je abrazivna i prianja, čime se vrlo brzo 'pune' svemirska odela i vozila".
Astronaut Pegi Vitson koja je u svemiru provela 665 dana, probleme sa prašinom navela je kao glavne problema Apolo misija.
"Ako ćemo provesti tamo puno vremena i izgraditi trajne nastambe, moram smisliti način na koji ćemo rešiti taj problem", rekla je.
Novi problem je i sunčeva svetlost. Oko 14 dana u komadu na površini je vruće kao u paklu jer je izložen direktno sunčevoj svetlosti, jer mesec nema nikakav atmosferski zaštitni sloj. 14 dana nakon toga vlada potpuni mrak i tada mesečeva površina postaje jedno od najhladnijih mesta u svemiru. NASA razvija mali nuklearni reaktor Kilopower koji bi astronaute trebalo da snabddeva potrebnom energijom za vreme mračnih dana. "
Nema okrutnijeg okruženja za život od Meseca. Ipak uprkos tome, s obzirom kako je tako blizu Zemlje, najbolje je mesto na kojem bi možda trebalo da se nauči živeti", napisao je Tangavelu.
A tu su i 'luckasti' milijarderi koji su se bacili u trku. I upravo da nije bilo njih, da su samo bili NASA, Boing i Lokid koji su razvijali mašineriju, možda velikih pomaka ne bi bilo.
"Nema sumnje, ako želimo ići dalje, posebno ako želimo ići dalje od Meseca, potreban nam je novi prevoz. Danas smo još u onim danima 'kočije'", rekao je astronaut DŽefri Hofman.
Posebno se tu misli na rad Ilona Maska i njegove kompanije SpaceX kao i DŽefa Bezoša i kompanije Blue Origin. Upravo dugoročne želje astronauta i želja da se ponovo vrate na Mesec lako se uklapaju u Bezošovu dugoročnu želju.
Svoju ideju o izgradnji prve mesečeve baze predstavio je Vašingtonu uz Blue Origin raketni sistem New Glenn. U aprilu je rekao da "će preseliti svu tešku industriju sa Zemlje, koja će postati rezidencijalna zona lake industrije".
Maskov Spejs Iks mogao bi do Meseca pre NASA-e ili Blu Oridžina. NJihova raketa Falkon Hevi sposobna je da lansira malu Kru Dragon svemirsku kapsulu do Meseca i natrag.
Mask je rekao kako su dva pojedinca već stavila sredstva kako bi mogli otići na to putovanje. "Moj san je da Mesec jednom postane deo ekonomske zemljine zone, svakodnevne ekonomije. I to je nešto na čemu bi trebalo raditi", rekao je Hofman. Astronauti ne sumnjaju kako ćemo se vratiti na Mesec i Mars. Samo je pitanje kada i koja će to generacija doživeti.
Izvor: Express. hr
