Danas su se, u srpskom društvu javili dežurni dušebrižnici koji su osuli divlje i kamenje na Vjericu Radetu zbog tvita o smrti predsednice udruženja "Majke Srebrenice", Hatidže Mehmedović.
U tvitu je Radeta napisala:
"Čitam umrla Hatidža Mehmedović iz udruženja biznismenki Srebrenice. Ko li će je sahraniti? Muž ili sinovi?"
Napad je došao i od strane zvaničnika vlasti gde je ministar Zorana Mihailović rekla da "nije verovala da su funkcioneri Srpske radikalne stranke toliko besramni da vređaju i preminule."
Svi se ponašaju kao neke zadušne babe i nariču nad tuđim grobljem uz onu novokomponovanu izreku "O pokojniku sve najlepše", jedino je Vjerica Radeta imala hrabrosti da se ponaša po onoj stvarnoj narodnoj "prema svecu i tropar", tj. da kaže istinu, a šta je istina lako je utvrditi.
Prva istina je ona vezana za samo udruženje, u njemu se nalaze čak i oni koji nikada nikoga nisu izgubili u ratu, a čuvene su priče o tome kako se Munira Subašić prvo obogatila preko tog udruženja, a onda osnovala paralelno udruženje Pokret majka enklava Srebrenica i Žepa, zbog neslaganja oko podele novca koje su dobijale od donatora, pa čak i od Vlade Srbije. Te je teško da neko može da spori tvrdnju kako je to biznis udruženje, kako je i naglasila Vjerica.
Ko ne veruje, može da pogleda prilog koji je napravila Federalna televizija koja inače nikada nije bila blagonaklona prema Srbima.
Druga istina je da mnoge tzv. žrtve popisane na spisku nisu ni mrtve, već da su se dešavale situacije da, pukom srećom, isplivaju dokazi o tome da su navodne žrtve žive i nalaze se u trećim zemljama pod drugim imenima. Što je interesantno, Srebrenica je fenomen, to je jedini grad u kojem je bio međusobni rat muslimana i ljudi živeli u ratnim uslovima, a niko nije umro ili poginuo do trenutka kada je srpska vojska ušla u grad. Ispada da su svi mrtvi u Srebrenici žrtve "srpskih agresora" i da niko u njoj nije niti umro, niti poginuo od početka rata pa do operacije "Krivaja 95". Prema tome i pitanje Radete o tome ko će je sahraniti je na mestu, jer ne bi bilo prvi put da se "preko DNK identifikovane žrtve srpskog genocida" pojave žive i zdrave.
Treća istina je da su od početka rata do oslobođenja grada od strane Vojske Republike Srpske Srbi u gradu i okolnim selima trpeli neviđeni teror i da je trenutak oslobođenja grada bio trenutak oslobođena i za Srbe u gradu. Naime, u tom trenutku nije postojao ni jedan Srbin u gradu, a da je bio slobodan i u svojoj kući. Masovna silovanja, ubistva, mučenja su bili svakodnevica Srba u Srebrenici i okolnim selima.
Od 93 naselja u okolini Srebrenice u kojima su živeli Srbi, 82 su uništili pripadnici Armije BiH usput ubijajući i silujući mirno civilno stanovništvo.
Od 9390 Srba koji su živeli u opštini Srebrenica, samo je 860 ostalo u svojim kućama (9 posto) i od toga ni jedan jedini na teritoriji pod kontrolom Armije BiH.
Četvrta istina je da je rahmetli Hatidža Mehmedović često u intervjuima pričala o Srbima kao genocidnom narodu, negirala srpske žrtve u Srebrenici, žalila što Srbija nije osuđena za genocid i pričala o tome kako su njen muž i sinovi bili civili, kao i njeni rođaci koji su takođe "žrtve velikosrpske agresije".
To podseća na one priče iz Sarajeva, po kojima je svaki musliman poginuo tokom rata u njemu mirom sedeo u stanu i gledao televizor kada ga je pogodilo puščano zrno ili geler, da je na kraju jedan Srbin morao da pita: "Ako su svi gledali televizor, protiv koga smo mi ratovali onda?"
A to da li su njeni rođaci bili nevine žrtve najbolje govore sledeći podaci o nekima od njih
Mehmedović Kemal Kemo, predratni kriminalac koji se iskazao po svireposti i masakriranju žrtava. U više navrata po Srebrenici nosio odsečene srpske glave. Odsekao glavu Anđelka Mlađenovića u selu Ježestica 8. Avgusta 1992. i nosio je po gradu kao trofej. Glave ostalih žrtava nisu identifikovane. Učestvovao u napadu na selo Ježestica, silovao, masakrirao i ubijao civile, a palio i pljačkao kuće. Isto je radio i u selu Podravanje 24. septembra 1992. Kasnije učestvovao u napadima na druga srpska sela i ponovio iste zločine.
Mehmedović Ramiz učestvovao u napadima na srpske civile na početku rata u gradu, a kasnije u paljenju i pljačkanju okolnih srpskih sela.
Mehmedović Amir Geza učestvovao u oba napada na srpsko selo Zalažje 8. juna i 12. jula 1992. silovao, mučio i ubijao civile i palio zgrade.
I tako dalje, se nastavlja spisak tih navodnih nevinih žrtava srpske agresije.
A kakav su zverstva činili borci Armije BiH najbolje govori ovaj dokumentarac o groznoj sudbini jednog srpskog deteta.
Peta istina je da ministar Zorana Mihailović nikada i nigde nije pomenula srpske žrtve, ali joj smeta kada neko pomene neku od ovih istina.
Moramo da se zapitamo koji to greh se stavlja na dušu Vjerici Radeti od strane drugosrbijanskih medija i ministra Zorane Mihailović?
OVDE pogledajte kako je prisustvo Ane Brnabić na sastanku Bilderberg grupe uzbuna za Srbiju.
Izvor: Pravda
