Piše: Slobodan Reljić

Najveći svetski mislilac i mali zlobnici

Pojava knjige pod naslovom Yugoslavia – Peace, War, and Dissolution i sa potpisom Noama Čomskog pregled je intelektualnog napora da se spozna istina o zemlji čija je uloga u svetskim događanjima u prošlom veku neuklonjiva. Ali svakako izaziva kontroverze.

Tako se odmah po objavljivanju knjige „Al DŽazira“ bacila, ništa manje nego na poništavanje sposobnosti Čomskog da išta razume od onog

što se ovde dešavalo!

Baš hrabro, ali i krajnje neuverljivo jer kao očigledan dokaz tome jedan „misleći“ al-džazirovac nalazi da je – „najveći svetski mislilac” koji je 2005. u anketi časopisa „Prospekt” i „Forin polisi” dobio je dvostruko više glasova od drugoplasiranog Umberta Eka – „prvu omašku napravio pružajući podršku srpskim disidentima okupljenim oko LJubomira Tadića i Mihaila Markovića, koji su jednom intelektualcu autsajderu možda i izgledali kao politički opozicionari, ali čije je djelovanje nama koji razumijevamo zbivanja iz njihove unutrašnje perspektive bilo krajnje politički retrogradno, a, ispostavit će se, i krajnje opasno“.

Može biti da ovaj tužni lik, čiji se kredibilitet podiže na članstvu u Društvu pisaca Bosne i Hercegovine, zna neke velike tajne o „represiji na Beogradskom univerzitetu“ ali tekst Noama Čomskog i Roberta Koena objavljen u New York Review of Books, iz februara iz 1974, sa napomenom da je napisan „sa ekspertima za situaciju u Jugoslaviji za koje verujemo da su pouzdani“ – i danas izgleda sasvim utemeljeno. Naprotiv, teško ćete i na srpskom (a i jezičkim derivatima jezika srpskog) naći pregledniji prikaz.

Nasuprot „intelektualcu autsajderu“ Čomskom, za Al-DŽaziru, autentični intelektualac je Ed Vilijam, britansko-irski pisac i novinar, koji je bio u onoj grupi žurnalista-specijalca koja je otkrila lažni „koncentracioni logor“ u Trnopolju. Ili Noel Malkom, pisac „kratkih istorija“ Bosne i Kosova po narudžbini. Ali to ništa ne može promeniti. To je kao kad bi znanja Dostojevskog o ljudskom biću rušili dostignućima Sidnija Šeldona. Čomski je Čomski. Sve ostalo je municija u propagandnom ratu, koja se odavno pretvorila u dim i od koje će ostati samo ispražnjene čaure.

Značaj i relevantnost ovakvih knjiga zavisi i od onog ko uređuje sadržaj. Davor DŽalto, momak širokih interesovanja i sklon da se drži Nikolaja Berđajeva i savremenog grčkog teologa Jovana Ziziulasa, uredio je „Jugoslaviju“ Čomskog s razumevanjem suštine njegovog pristupa. Predgovor je napisao Andrej Grubačić, koji svoju priču temelji i na životnom putu svog dede Rate Dugonjića. Oni su zbir pisanja i govorenja Čomskog, u različitim prilikama i u preiodu od pola veka, učinili preglednim i jasnim. To nije mali posao.

Intelektualac sa jasnom ideologijom

Otkad je objavio tekst „Odgovornost intelektualca“ (1967) Noam Čomski radi i živi u skladu s visoko postavljenim principima. U zaključku tog sad već istorijskog spisa ocrtana je obaveza intelektualca: „Vraćam se na kraju Dvajtu Mekdonaldu i odgovornosti intelektualca. Mekdonald navodi reči knjigovođe logora smrti koji je briznuo u plač kad su mu rekli da će ga Rusi obesiti: ‘Zašto bi? Šta sam učinio?’, pitao je on. Mekdonald zaključuje: ‘Samo oni koji su sami spremni da se odupre autoritetu kad su ti sukobi sasvim nedopustivi prema njihovom ličnom moralnom kodu, samo oni imaju pravo osuđivati knjigovođu logora smrti .’ Pitanje, ‘Šta sam učinio?’ je ono što i mi možemo pitati sebe, kad svaki dan čitamo o novim strahotama u Vijetnamu – kao što mi stvaramo, ili izustimo, ili tolerišemo obmane koje će biti upotrebljene da opravdaju sledeću odbranu slobode.“

Visoko i odvažno postavljena letvica u doba velike drame Sjedinjenih Država. Sasvim na tragu praoca intelektualaca u zapadnoj kulturi Emile Zole i njegovog J’accuse! iz 1898. godine. Čovek viših znanja je odgovoran da svoje znanje stavi u službu istine i kritike „otuđenih centara moći“. Ali „ako je odgovornost intelektualca da insistira na istini, njegova obaveza je i da posmatra događanja u njihovim istorijskim perspektivama“.

