Piše: Milan Milenković
I? Kad pada Vučić? Popodne? Dobro, ne popodne, ali do ujutro sigurno. Najkasnije do kraja nedelje. Zašto? Zato što ovako više ne može!
Ovo je notorna, već pomalo dosadna i hiljadu puta promašena teza srpskih patriotskih političkih analitičara. Sve što su mogli da pogreše, pogrešili su. Ne samo da nije pao, nego neće skoro ni pasti, a neće ni umreti od nekoliko ozbiljnih bolesti koje mu se pripisuju, bar neće skoro.
Srpska patriotska politička analitika je posebna priča, već i stoga što nema šarlatana koji se u njoj nije okušao. Zanimljivo je, međutim, ovo: od 5. oktobra naovamo, Srbija je imala niz beznačajnih i žovijalnih političara na vlasti. Đinđić je, za ubedljivu većinu patriotskih analitičara, bio vizionar i reformator, iako se, iz aviona, videlo da je šibicar i vaćaroš. Koštunica je najprecenjeniji srpski političar u poslednjih dvadesetak godina, a patrioti su kudali lanac na njega, toliko su ga voleli. Koštunica je pobrkao sve, a naročito naciju i demokratiju; bio je legalista, koji je, potpuno legalno, obogatio svoju okolinu, a verovatno i sebe; privatizovao je besno, iako je i budalama bilo jasno da je to razvaljivanje privrede; postavljao je za ministre koga mu Zapad prstom pokaže, uključujući i Vuka Draškovića; puštao je kosovske teroriste iz zatvora i razvalio zajedničku državu sa Crnom Gorom, ali za njega je uvek postojao izgovor, najglupaviji mogući, doduše, ali ipak izgovor: da nije bilo njega, bilo bi još gore!
Tadić je bio više kabaretska pojava, šampion vodvilja, čovek koji nikad dan ne bi vladao bez naše junačke osobine da se uvlačimo u dupe svakom ko je iznad nas. Sumnjam da bi bio sposoban da vodi piljaru, a ne državu, ali to je Srbija – u njoj može da vlada svako.
Kakve su to vizije bile i kakve ličnosti, kakve politike i kakvi politički umovi, govori da je sve što je vodilo Srbiju do 2012. doživelo krah: i DSS, i DS, i SPO, i G17+. Ovaj krah pokazuje da u tim strankama nikad nije ni bilo ničega, osim privremene radosti za budale, koje su verovale da pred sobom imaju vizionare, legaliste, ili bar manekene. Savršeno političko slepilo.
Onda se pojavio najpotcenjeniji srpski političar ovog milenijuma – Aleksandar Vučić. Golim okom se, što se kaže, bez velikog udubljivanja, videlo da je najozbiljniji srpski političar posle 5. oktobra. To je potpuno promaklo patriotskim analitičarima. Nije im bio simpatičan, pa su mu predvideli kratku karijeru. Tako se kod nas analizira.
Srpski narod, u pogledu politike, ima dvojnu prirodu. U prvoj knjizi Platonove Države, Sokrat i Trazimah vode dijalog o pravdi, poštenju, hrabrosti i istini. Sokrat je samo lik u knjizi, a ne slavni filozof i učitelj Platonov, koliko da ne bude zabune. Sokrat, dakle, u knjizi serucka o velikim principima, dok ga Trazimah „hladi“, govoreći mu da je „pravda ono što je korisno jačem“, ili da se „mali zlikovac ubija, a veliki slavi“. Ništa to Sokrat ne ferma, nego drži govore u slavu vrline ili, što bi se reklo, jede govna.
E, sad, Srbi su sokrati kad su daleko od vlasti; puni su principa, ideala, svaka druga su „pravda“ i „istina“ ali, kako se primičemo čantri (kožna torba u koju pijačni kvitari stavljaju pare), sve više zauzimamo stanovište Trazimaha. Takva nam je junačka priroda, jer se naši veliki principi, u sudaru sa parama i privilegijama, pretvaraju u kerov penis.
Đinđić je krao k’o svraka, Koštunica je bio operetska pojava, kao Sokrat u Platonovoj „Državi“, koji nije kapirao ni ljude, ni okolnosti, Tadić je prezirao običan narod, a Vučić je taj narod razumeo. Razumeo je onu prirodu ne Sokrata, nego Trazimaha u srpskom narodu. Razumeo je da, kad ti Srbin priđe i krene da ti kenja o velikim idejama, pravdi i istini, ne treba da pomisliš: „šta ovaj čovek misli“, već „šta ovom čoveku treba“? Zbog čega priča priču, a ne kakva je priča? Zbog toga je Vučić deleko sposobniji i uspešniji političar od svojih jadnih prthodnika.
