Piše: Gojko Đogo

Predveče, u petak, 15. juna 2018, stigao sam u Ševeningen da posetim Radovana Karadžića i generala Mladića. U naše novo „prokleto Lijevno“. Samo, u njemu se ne „bijeli kula“. Ovde se ništa ne bijeli, sivo nebo, sivo more, siv pesak, sive kuće, sivi galebovi. Sa mnom su Luka, Radovanov brat i advokat Marko Milović.

Smestili smo se kod Mire, u manji trosoban stan, u jednospratnoj kući nedaleko od mora. Mira je došla ovamo pre tridesetak godina, možda uoči ratova. Deca su joj ostala u Srbiji. Ne znam ko ju je pronašao, nevolja sigurno. Svi nevoljni srpski gosti kod nje odsedaju godinama. S nekima se baš sprijateljila i posećuje ih kad dođe u Srbiju, a dolazi često. Do zatvora se stiže za dvadesetak minuta oštrog hoda.

Srećom, kiša nas je poštedela sva tri dana, ovde kišobran ne pomaže, stalno duva vetar s mora. Temperatura je oko petnaest stepeni. Sunce zalazi nešto posle deset sati, ali se vidi još ceo sat. Bakarno zapadno nebo i sunce kao limunasto belance, greje al’ ne peče, iako je leto.

Zgrada Pritvorske jedinice, kako se sad naziva, odavna služi kao zatvor. Prućila se pola kilometra. Na fasadi, secesija pomešana sa malo neobaroka. Neubedljivo. Jedan ili ponegde dva sprata, sa odvojenim celinama. Podalje, u unutrašnjem delu, spolja nedovoljno vidljivi paviljoni sa nekoliko spratova. Sve opasano povisokim zidom od cigle. Ispred, mali park. Zatvor ko zatvor.

Kad smo, posle „skeniranja“ i standardnog stražarskog pregleda, prošli kroz desetak vrata i dva dvorišta, otvorila su se i poslednja vrata od povelike „primaće sobe“ – i evo Radovana. Nisam ga video od 1995, od dejtonskog Aranđelovdana, u njegovoj kući u Krivačama. Sad je stajao tu, uspravan i vedar, kao i pre bezmalo četvrt veka. Gotovo bez bora, sa dosta sedih, ali sa svim vlasima na broju, u kuštravoj kosi koju još uvek često češlja prstima. Neveliki stomak, tregeri, bolje izgleda nego na fotografijama.

– Gde si deda, grli me.

Jedva sam zadržavao suze, a bogami i on, iako smo to prikrivali radosnim osmesima. Dovukao je poveću plastičnu gajbu, sanduk pun hrane. Spremio nam je razne đakonije. Još sve toplo, biftek i krompirići u zatvorenom loncu, razni sirevi, crni i beli hleb, još tople kiflice, čak i čokolade, ko će sve nabrojati.

Po dogovoru, u zatvor smo ušli u 9 sati, kad počinju posete, a on je zacelo ustao zorom da bi sve ovo sam pripremio u kuhinji i carski nas dočekao. Kifle je naručio polusmrznute, pa ih je on pekao, kako bi nas dočekale još tople. Ispekao je još jedan zanat, kad odavde izađe, a on veruje da će to biti posle konačne, oslobađajuće presude, lako će naći posao, psihijatara i pekara nikad dosta.

Sedeli smo za „salonskim“ stolom sa dvosedom i dve fotelje. Prostorija za primanje poseta pregrađena je sa nekoliko „boksova“, odvojenih drvenom pregradom. U svakom odeljku je poveći trpezarijski sto sa nekoliko stolica a, po potrebi, stolice se mogu pozajmiti i od drugih stolova. Više pritvorenika može u isto vreme primati posete i slobodno komunicirati.