Intelektualac Čomski je, dakle, krajem šezdesetih bio koncentrisan na Vijetnamski rat, događaju u kome su se prelamale sve silnice Amerike i univerzalni principi, kao što je Čomski danas čovek koncentrisan na prelomne globalne promene u kojima je uloga Amerike nesporna i neizbežna.

„Kad razmatramo odgovornost intelektualca, naša osnovna briga trebalo bi da bude uloga u stvarnju i raščlanjivanju ideologije“, pisao je Čomski kritikujući tada pomodni spis Danijela Bela „Kraj ideologije“. Bel se koncentrisao na „iscrpljenost političkih ideja pedesetih (godina)“ te da se „politika više ne vodi u skladu sa unutrašnjim klasnim podelama nego se oblikuje pod uticajem međunarodnih događanja“. Čomski je kritikovao što se iz tog izvlači zaključak da su „intelektualci na Zapadu… izgubili interes za pretvaranje ideja u društvene poluge za radikalnu promenu društva… mi sad možemo samo da tu i tamo pokrpimo naš životni put, ali bilo bi greška menjati ga u bilo kom značajnom pravcu.“

Pismo maršalu Titu

Danas, sa distance od pola veka, sasvim se lepo vidi da je Čomski bio u pravu. Kad se 1968. Zapadom razlio talas nezadovoljstva stanjem modernog kapitalizma milioni mladih ljudi su zauzeli kritički gard, ali kako je vreme odmicalo tako se linija fronta tanjila. Na kraju su ostali usamljeni pojedinci.

Noam Čomski je nastavio da dela u skladu sa svojom predstavom. Tako se tih godina, između ostalog, zauzimao za obustavljanje ideološkog progona – Vladimira Mijanovića u Beogradu. „Mister Mijanović i njegovi saborci su nada i savest jugoslovenske revolucije“, pisao je Čomski s namerom da ukaže na neodrživost presude o dvadeset meseci zatvora za vođu studenstkih protesta u Beogradu.

Čomski će se tri godine kasnije zauzeti za progonjene profesore beogradskog Filozofskog fakulteta, a 1975. će s grupom intelektualaca formirati Međunrodni komitet za zaštitu akademskih sloboda u Jugoslaviji i obratiti se maršalu Titu. Odnos prema Beogradu nije neprijateljski, a još manje zapadnjački nadobudan. Naprotiv.

On i kritički intelektualci su Jugoslaviju videli kao zemlju sa dva obećavajuća procesa – sa spoljnom politikom koja je prevazilazila sumornu blokovsku podelu sveta i sa radničkim samouporavljanjem kao procesom koji demokratiju utemeljuje u ekonomskoj sferi, a što je bio ideal još Vilhema fon Humbolta (1767–1835), pruskog ministra prosvete, koji je „insipirisao DŽona Stjuarta Mila i bio osnivač klasične liberalne tradicije u XVIII veku. Kao i Adam Smit i drugi, fon Humbolt je osećao da je potreba za kreativnim radom i radom pod njegovom kontrolom u korenima ljudske prirode. To bi moralo postojati u osnovi svakog pristojnog društva“, smatra Čomski.

A te 1974. godine Čomski i drugovi su prigovarali maršalu Titu što se donosi zakon koji „preti da ruinira unutrašnju organizaciju jugoslovenskih univerziteta, njihovu autonomiju i samoupravljanje koji su ponos nacije i model za celi svet“.

Uloga Vladimira Dedijera

Noam Čomski je kao intelektualac u usponu susreo Vladimira Dedijera (1914-1990) za koga govorio da je za razliku od mnogih prebega sa komunističkog istoka „ozbiljna vrsta disidenta“.

