Piše: Vojislav M. Stanojčić
Vučićeva obraćanja građanima Srbije veoma su nalik na lošu pozorišnu predstavu u kojoj glavnu i jedinu ulogu tumači još slabiji glumac. Iz njegovih nastupa, međutim, nije teško zaključiti kako on ni sam ne veruje u tekst koji izgovara, ali se sve vreme ipak nada da to publika neće primetiti.
Uz ostale teme kojima ispunjava programe medija u Srbiji, u poslednjih desetak meseci sve više pažnje posvećuje pitanju Kosova, po čemu je lako zaključiti da njegovi zapadni pokrovitelji postaju sve nestrpljiviji u vezi sa priznavanjem države koju su izmislili, i da sve više požuruju predsednika Srbije da potpiše „istorijski kompromis“ i tako se i formalno i konačno odrekne 15% teritorije naše zemlje.
Za sve to vreme primetno je njegovo nastojanje da se ta izdaja srpskih državnih interesa izvede na neki način koji Vučića neće obeležiti kao Vuka Brankovića iz narodne tradicije, već da će Srbi sami postepeno shvatiti kako se baš ništa nije moglo više učiniti od onoga što je postigao on, Vučić, sopstvenim neizmernim trudom i posvećenošću odbrani Srbije, kako bi se dobilo rešenje zadovoljavajuće za obe strane (a kojim ni jedna ni druga „neće dobiti sve, ni izgubiti sve“).
Da dobije u vremenu i ujedno počne da priprema srpsku javnost na, očigledno, nepovoljno rešenje koje se od njega očekuje, Vučić je prošle jeseni organizovao niz „unutrašnjih monologa o Kosovu“, neprestano upozoravajući javnost kako je njemu važnija budućnost naše dece „kojoj ne možemo ostaviti nerešeno pitanje Kosova“, od zemlje predaka.
Sam nije saopštio svoju ideju o rešenju za Kosovo, već je obećao da će to učiniti pošto čuje mišljenja učesnika „unutrašnjeg monologa“, negde krajem aprila, ali se to nije dogodilo ni u maju i junu ni do ovih julskih dana.
Vučić je očigledno očekivao da će učesnici „unutrašnjeg monologa“ prihvatiti ideju njegovih zaštitnika, ali su ga oni veoma razočarali, pošto su se u velikoj većini izjasnili za „zamrznuti konflikt“, koji su ocenili kao najbolje rešenje po Srbiju.
Nekako u isto vreme objavljeni su i rezultati ispitivanja javnog mnenja, iz kojih se doznalo kako je i 80% građana za isto rešenje.
Vučiću se ni jedni ni drugi rezultati nisu dopali, ali ni sada nije jasno saopštio svoju ideju, već je nastavio svoje igre prenemaganja i huktanja zbog teške odluke koju mora da donese.
A koju, uostalom, i nije naročito teško predvideti posle njegove izjave kako ga je razočarao stav 80% ispitanih građana i da će dati sve od sebe da se izbori protiv njega, jer on ne želi da radi protiv interesa naroda (koji sam, očito, ne zna koji su mu interesi dok mu ne objasne prijatelji sa Zapada), i da ne želi da bude odgovoran za novi sukob. Zatim zabrinutim glasom dodaje kako se nada da, ipak, neće biti rata.
Razume se, potpuno je zaboravio svoje obećanje (uostalom, on se i odlikuje time što zaboravlja svoja obećanja) da će srpskoj javnosti saopštiti svoj predlog, ali zato ima novu priču: o istorijskom kompromisu. I opet nikakvog nagoveštaja o tome šta on sadrži, pa je, zapravo, pitanje da li ga iko od značajnijih političara na zapadu uopšte i pominje, ili je to samo još jedan od uobičajenih maštovitih uzleta Aleksandra Vučića.
A kako je sve manje nedoumica oko toga šta našoj zemlji pripremaju SAD i najmoćnije države EU, to je građanima Srbije suđeno da slušaju nastavak predsednikovih prenemaganja i huktanja zbog teške odluke… bar dok ne bude potpisao „istorijski kompromis“ za Kosovo.
OVDE pogledajte na šta Šešelj upozorava.
Izvor: stanjestvari. com