Tu sede i stražari, jedan ili dvojica, ima i dama u uniformama. Sreli smo i mladu, nasmejanu, crnpurastu „učiteljicu ručnih radova“, koja je Radovanu pomogla da ispeče Nogovu i moju glinenu „bistu“. I ostali stražari deluju opušteno i dobroćudno, a nemaju ni preveć gostiju, pet Hrvata i pet Srba: Radovan, Mladić, Mićo Stanišić, Stojan Župljanin, a ovih dana im je kao pojačanje pristigao i povratnik, „dvomotorac“ Frenki Simatović. Stražari su sa Radovanom posebno uljudni, valjda zato što se s njim lako sporazumevaju na engleskom. Drugi dan, dok smo petnaestak minuta čekali Radovana, stražari su nas počastili kafom. Radovan se sa Mladićem gurao u kuhinji, pa nije stigao da pre našeg dolaska spremi ručak, pasulj prebranac.

Posete traju do pet po podne, s tim što se u jedan sat mora napustiti „dnevni boravak“ i preći u manju sobu za „intimnija druženja“. To je omanja soba sa kaučem, stolićem i dve fotelje. Ima nekoliko takvih soba, sa ulazom iz hodnika, ispred prijemnice. Zajednički toalet i kupatilo su prekoputa. Prvog dana smo tamo i ručali. Posle samo nekoliko minuta, dolazi stražar i nosi čiste čaršafe. Radovan se zahvaljuje i kaže da su mu tu brat i prijatelji, te da mu čaršafi nisu potrebni. Smejali smo se, naravno.

U zatvor se ne može ništa uneti, čak ni olovka, može sat na ruci, kaiš oko pasa i novac koji se predaje stražaru u sali za posete i potom uplaćuje na konto pritvorenika. Knjige se mogu predati samo radnim danom, ujutru, u 8:45 do 9:15. Doneli smo čitavu malu biblioteku: Andrićeve „Znakove pored puta“, Gogoljeve i Toholjeve priče, Fromovu knjižicu „Religija i psihoanaliza“, Ekmečićev „Pečat“, Gaćinovićevu monografiju „Zločini nad Srbima u dvadesetom veku“, Vučelićeve eseje „Na liniji vatre“, Blokove, Dučićeve, Kardenalove pesme, časopis „Rusko-srpski krug“ u kom je preveden oveći izbor njegovih pesama, dodao sam i ja „Klupko“, moju novu zbirku pesama, i još ponešto. Posvete nisu dozvoljene, iscepaju list, ali moja posveta i Radovanu i Mladiću nekako im je promakla, nisu baš pedantno pregledali, imali su u mene poverenje.

Zatvorska hrana je „zatvorska“, dakle mogla bi biti bolja. Oni koji imaju novac mogu naručiti iz kantine šta žele i u kuhinji spremati sami, zatvoreske cene su slične našim. Posetiocima nije dopušteno da zavire u prostorije gde borave zatvorenici. Mogu telefonirati kome hoće, sa zajedničkog telefona, ali je to dosta skupo, više od pola evra za minut…

Ali, uz obrazac zahteva za posetu dodato je i posebno uputstvo sa odredbom koja zabranjuje opisivanje zatvora. Nadam se da nisam preterao.

Tri dana razgovara o svemu i svačemu. Ko kad smo neispričani. Nakon Radovanovog nastanjivanja u „beogradskoj šumi“, prestali smo i da se dopisujemo. Više ni golubija ni noćna pošta nije radila. Posle preseljenja u Ševeningen, češće smo razgovarali, ali samo o „probranim“ temama.