„Dedijer je bio neverovatna osoba. Od njega sam mnogo naučio o Jugoslaviji, kroz razgovor, ali zajedno smo i radili mnoge druge stvari… On nije samo pokušavao da se sprijatelji s moćnim ljudima na Zapadu. Imao je veoma senzibilne kritičke analize i bio angažovan do kraja“, napisao je Čomski za čoveka o kome je slično mislio i tada vodeći intelektualac na Zapadu Bertrand Rasel.

Petnaest godina kasnije usledio je raspad Jugoslavije. Noam Čomski je tad vodeći kritičar američkog imperijalizma i jedan od retkih koji nije pristajao da lažne medijske predstave Imprije uzima zdravo za gotovo. Mnogi od njegovih saboraca, kao recimo Jirgen Habermas koji je takođe potpisao ono pismo maršalu, odbacili su Istinu kao intelektualni cilj i dokazivali kako su klasno utemeljene društvene podele na bogate i siromašne zaista ad acta.

Zapadni mediji u službi propagande

I dok se Habermas zabavljao intelektualnim modelom u svom „Javnom mnjenju“, pobegao od stvarnosti i držao se salonske „idealne govorne situacije“ iz doba podizanja buržoazije, Noam Čomski i Edvard Herman su 1988. objavili studiju u kojoj su pokazali da su zapadni mediji izašli iz libertarijnskog i ušli u – propagandni model. A tu nema više slobodnih novinara i nezavisne štampe nego su na sceni masovni mediji koji široko i ne ustežući se služe kao propagandna sredstva vlade i korporacija. Promenjene su i tehnike kontrole medija.

Oni su pokazali da danas, vlasnici ne moraju da „idu u televizijski studio da bi bili sigurni da voditelj lokalnog tok-šoua ili reporter rade šta oni žele… Na delu je proces koji određuje kako ljudi sigurno napreduju ka mestima menadžera, urednika, itd… tako što sami usvoje vrednosti vlasnika“. I zato bez prevelikog zazora „uspešan čovek“ može „opisati sebe kao sasvim slobodnog. I gorljivi samostalni-liberali kao (koluminista „NJujork tajmsa“) Tom Viker mogu da kažu: Vidite, niko mi ne govori šta da kažem. Govorim ono što želim. Ovo je apsolutno slobodan sistem. I, za njega, to je istina. Pošto je pokazao, na zadovoljstvo svojih gazda, da je usvojio njihove vrednosti, on je zaista slobodan da piše što god želi“, objašnjavao je domete liberalnih sloboda na Zapadu Čomski.

Nemačka i MMF na Balkanu

Dakle, devedesetih godina Čomski je znao da se mora ulaziti u poruke i tražiti istina između redova. O svemu, pa i o raspadu Jugoslavije. Zato je on odmah uočio ono za šta su drugima trebale godine. Način na koji je Zapad podržavao Sloveniju, a onda i Hrvatsku, odmah je razumeo kao – „recept za rat“.

NJegova znanja i medijska pismenost su unosili svetlost u medijske magle. Čomski je od početka detektovao rušilačku ulogu Nemačke, koja „ima istorijske interese na Balkanu“ i devedesetih nije mogla da odoli zovu istorije. „Kad je Hitler ušao (na Balkan), to nije moglo biti neočekivano. Nemačka je tu uticajna. Mislim da je ovo sada samo pokušaj da se obnovi uticaj u tom delu Evrope, tako sad Nemačka nasilno održava i programe štednje koji razaraju Jugoistočnu Evropu“, zaokružio je on svoj uvid 2012.

Čomski, inače, ne vidi Nemačku kao projektanta: on se često vraća na sistematsku ulogu MMF u razaranje privrede u regionu, a koji još od 1981. Jugoslaviju pretvara u „test subjekt za implementaciju nove liberalne politika“. Još tada su reforme (kakva maskirna reč!) počele sa standardnim merama štednje. Kako je konstatovala britanska naučnica Kejt Hadson „uslovi koji su obavezni po MMF bili su postavljani tako da obezbede privatizaciju i demontažu javnog sektora u Jugoslaviji“. To, naravno, od tada do danas nosi neprekidno opadanje, ali i neupitno „nastavljanje implementacije MMF-ovog programa štednje“. Što gore, to su obećanja da će biti bolje glasnija. Kao u košmarnom snu. Uz pomoć MMF-a smo stigli do Četvrtog sveta, sveta bede. Ali nikad naše političke elite nisu zastale ni tren da se preispita samoubilačko nastupanje. Idemo dalje i sve dalje. MMF i Svetska banka su ovde uvek nalazile pomagače koji su uz male donacijske injekcije u hordama „na terenu“ dokazivali, naučno i stručno, kako je širenje bolesti ozdravljenje. Često imate utisak da nas samo smrt može rastaviti od prekookeanskih dobrotvora.

