Piše: Andrej Bezrukov
A evo zašto ja o tome pišem.
LJudska priroda je sklona da ignoriše znake da se priližava oluja, naročito dok je još nebo bez oblačka.
Nema nikoga da zvoni na uzbunu da dolazi globalna kriza. A moralo bi se već zvoniti. Kada se nebo zacrni – biće prekasno. Pogotovo što se neće raditi o oluji već o pravom – zemljotresu.
Ponovo smo u situaciji kakva se pre sto godina završila svetskim ratom, ekonomskim kolapsom i revolucijama.
I sada su u toku tehnološka trka, prekrajanje sfera uticaja i rastuća socijalna napetost. U vazduhu je premnogo esplozivnih primesa – od dugova, koji se ne mogu otplatiti i konflikta koje je teško ugasiti do inženjeringa koji lomi zaštitni imunitet narodov.
Globalni sistem se drži na predvidljivosti i pravilima igre. Tramp sistematično razara predvidljivost i ignoriše pravila.
Finansijeri i političari sa strahom i nedoumicama gledaju u Trampa. Kao žaba u zmiju. A čim dođu sebi, potrčaće da spasavju svoje – sve što se može spasiti.
Ne smatram sebe ni pametnijim ni dalekovidijim od drugim, ali mislim da je sve spremno za sistemsko urušavanje. Samo je pitanje koliko će to biti razorno za svetski sistem koji čeka poslednju slamku za koju bi se uhvatio.
Padaće, u svakom slučaju, vlade i razbuktati se konflikti, a ljudi će bežati od siromaštva i krvi.
Evo zbog čega još ovo pišu.
Rusija mora biti spremna da živi u uslovima kraha svetske trgovine i globalnog poretka.
Bojim se da će njen vladajući finansijsko-ekonomski blok odreagovati standardno – smanjiti se, ukočiti se i sačekati da sve protutnji. Samo, to bi bilo ubistveno...
Možemo li ostati na površini u novom svetskom potopu?
Da, ako svoj (Nojev) kovčeg počnemo da odmah gradimo.
Potrebne su vanredne mere ususret događajima. Mere koje će smanjiti socijalnu napetost i pokrenuti samostalni nacionalni finansijski motor i ubaciti novac u velike infrastrukturnыe projekte i mali biznis, sa maksimalnim podsticanjem svojih investitora i izvoznika.
Prvo će planuti zemlje čiji narodi pate od socijalne nejednakosti.
`Knjigovođe` mogu ovo i ne shvatati, ali političari – moraju.
Izvor: fakti.org