To, naravno, nije dobra vest, jer svoje sposobnosti ne koristi ni u korist naroda, ni u korist države, ali je očigledno da je vrhunski tehnolog vlasti, da izvanredno, za relativno male pare, korumpira veliki deo naroda, bilo obećanjima, bilo nekom sićom, te da je sve političke ciljeve oborio do nivoa potreba koje treba zadovoljiti. Pošto su i naše, i njegove potrebe veoma niske, niski su i ciljevi.
Ipak, vajni analitičari uporno odbijaju da vide Vučićev talenat, iako on vlada već punih šest godina, bez ikakvih naznaka da bi ta vladavina mogla da se okonča, osim u glavama patriotskih analitičara, naravno. Tu se okončava dva puta mesečno. Đinđić, Živković i Koštunica su podelili prvih osam poslepetooktobarskih godina, Tadić je zahvatio četiri, jer je bledi Mirko Cvetković, i sam senka, bio predsednik Vlade u u senci Tadića, a Vučić sam vlada već šest godina.
NJegova patetika, njegovo afektiranje i prenemaganje, ometaju plitke umove da vide šta se krije iza paravana.
Prvo: Vučić je odlično shvatio da se stvarna moć nalazi u partiji, a ne u državnim organima. Nikolić je napravio, moguće i pod pritiskom stranaca, ozbiljnu grešku što je napusti mesto šefa SNS-a („poraslo dete, osamostalilo se“). Tog dana, kad je abdicirao u partiji, Nikolić je balavio kao koza na slan tučak, jer je osećao da će , bez stranke, preći iz faune u floru, odnosno da će postati fikus. Bogati fikus, ali ipak fikus.
Drugo: Vučić je pronašao jedini način da spreči Zapad da mu stvara protivkandidate: uništio je opoziciju. Zapad danas nije u stanju da stvori iole kredibilnijeg takmaca Vučiću, jer on svakog provuče kroz blato i ubije ga pre nego što se ovaj rodi. Pokušaji sa Jeremićem i Jankovićem su propali.
Treće; Vučić nije napravio grešku kao Milošević i ovi posle njega, a to je da drži samo par ključnih medija. Stavio je šapu na kompletnu medijsku scenu. Samo nulta kritika je dobra krtika.
Četvrto: Bolje nego iko, Vučić je shvatio postmodernisitički svet – u tom svetu nije važna objektivna egzistencija, nego da li nešto izgleda kao objektivna egzistencija. Lažni novac takođe kupuje stvari, ako se ne zna da je lažan.
Peto: Vučić nije prvi nihilista u srpskoj politici, ali jeste savršeni nihilista. Za njega sve ima cenu, a ništa nema vrednost.
Šesto: Mislim (mada ne znam zasigurno) da mu odgovora što je ovako potcenjen od strane i Drugosrbijanaca, i patriota. Kada bi ga ozbiljno shvatali, ozbiljnije bi i razmišljali o tome kako da ga pomere, mada sam mišljenja da ovo što danas skače po srpskoj opoziciji nema kapacitet ni za šta.
Sedmo: Bitno je inteligentniji od takmaca, a loša vest je da još uvek uči.
Osmo: Dok su DS i DSS uvek bili pomalo gadljivi na proste i nepismene, Vučić ih je pomazio i ustrojio kao glasačku mašinu. Shvatio je da su oni, koji olovku uzmu jednom u četiri godine, najbolji birači i da je pismenost loša za politički život.
Deveto: Ne pada mu na pamet da, poput tupave opozicije, osvešćuje narod; zadovoljava se time da ga kontroliše.
Moglo bi se još nabrajati, ali je i ovo dovoljno da se razume.
Cezar, prisećajući se krize trupa u Galiji, kaže: „Morao sam pred legionarima da odigram onu odvratnu predstavu sa psipanjem pepelom, plačem i cepanjem haljina, jer su naučili da budu obrađivani takvim sredstvima“. To je ono gde je Vučić eon ispred lipicanera iz opozicije: on se ne obraća ženi, majci, šurnjaji i svastikama, da one vide kako je on pametan, nego se obraća biračima i to, da ponovimo Cezarove reči, obrađujući ih na način na koji su naučili da budu obrađivani: daje im senzacije, umesto da se, uostalom uzalud, obraća njihovm razumu.