A u procesu neprikrivenog razaranja Jugoslavije posle nemačkog razbijanja temelja i odvajnja svoje interesne zone (Slovenija, Hrvatska), operacionalno činjenje su preuzeli Amerikanci. U Bosni, na primer, stalno su opstruirali planove za mir, „utičići na Aliju Izetbegovića da ne prihvata kompromise koji su nuđeni, a koji slučajno nisu bili mnogo različiti od onog što će biti rešenje na kraju“. Razlika je samo u tome što su dogovari i mir potpisivani na sto hiljada grobova, na zločinima i kriminalu. A Amerikanci su i dalje određivali šta će se oglasiti za dobro a šta za zlo. Za te potrebe podignuta je i cinična haška pravna infrastruktura.

Banalnost politike genocida

Američka slika sveta crtana je bez uzimanja stvarnosti u obzir. Na Zapadu, objašnjava Čomski, „na primer, svi znaju o Srebrenici, a niko o proterivanju iz Krajine, najvećem etničkom čišćenju u slučaju Jugoslavija, iako se to desilo skoro u isto vreme. Ali SAD su bile iza toga. To su bili Hrvati, i zato je u redu da se to zaboravi. Na kraju, vojno, linije su manje više povučene posle Srebrenice i Krajine, a SAD su se tu našle da nadgledaju sporazume, što je u suštini potvrđivalo to do čega se došlo. Kao što sam rekao, to se verovatno moglo učiniti i 1992.“

Pokazalo se i da neme cene po koju se slikaju lepe slike američki uređenog sveta. Upotrebu „holokausta“ za stradanja u građanskim ratovima u Jugoslaviji Čomski je od početka razumevao kao „uvredu, groznu uvredu Hitlerovih žrtava“. Te strašne opominjuće slike Aušvica i gasnih komora koje su lebdele oko nas kao velika opomena, odjednom su kao pelerine prebacivane preko nekih ratnih nasilja da bi govori neuspešnih političara dobijali na uverljivosti i da bi mediji imali jake priče.

Čomski će posle napisati i predgovor za studiju Edvarda Hermana i Dejvida Petersona „Politika genocida“ o srebreničkom slučaju. To je jedna izuzetna knjiga koja je i u našoj vestrenizovanoj javnosti uporno držana u trećem planu. Ali kad su uvrede, oko NATO bombradovanja i Kosova postale još groznije, Čomski je bio još odlučniji: „Ako je Kosovska kriza holokaust, onda je od 1945. bilo na hiljade holokausta, polazeći recimo od događanja u Palestini 1947. i 1948… Zašto pojam ‘holokaust’ upotrebljavaju ljudi koje treba da nazivamo revizionisti holokausta? To su ljudi koji odbacuju realnost holokausta. Zašto ti ljudi to sada upotrebljavaju za ono što se dešava na Kosovu? Jasno, to se upotrebljava kao opravdanje za nasilje Sjedinjenih Država – i to je sve.“

Upotreba ljudskih prava

Treći deo ove knjige zbirka je upečatljivih iskaza Noama Čomskog o Kosovu.

„Kosovska kriza je pokazala retko viđenu strast i vizionarska veličanje.“ Sam događaj je bez ikakve mere i veze s realnošću prikazivan kao „prekretnica u međunarodnim odnosima“, početak nove epohe u kojoj će konačno biti „okončana nehumanost“, „novi humanizam za novi milenijum“ i šta sve ne. Iza buke i besa bila je opskurna banalnost onoga što je francuski intelektualac Žan Brikmon cinično nazivao „humanitarni imperijalizam“ i što je u suštini „upotreba ljudskih prava da bi se prodao rat“.

Čomski je pokazao da tu glavni problem Zapada nije bilo tek neodgovorno politički blebetanje Bila Klintona i Tonija Blera, nego da je NATO bombardovanje u „slučaju Kosovo“ bilo „neverovatno važan događaj za američke intelektualce. Devedesete su bile verovatno najniža tačka u intelektualnoj istoriji Zapada, ne samo u SAD nego i u Francuskoj i Britaniji. To je izgledalo kao strip koji imitira satiru o staljinizmu“.

