Još pre nego što su u Evropi utihnuli rafali 1945. godine, Amerikancima i Britancima je postalo jasno da će SSSR imati ogromnu prednost u kopnenim snagama na Centralnom frontu. U ranoj fazi nakon Drugog svetskog rata, Zapad se nadao da će nuklearno oružje držati Sovjete na distanci. Ipak, kako su napredovali nuklearni i raketni programi SSSR-a, postalo je jasno da NATO (koji je nastao 1949. godine), mora da se usaglasi kako da se bori sa snagama Varšavskog pakta.
Nuklearna opcija
Tokom 1950-ih i 1960-ih godina, NATO i Varšavski pakt složili su se oko dve stvari na Centralnom frontu. Najpre da bi sovjetske snage brzo pregazile NATO i napredovale širom Zapadne Evrope, a zatim i da bi obe strane koristile nuklearno oružje, kako za otvaranje puta za napredovanje trupa, tako i za razbijanje formacija.
Obe pretpostavke su počele da padaju u vodu 1970-ih godina. NATO je pojačao kopnene snage, a obe strane su postale skeptične da će ikada doći do upotrebe nuklearnih raketa.
Uspon i pad aktivne odbrane
U Ramadanskom ratu prvi put su masovno upotrebljene precizno navođene rakete, a rezultati su bili razorni. Izraelci, Egipćani i Sirijci su gubili daleko više nego što je bilo očekivano. Iako su na kraju Izraelci opkolili Egipćane, sukob je pokazao da ravnoteža vojne tehnologije pomerila u korist taktičke odbrane. Narednih godina američka vojska je revidirala svoju doktrinu u "aktivnu odbranu", koja je predviđala koncentrisanje sovjetskih oklopnih vozila, gde bi ih navođene rakete uništile.
Iako nije klasična taktika iznurivanja, mnogi su je kritikovali jer je ostavljala inicijativu Sovjetima. Naredna doktrina, bitka u vazduhu i na kopnu, vratila je pokretljivost kao opciju.
Bitka u vazduhu i na kopnu
Ova doktrina prvi put je objavljena 1982. godine i podsetila je na koncepte "dubokih bitaka" koje su zajedno razvijale Vajmarska Nemačka i Sovjetski savez tokom 1920-ih i 1930-ih godina. Predviđala je niz napada duboko na neprijateljskoj teritoriji sa artiljerijom dugog dometa, vazdušnih napada i padobranskih desanta, koji bi poremetili protivnika.
NATO je trebalo da izvrši kontra-napade na sovjetske oklopne formacije, što bi smanjilo prodore u zapadne redove. Glavni cilj bio je ometanje sovjetske ofanzive. Strategija je uključivala elemente naredne vojno-tehničke revolucije, po kojima bi NATO tokom kontra-napada izvodio talase napada iza linija Varšavskog pakta na logističke i komunikacijske centra sa raketama na navođenje.
Vijetnamski rat doprineo okretu ka vazdušnim snagama, a sa bombardera se sve više prelazilo na avione lovce.
Mornarica
Na pomorskoj strani se došlo do zaključka da će se SSSR fokusirati na odbranu svojih ofanzivnih mogućnosti. Zato je zapadna mornarica razvijala ofanzivne planove sa dva cilja. Pomorske snage su ugrožavale sovjetska utvrđenja, i terale SSSR da izdvaja sredstva za odbranu.
S druge strane, američki nosači aviona i podmorničke snage su imale u planu da sprovode operacije na sovjetskim bokovima. Trebalo je da ugrožavaju teritoriju na Artiku, Pacifiku i u Crnom moru, kojima bi se ostvarila pomorska prednost.
Rakete
Na kraju, NATO je imao raketnu opciju u slučaju da konflikt eskalira u nuklearni rat. Kombinacija "Peršing 2" balističkih raketa i krstarećih "Tomahavka" značila je da su SAD mogle da izvedu taktičke nuklearne udare na duboke pozicije Varšavskog pakta, pre nego što bi Sovjeti znali shvatili šta se dešava. Iako su i Amerikanci i Sovjeti zaključili do 1980-ih godina da bi rat mogao da ostane u okvirima konvencionalnog sukoba, mogućnost eskalacije koja bi slomila sovjetsku vladu i oslabila Crvenu armiju u trenutku, duboko je uznemirila Ruse.
Nije bilo očigledno da su snage NATO mogle da pobede, a Varšavski pakt je imao ogromnu materijalnu prednost i dobro osmišljen aparat koji je zavario sve partnere u koherentnu celinu. Ipak, ishod sukoba koji se nije odigrao ostaće nerešena misterija.
OVDE pogledajte da li Danci blokiraju ruski gasovod.
Izvor: Blic