I ovom prilikom ponajviše smo pričali o njegovoj presudi i žalbi jer je sa nama bio i advokat Milović. Radovan je čvrsto uveren da ta presuda, ako ima ikakva prava i zakona, ne može opstati. Zatim smo ogovarali zajedničke prijatelje i pretresali ovdašnje i svetske prilike. Valjda zato što je tu bio i Luka, Radovan je dosta govorio o Petnjici i detinjstvu, o sudbini oca Vuka, o njegovom četnikovanju i četverogodišnjem tamnovanju, o tome kako je na čudesan način preživeo streljanje iako mu je šest metaka prošao kroz telo. Obnavljajući gradivo, uz povremenu bratovu pomoć, Radovan je prošetao kroz porodičnu istoriju, a potom nastavio priču o svom višegodišnjem skrivanju po beogradskim i drugim štajgama. O tome kako je kontaktirao sa komšijama, da bi bio manje sumnjiv, kako je vežbao da ide poguren, da menja glas, kako je uvijao bradu oko drvene igle, kako je držao predavanja o bioenergiji i lečio po beogradskim i novosadskim privatnim bolnicama. Najzad, kako su ga otkrili. Tu zaslugu pripisuje čuvenom Mikiju Rakiću. Veruje i da su i neke strane službe u tome učestvovale. Na pravi trag su, međutim, ukazali momci iz njegove pratnje. Posle nekolike godine skrivanja, nakon što se „oslobodio“ čuvara, njih trojica su, ko zna zašto, na saslušanju u službi bezbednosti u Sarajevu, ili u birou neke strane službe, ukazali na beogradski trag i tačno opisali kako Radovan izgleda. Ove izjave su predočene Lukinoj ćerki Radi na jednom od saslušanja u podgoričkoj policiji, kad je osam sati saslušavana. Na kraju je, kao što je poznato, neopreznom upotrebom mobilnog telefona, utvrđena i tačna adresa gde se krije.

Radovan se ne može načuditi zašto su momci iz pratnje to učinili? Možda više nisu mogli da trpe stalnu prismotru, nisu mogli da nađu nikakav posao, što je istina, ili su dobili u džep neku crkavicu? Sve je moguće. Stoga posebno ističe odanost pratioca Vlade Ilića. Neko vreme su se i krili u istim stanovima, ali pošto je i za Vladom bila raspisana poternica, zbog nekakvog drugog „slučaja“, morali su se ipak razdvojiti.

Radovanovo vidarenje i delovanje, kao doktora Dabića, neobična je avanturistička priča kakva, na ovim stranama, nije nikad zabeležena. Mnoge pojedinosti, razume se, još uvek, nije uputno otkrivati. A ni ono što je ispričao ovog puta ne bih citirao ni interpretirao, neka nešto ostane i za drugu priliku.

Dosta je govorio o svom učenju o bioenergiji. Objašnjavao kako se ta energija ispoljava. U kakvoj je vezi sa svetlošću. Kako se obrazuje energetska ili svetlosna „kapsula“ koja omogućava čoveku da za neko vreme „savlada“ i silu Zemljine teže. Biblijsko hodanje po vodi je moguće. Psihoanaliza overava brojna jevenđeljska čuda. Ne mora čovek čitati ništa više osim Biblije, sve je tamo rečeno.

Crtao je molekule kao kružiće i pokazivao kako organizam prima i emituje energiju. Pokazao nam je sedam energetskih tačaka na telu koje su posebno osetljive. Svaki čovek, manje više, poseduje tu energiju. Ona se ne može neograničeno trošiti, posle nekolike „seanse“, terapeut mora predahnuti i sačekati da se njegova energija obnovi.

Na kraju nas je lečio. Stisli smo oči i ispružili ruke sa dlanovima okrenutim naviše. Dok smo mi ponavljali molitvu: Gospode pomiluj, on je upro i blago zavrnuo svojim palcem na sredini našeg dlana. Zatim je svojim dlanovima kružio oko naših glava. Ja sam zbilja osetio nekakvu toplotu.

Molitveni učinak ne sadrži se u rečima nego u koncentraciji i otvaranju duše da može primiti energiju, božansku ili ljudsku, te je dovoljno ponavljati samo dve reči: Gospode pomiluj. Čovek se mora otvoriti da bi energiju mogao primiti. U molitvi, mi se oslobađamo svega što opterećuje naš duh, svest i podsvest. U blaženom miru, naš unutrašnji prostor, ispražnjen, spreman je da primi energetske talase. Vrata treba otvoriti da bi neko ušao, ne kaže Gospod slučajno: Ko kuca, otvoriće mu se.