Čomski slikovito i ubedljivo zapadne medije poredi s neumerenošću sovjetske Pravde iz „zlatnog doba“. „Ako bacite pogled na NJujork tajms ili čitate francusku ili britansku štampu, sve je prenatrpano pričama kako je to ‘normativna revolucija’ koja se širi Zapadom. I ‘prvi put u istoriji’ država, imenom SAD, ‘lider slobodnog sveta’ deluje iz ‘čistog altruizma’. Sledeći te izveštaje, Klintonova politika ulazi u ‘uzvišenu fazu’, sa ‘svetačkim sjajem’ i tako dalje i tako dalje.“

Kad je Vaclav Havel bio božanstvo

Vrhunac intelektualnog odsustva potrebe da se uzima stvarnost u obzir – da je agresija NATO protivna međunarodnom pravu i direktno poništavanje uloge OUN, koje jedine mogu pravno odlučivati o upotrebi sile u međunarodnim odnosima – su patetična i kvazivizionarska objašnjenja „našeg prijatelja“ Vaclava Havela koji je svu svoju elokvenciju i kredibilitet upotrebio da objasni zašto se bombardovanje „mora podržati“.

Evo Havela koji nalazi da je „rat u Jugoslaviji prekretnica u međunarodnim odnosima: prvi put ljudska prava – konkretno Kosovskih Albanaca – neupitno dolaze na prvo mesto“ i „razvoj civilizacije je konačno doveo čovečanstvo do priznanja da je ljudsko biće mnogo važnije nego država“, a to otkriva Kosovska intervencija.

„Ovo je važan presedan za budućnost“, grmi Havel. „I može se jasno reći da neće biti dopušteno ubijanje ljudi, izgon iz njihovih domova, mučenja, oduzimanje imovine.“ Ove velike reči, koje naglašavaju univerzalnost, izgovaraju se kao da Zagreb koji je upravo na onom što „neće biti dopušteno“ odlučio o sudbini četvrt miliona proteranih Srba iz Hrvatske nije samo petsto kolimetara daleko do Praga. Ali nije Havel u svom uzletu previđao samo srpska stradanja. Dok je taj „izuzetno omiljeni komentator svetskih odnosa“ govorio pred američkim Kongresom „njegovi drugovi disidenti su brutalno ubijani u El Salvadoru“.

Zašto Si-En-En ne vidi zverstva nad Kurdima

Svo licemerje te situacije Čomski objašnjava slučajem Turske, koja će se posle pojaviti kao jedna od prvih zemalja koje su priznale bespravnost proglašavanja nezavisnosti Kosova, uprkos postojanju Rezolucije 1244.

Setićete se, intervencija počinje tvrdnjom kako NATO „to“ ne može dozvoliti na početku XXI veka i „na svojim granicama“.

Ali nikome nisu smetala „zverstva u granicama NATO“. Mediji takođe po komandi žmure pred tim činjenicama. „Nije bio izbor Si-Ene-Ena da sam fokusira svoju pažnju na Kosovo a da ne gleda na Tursku. To je izbor vlade SAD. Koliko ste videli slika o hiljadama kurdskih sela koja su razorena u jugoistočnoj Turskoj? Desetine hiljada ljudi je ubijeno, bilo je 2,5 miliona izbeglica i – koliko ste slika videli o tome? Da, odgovor je – nula.“

Tako je to činjeno, ali zašto. Čomski navodi problem Amerike sa sve neposlušnijim UN, pa je zaobilaženje svetske organizacije pokušaj preuzimanja njene uloge. Taj proces je danas sasvim očigledan, ali je očigledna i nemoć Amerike da „nedisciplinu“ obuzda. Tada to još nije bilo otišlo ovako daleko.

Ali, problem sa „humanitarnim intervencijama“ je što su to bile operacije Japanaca u Mandžuriji kad „kineski banditi“ nisu prihvatali pruženu ruku; Musolinije je s istim obrazloženjima „pomagao“ Etiopiji; Hitler je s tim obrazloženjima ušao u Čehoslovačku; eto tu i „pomoći“ Amerike Vijetnamcima i čitava serija „humanitarnih“ činjenja koja je usledila. To je problem za zdrav razum, ali ne i za bolesne političke ambicije.

