Mladost, revolucija i život u tamnici
Andrić je rođen u Bosni, u Travniku 1892. godine. Kada je imao samo dve godine, umire mu otac Antun, a majka, koja je radila kao tkalja, iz straha od siromaštva odvodi ga kod sestre svoga muža u Višegrad. Tako je Andrić kod tetke i teče živeo sve do završetka osnovne škole. Često je i sam govorio da Višegrad smatra svojim zavičajem, pa nije slučajno što je upravo ovom gradu posvetio svoj roman ''Na Drini ćuprija'', za koji je 1961.godine nagrađen Nobelovom nagradom za književnost. U oktobru 1912. započinje studije na Mudroslovnom fakultetu u Zagrebu, a već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Kao student, bio je veoma buntovan. Početak Prvog svetskog rata zatekao ga je u Splitu, gde je kao pripadnik revolucionarne organizacije ''Mlada Bosna'' uhapšen i označen kao ''mogući subverzivni element''. Bačen u tamnicu, u četiri zida svoje samice, Andrić intenzivno piše. Tada je nastala osnova za njegovu buduću zbirku pesama u prozi ''Ex Ponto’’, koja će mu nekoliko godina kasnije širom otvoriti vrata evropske i svetske književnosti.
Diplomatski život i susret sa Hitlerom
Pored toga što je bio izvanredan književnik, Andrić je bio i istaknuti jugoslovenski diplomata. Vrhuncem njegove diplomatske karijere može se smatrati imenovanje za pomoćnika ministra inostranih dela 1937.godine. Najteže diplomatske godine, kako je sam kasnije govorio, bile su mu dve godine provedene na dužnosti ambasadora u Berlinu uoči Drugog svetskog rata. Bilo je to vreme bujanja fašizma i imperijalističkih namera Adolfa Hitlera. Posmatrano iz današnje perspektive, svakako je neobično da je Hitlerova Nemačka prihvatila Andrića za jugoslovenskog ambasadora, s obzirom na to da je on bio pristalica atentata na vojvodu Franca Ferdinanda, pobornik ujedinjenja južnoslovenskih naroda i uvereni protivnik germanizacije. U knjizi ''Gospodar priče'', akademik Krešimir Nemec opisuje i Andrićeva ambasadorska iskustva u Berlinu, među kojima je svakako najupečatljivije – susret sa Hitlerom.
- Andrić je obučen u tamnoplavi frak izvezen zlatnim šarama, ogrnut pelerinom, s trorogim šeširom ukrašenim belim nojevim perjem na glavi, 19. aprila u prisustvu ministra spoljnih poslova Joakima fon Ribentropa predao diplomatsku notu nemačkom kancelaru Adolfu Hitleru. Nakon ceremonije održan je i prijem na kojem je Hitler bio domaćin. Kancelar je s Andrićem kurtoazno razgovarao o unapređenju nemačko-jugoslovenskih veza u nauci i kulturi. Dan nakon predaje diplomatske note Andrić je sedeo u počasnoj loži na velikoj paradi priređenoj u čast Hitlerovog rođendana - piše Nemec.
Nobelova nagrada za književnost
10. decembra 1961. godine Ivo Andrić je u Stokholmu nagrađen Nobelovom nagradom za književnost. Nagradu je dobio za roman ''Na Drini ćuprija'', a u obrazloženju Švedske akademije stajalo je da je upravo on izabran ''zahvaljujući velikoj epskoj sili koju je posedovao u literarnom izražavanju i zato što je veoma uspešno opisivao teme iz istorije svoje zemlje i sudbine ljudi iz svoga područja.'' U ovom svečanom i za njega možda najvažnijem trenutku u životu, Andrić je čitao svoju besedu ''O priči i pričanju'', kojom je na neki način objedinio i zaokružio svoje umetničko stvaralaštvo. U besedi govori o iskonskoj i večitoj potrebi čoveka da priča. Pričanje je za njega trajno, katarzično, oblici pričanja se kroz vekove menjaju, ali potreba za pričom ostaje nepromenjena. Celokupni novčani iznos od Nobelove nagrade Andrić je poklonio bibliotekarskom fondu Bosne i Hercegovine.
Milica, žena koju je Andrić čekao 30 godina
Andrićev ljubavni život decenijama je bio tajna. On je čovek koji je na ljubav svog života čekao pune tri decenije. Voleo je Milicu Babić, kostimografkinju Narodnog pozorišta, koja je bila udata za uglednog novinara i prevodioca Nenada Jovanovića, kasnije Andrićevog bliskog prijatelja. Sve do Nenadove smrti Andrić je čeznuo za Milicom, ona mu je bila večita inspiracija i ljubav. U pismima koja je slao Nikoli i Milici potpisivao se kao ''Mandarin'', jer mu je taj nadimak upravo ona nadenula. Jedna od njegovih najpoznatijih pripovedaka ''Jelena, žena koje nema'' tako nije bila samo plod piščeve mašte, već izraz Andrićeve ogromne čežnje za Milicom. Ivo Andrić se oženio Milicom 1958. godine, samo godinu dana nakon Nikoline smrti. Milica je uz njega bila u jednom od najvažnijih trenutaka u njegovom životu – na svečanosti povodom dodele Nobelove nagrade za književnost, 1961. godine. Tog dana, ona ga je iz prvog reda pratila i bodrila, u plavoj haljini s velikom crnom mašnom u kosi. Nažalost, njihova ljubav trajala je kraće od čežnje i čekanja. Milica umire 1968. godine. Nakon toga, Andrić se gotovo potpuno povukao u sebe, izbegavao je društvene aktivnosti, a i zdravlje mu se postepeno pogoršavalo. Preminuo je 1975. godine, a njegova urna položena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, pored groba njegove voljene Milice Babić.
Beograd – grad koji je Andrić voleo
Kako je sam Andrić napisao jednom prilikom, sa zemljom svog porekla, Bosnom, uvek je ostao neraskidivo vezan. Ipak, veći deo svoga života živeo je u Beogradu. U našu prestonicu prvi put došao je sa samo dvadeset godina, tačnije 1912.
Skromni sobičak u stanu kolege Branka Jovanovića u Prizrenskoj 7 bio je tokom Drugog svetskog rata dom našeg nobelovca. Verovali ili ne, upravo u ovom neuglednom stanu nastala su tri od četiri Andrićeva velika romana: „Na Drini ćuprija”, „Travnička hronika” i „Gospođica“. NJegove komšije mnogo godina kasnije pričale su kako je najčešće pisao ogrnut jorganom, jer se soba nikad nije grejala. Voleo je da izađe na veliku terasu i dugo noću posmatra Beograd.
Ubrzo nakon završetka svojih romana, Andrić se preselio na današnji Andrićev venac, gde se danas nalazi Memorijalni muzej posvećen njemu i njegovom stvaralaštvu.
Ovako je Ivo Andrić pričao i pisao o Beogradu..…
''Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbija čak gore u visokoj kupoli neba i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po rasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji na trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava...''
“Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, a sa drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina. Grad na dve reke, na velikom prostoru sapet vetrovima.“
Izvor: Pravda