Ne bih mogao reći da li je to metafizika, nauka ili poezija. Ili sve zamešano.

Upražnjavanje joge nije samo vežba nego i duhovno usredsređenje i priprema tela da može primiti ozračenje koje je oko nas. Joga je isto što i naša molitva. U oba slučaja nužno je potpuno duhovno pražnjenje, „očišćenje“ i mir.

Tako nam je Radovan, kao diletantima, gotovo ceo jedan čas ukazivao na veze između psihoanalize i religije. Naravno, ako sam ja išta razumeo i ako sam dobro upamtio. A pre nisam nego jesam, stoga unapred molim za oproštaj i njega i čitaoce.

Ko misli da je to šarlatanstvo ili vradžbina, neka pruži ruku Radovanu da on iznad nje pređe svojim dlanom pa će videti kako se malje uspravljaju, kao da ih podiže neka magnetna sila.

Ostavljajući, dakako, po strani Radovanovo izučavanje psihoanalize, nagovarao sam ga da se konačno okane pravnih rasprava i da se vrati poeziji. Hoće, kaže, čim prokomentariše i ove poslednje tužilačke i sudske pravne besmislice.

Sa Mladićem samo pola sata

U posebnom zahtevu upućenom upravi zatvora, tražio sam dozvolu da posetim i generala Mladića. Nažalost, nisam dobio saglasnost, možda stoga što je njegova supruga Bosa bila tu do petka, a između dve posete mora proteći najmanje tri dana. Recimo da je to bio razlog. U ponedeljak sam opet insistirao, ali uzalud. Tek oko dva sata, dok smo sedeli sa Radovanom, dolazi stražar i kaže da mi je odobreno da Mladića vidim samo pola sata. Odveli su me u susednu sobu i za nekoliko trenutaka doveli Generala.

Ne ispušta me iz zagrljaja.

– Nešto si se smanjio, kaže. – A ti se podmladio, uzvraćam.

I zbilja, on izgleda sasvim dobro. Rumen, zalizane kose, manjka samo poneki zub. Spavao je, veli, pa kad su ga probudili nije stigao da uzme protezu.

– Odo ja po nju i da ti donesem „hljeb iz crkve“, jutros smo bili tamo. (Valjda naforu). Ustavljam ga, ali on skoči po vojnički… Međutim, ispred samih vrata sedi stražar i ne dozvoljava mu da izađe.

Mentalno je, reklo bi se, sve na svom mestu, ne primećuju se nikakva „iskakanja“ ni u govoru ni u mišljenju, iako je imao nekoliko srčanih i moždanih udara. – Priča se da si sasvim odlepio i svi prijatelji ti preporučuju da odlepiš još više, samo tako se ovo može predurati, šalim se. – Meni ne radi pola glave, ali ova jedna polovina mi je bolja nego njihova cijela. – Da si ostao u Lazarevu ne bi živ bio. – Bio sam nikakav, bio sam ko krlja, u stolici, mene su Toša i Ojdanić kupali. Pozdravi ga. (Misli na generala Ojdanića, general Tolimir je preminuo). Moraš da mi obiđeš Bosu, da mi vidiš unučad, da vidiš samo kakvi su. – Radovan se žali da od tebe jutros nije mogao da nam spremi ručak. – Ah, donio mi je one dvije olovke… – Kaže da te pobeđuje u šahu, samo te ponekad pusti… – Ma kakvi, samo me jednom pobijedio. Kaži mu da više igra šah, a manje čita, duže će živjeti. – Uspeli smo da ti prošvercujemo još tri olovke, meni su oduzeli, ali Luku i Marka je propustio skener, daće ti Radovan. Doneo sam ti i jedan rokovnik, podebeo, da možeš pisati. Darko mi je rekao da ti to donesem, i deblje olovke. Kaže da teže sastavljaš tri prsta desne ruke… Doneli smo i dosta knjiga za obojicu. – Trebaju mi olovke, pišem pisma, odgovaram svakom, reci prijateljima da mi pišu. Pišu mi sa svih strana svijeta, iz Australije, Amerike, iz Dubrovnika prijatelji Hrvati, svima odgovaram, mnogo pisama dobijam… Pozdravi sve naše …

I evo stražara da ga vodi.