U tom trenutku, objašnjava Čomski, pored Turske, logičnije je i potrebnije je bilo da su SAD odlučile da „pomognu“ Kolumbiji, ili Laosu, a da se i ne govori o Kongu. A, inače, „bez odobrenja Saveta bezbednosti NATO nije imao ništa više prava da bombarduje Srbiju nego Sadam Husein da ‘oslobodi’ Kuvajt“. Tačka.

Da bi sve bilo u skladu s apsurdom u kome je glavni borac za „pravo na pomoć“ u stvari poslednji na svetu koji bi na to imao pravo, s obzirom na svoje prethodno ponašanje, govore činjenice: „Sjedinjene Države su bile ubedljivo u vođstvu u stavljanju veta na rezolucije Saveta bezbednosti i to u širokom spektru razloga, uključujući teror i agresije, a od vremena kad su gubile kontrolu u procesu dekolonizacije, i to sa Velikom Britanijom koja je na drugom mestu, a u zaostatku je Francuska na trećem“.

Srbija odbila reforme i zato mora biti kažnjavana

Zanimljivo je da se, na kraju, sve vraća na početna nastojanja da se prostor bivše Jugoslavije ekonomski zatre.

Pre tri godine Noam Čomski je „iskopao“ objašnjenje zašto se krenulo u NATO-bombardovanje. On citira predgovor Stroba Talbota – koji je u Stejt depratmentu bio „vrlo visoko“ u vreme kad su se donosile te važne odluke – a za knjigu njegovog činovnika DŽona Norisa. Talbot kaže „da ako stvarno želite da razumete kako se mislilo u vrhu Klintonove administracije, to je knjiga koju morate pročitati. (Reč je o knjizi Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo). On kaže da pravi razlog za rat nema nikave veze sa Kosovskim Albancima. To je bilo zbog toga što Srbija nije prihvatala zahtevane društvene i ekonomske reforme, što znači da je to bilo poslednje mesto Evrope koje se nije podvrglo neoliberalnom programu pod vođstvom SAD. Zbog toga je morala biti eliminisana. To je objašnjenje s najvišeg mesta.“

Ostaje nam da pokušamo da odredimo značaj ove knjige mišljenja „najviše citiranog živog naučnika, osmog najcitiranijeg naučnika uopšte“. Možda će njenu ulogu najbolje opisati jedno uočavanje samog Čomskog a koje se tiče čuvene Orvelove Životinjske farme. Koliko ljudi je čitalo predgovor tog opštečitanog dela? Poneko, ili bolje reći niko. A zašto? Zato što su se „čuvari liberalne demokratije“ postarali da se on ne objavljuje. A šta je tu bilo nepodobno za „zemlje stare demokratije“ koje su čitav svet učile da je slobodan govora kao zdravlje? Pa to što je „Orvel rekao da je on pisao o Engleskoj“, a svi su više voleli da je to „satira o zapadnim totalitarnim neprijateljima, kao što se Sovjetski Savez“.

Tako je, uostalom, osamdesetih godina oživljena i Orvelova „1984“. I na Istoku i na Zapadu. Ali DŽordž Orvel je više voleo istinu, i on je „opisao kako su u slobodnoj Engleskoj nepopularne ideje potiskuju, marginalizuju i nikad ne čuju – ne iz istih razloga kao u Rusiji, ali rezultat je na kraju nije različit.“

Pogledi Čomskog su kao Orvelov uvod. Oni vam daju sliku celine, a manipulisanje detaljima čine neubedljivim. Ova knjiga suštinski podriva rasprostranjenu laž. Srbiji se ne pomaže, Srbija se disciplinuje i uništava, jer je neposlušna. A to je metodologija činjenja „humanitranog imperijalizma“. I tu se neće spasiti oni koji će se klanjati pred silom. Zato je bolje da na vreme čitate predgovor za „Novu životinjsku farmu“. Gubite vreme nadajući se da laž može postati istina. I na kraju krajeva, ako čovek već živi u vremenu rascepljenom između toga da bude deo istine Čomskog ili deo „srećnog“ mozaika planetranih laži Blera, Klintona, Makrona, Hojta Jia ili Mičela onda mu nije teško da se opredeli. Jer, „rezultat na kraju nije različit“. Ali se Čovek ne mora stideti sebe.

Klintonka se razrogačila zbog susreta Trampa i Putina, više o tome OVDE.

Izvor: IN4S