Opozicija je zarobljena u jenom malom, turobnom svetu, u kome ne može da se snađe. Čekaju da im neko otvori medije, da zablistaju, a ne pada im napamet, što zbog lenjosti, što zbog gađenja prema običnom čoveku, da malo protabanaju Srbijom, da malo onjuše narod i narod njih. Nema medija – nema opozicione borbe. Saopštenja za javnost su najviši domet nesrećne i jadne srpske opozicije. Čak ni uvlačenje u dupe ambasadorima više ne daje rezultate, jer je Vučić Zapadu već obećao sve, ovi nemaju šta više da obećaju. Zapad ih gaji samo za slučaj Vučićevog neposluha, a ne da bi zamenili samim protokom vremena. Čak ni Zapadnjak ne mora da bude genije, da bi video kakva provalija u političkom znanju, angažovanju i energiji, uostalom, leži između Vučića i nekog Boška Obradovića, ili Stamatovića. I ovi bi služili kao Vučić, dali bi sve, ali ne bi umeli da to izvedu tako milo i mazno, bez ikakvog otpora, kao Vučić. Kad jednom preda Kosovo, a taj dan nije daleko, imaćemo utisak da nam je teret sa duše skinuo.
Vrlo je važno razumeti i ovo: Vučić, u osnovi, ne radi ništa protiv volje naroda. Narod samo ne želi da se zna da je sam predao Kosovo, da je sam predao fabrike i privredu, čitavu infrastrukturu, da je sam od sinova pravio ruzmarine, a od ćerki starlete. Narod voli da misli da je to neko drugi uradio, kao što voli da misli da je neki drugi narod voleo Tita, Slobu i Tadića, a ne mi sami. Vučić je tu crtu u srpskom narodu ili prepoznao, ili je neko prepoznao umesto njega, ali on maestralno jaši na njoj. Narodu treba smokvin list i Vučić mu ga daje. Naravno, nije on smokvin list, već prethodna vlast i današnja opozicija. Narodu je svejedno, samo da opere sebe od dvadeset preleta koje je sam načinio za trideset godina.
Opozicja, a naročito intelektualci stalno narodu potkazuju Vučića kao konvertita, samo što je to zaludan posao, jer je i sam narod sastavljen od konvertita, pa imaju razumevanja za vođu. Jedini u Srbiji, koji nisu konvertiti, su komunisti koji nisu menjali svoja uverenja. Dakle, jedan mali, mali deo starijih od pedeset godina. Sve ostalo je prešlo Vučićev put, sad svejedno u kom pravcu, a mnogi su konvertirali više puta nego Vučić.
Nesrećna opozicija polako odustaje od priče o Vučićevom konvertitstvu i proračunatosti, jer sad ona, grdna, mora da počne da radi sve isto kao Vučić, samo da se izbori za mali, vrlo mali cenzus. Makar 5,01%. Platica i subvenicionisani ručak. Kakvo konvertitstvo mogu, recimo, Dveri da prebace Vučiću, pošto su već bili u koaliciji sa DSS-om, najvećim „privatizatorom“ srpske privrede, sa Radulovićem, neoliberalom, a sad se nameštaju Đilasu i Jeremiću? Razlika je što je Vučić konvertirao za „bingo!“, a ovi za tanjir čorbe.
U socijalno-ekonomskoj sferi takođe ne mogu da mu prebace ništa: i opozicija je za veseli kapitalizam, samo pošteniji. U vezi spoljne politike, nemaju šta da mu prigovore: niko se više puta nije sreo sa predsednikom Rusije i od njega dobio podršku. Vojno smo neutralni, što i opozicija mjauče. Vučić im je svima preuzeo politiku i oni su, od smešnih entuzijasta, postali samo smešni.
Vučić će, sviđalo se to nama ili ne, dugo vladati Srbima. Srbijom vlada Zapad, ali Srbima će Vučić. Ima sve što mu treba: novac, medije, nesposobnu opoziciju i odličnu tehnologiju vlasti. Dokle god pravi nove dilove sa Zapadom, bezbedan je. Treba da izbegava samo promaju i da ne hrani lavove u ZOO vrtu. Opoziciju ne mora da izbegava. Hoću da kažem da može da postrada samo na dva načina: da se oklizne u igri sa Zapadom, ili da umre u osamdesetoj godini života.
Lično sam oduševljen novim i novim udruživanjem opozicije, koja se sprema da ga skine s vlasti. Jedva čekam. Zapravo, znam da ga neće skinuti, samo čekam da čujem plač posle neuspeha.
OVDE pogledajte šta je zagrmeo Šešelj posle rezultata.
Izvor: milanmilenkovic. com