– Čekaj, hoću da vidim Radovanova brata, i krenu ka drugoj sobi. Dva stražara ga zaustavljaju hvatajući ga ispod ruke. I ja ga grlim: – Pusti, vidiš da ne daju, kažem. – Majku vam vašu, pustite me, viče General. Stražari nisu grubi, ali ga odvode, rekao bih čak da su razumeli psovku, ali ne haju, smeju se.
Hrestomatija od Prlićeve ćerke

U prijemnoj prostoriji, pored nas – možda i to valja zabeležiti – u subotu su bile u poseti supruga i ćerka hrvatskog generala Petkovića. Posle završene posete, vraćajući se prema centru grada, pričale su nam kako Hrvati predano brinu o svojim zatvorenicima. O našim gotovo da ne brine niko. Radovan je nedavno dobio penziju od 600 maraka. Ceo rat, dok je bio predsednik Republike Srpske, nije mu uplaćivano penziono osiguranje.

U nedelju je došla ćerka generala Jadranka Prlića. Donela mu je jednu hrestomatiju o Hrvatskoj devedesetih. Među redaktorima je i ona. Likovni deo je priredio moj nekadašnji prijatelj pesnik Zvonko Maković. To je bio zgodan povod da popričamo o starijoj generaciji hrvatskih pisaca. Neki su umrli, neki se odmetnuli u politiku i više ne pišu. Jadranko kaže da se dobro slaže sa Radovanom, osim kad počne da priča o Srbima. – E to ne mogu da slušam. – Siguran sam da ni Radovan ne uživa u sličnoj, hrvatskoj priči. Ali, kako god bilo, voleli se ne voleli, valja nam živeti jedni pored drugih, kažem. Nije to bilo neprijatno ćaskanje. Radovan je njegovu ćerku Adrijanu častio čokoladom, kao i Petkovićeve gošće prethodnog dane. Vazda gospodin.

Rastanak uz setan osmeh i muku u drobu

Ševeningen se inače ubraja u turističke destinacije. Smešten je na samoj obali, mestimično možda i ispod površine mora. Prema jugu i severu obala je malo uzdignuta, tako da se ne moraju podizati ustave da zaustavljaju pesak koji nose vetar i voda. Peščana obala se prostire kilometrima. Kuće su mahom jednospratne, ima nekoliko onižih višespratnica u centru i na ćuviku kraj samog mora. Mi smo šetali u jaknama, a na plaži je bilo kupača. Holanđani se kupaju i kad je hladno, samo ako ima sunca. U januaru na hiljade skaču u more, odrasli i deca, to je nekakav običaj, ali ne plivaju kao mi za časni krst. Vreme se neretko menja nekoliko puta u toku dana, kao i drugde na evropskom severozapadu. Kažu, takođe, da se za vedrih dana vidi Engleska. Ajde da verujemo.

Uveče smo sedeli u kafani na trgu pored mora, gledali fudbalske prenose i pili pivo, služio nas je i častio jedan Nikšićanin koji se ovde za dvadesetak godina odomaćio.

U ponedeljak po podne završena je naša poseta. Sa Radovanom i Ratkom smo se rastali sa setnim osmehom i s mukom u drobu. Možda je to i suvišno reći. Kako li je tek njima koji godinama čame u ovoj „prokletoj avliji“. Sutra je devetnaesti jun, Radovanov rođendan. Mi smo ga dan ranije vukli za uši.

Kako NVO služe kao oružje stranih sila, više o tome OVDE.

Izvor: Novosti