Piše: Club Orlov
Dah Trećeg svetskog rata visi u vazduhu. U SAD je počeo Hladni rat 2, a antiruska retorika koja je počela u Klinton kampanji, ponavljana od strane masovnih medija, odzvanja Mekartizmom i crvenim strahom. Kao odgovor na to, mnogi ljudi počinju da misle da bi Armagedon mogao biti blizu – sveobuhvatna nuklearna razmena, nakon čega sledi nuklearna zima i izumiranje ljudi. Čini se da mnogi ljudi u SAD vole tako da razmišljaju.
Ali, znate, to je prilično nerazumno s njihove strane. SAD vrtoglavo upadaju u finansijski, ekonomski i politički kolaps, gubeći svoj položaj u svetu i pretvarajući se u kontinentalni geto prepun zloupotrebe droge, nasilja i propadajuće infrastrukture, njihovo stanovnišvo je rastrzano porocima, otrovano genetski modifikovanom hranom, morbidno gojazno, eksploatisano od strane predatorskih policijskih odeljenja i gradskih skupština, plus imaju širok asortiman reketa, od medicine do obrazovanja i nekretnina… To znamo.
Takođe znamo koliko je bolno shvatiti da su SAD oštećene toliko da se ne mogu popraviti, ili se složiti sa činjenicom da su većinu štete naneli sami sebi; beskrajni, beskorisni ratovi, neograničena korupcija politike novca, toksična kultura i rodni ratovi, i imperijalna oholost i namerno neznanje koje je osnova svega… Ovaj nivo nepovezanosti između očekivanog i posmatranog sigurno boli, ali se ta bol može izbeći, na neko vreme, putem masovne obmane.
Ova vrsta vrtoglavog pada ne znači automatski “Apokalipsu,“ ali specifičnosti državnog kulta SAD-a – stara religioznost prekrivena sekularnom religijom napretka – su takve da ne postoje druge opcije: ili smo na putu da izgradimo kolonije na Marsu, ili ćemo stradati u plamenu. Pošto poniženje zbog potrebe da zatraže dozvolu od Rusa za let Sojuza na Međunarodnu svemirsku stanicu čini da izgledi za američke svemirske kolonije izgledaju sumnjivo, to je Plan B!
I tako, većina nedavnog američkog ratnog huškanja ka Rusiji se može objasniti željom da pronađu nekog drugog, osim sebe, da okrive za odvijajuću propast. Ovo je dobro shvaćen psihološki potez – projektujući senku – gde neko čini sve što mrzi, ali ne može da prizna to o sebi i projektuje to na drugog. Na podsvesnom nivou (i u slučaju nekih vrlo glupih ljudi, čak i onih svesnih), Amerikanci bi želeli da napadaju Rusiju nuklearkama sve dok ne zasija, ali ne mogu to da učine zato što bi im Rusija odmah uzvratila nuklearni napad. Ali Amerikanci mogu da projektuju tu isu želju na Rusiju, a pošto moraju da veruju da su oni dobri a Rusija zla, to čini da scenario Armagedona izgleda mnogo verovatnije.
Ali ovaj način razmišljanja uključuje odstupanje od stvarnosti. Postoji tačno jedna nacija na svetu koja nuklearkama napada druge zemlje, a to bi bile SAD. One su slobodno nuklearno napadale Japan, koji je svakako bio spreman da se preda, samo zato što su mogle. Pripremili su se za nuklearni napad na Rusiju na početku Hladnog rata, ali su sprečeni u tome tako što u to vreme nisu imali dovoljno veliki broj nuklearnih bombi.
I pokušali su da osiguraju da Rusija bude bez odbrane od nuklearnog napada, odbacujući Antibalistički raketni sporazum 2002. godine, ali su u tome sprečeni ruskim novim oružjem. Ovo, između ostalog, uključuje supersonične krstareće rakete dugog dometa (Kalibr), i suborbitalne interkontinentalne rakete koje nose više nuklearnih nosivih opterećenja sposobne za manevre izbegavanja dok se približavaju svojim ciljevima (Sarmat).
Svo ovo novo oružje je nemoguće presresti korišćenjem bilo koje moguće odbrambene tehnologije. Istovremeno, Rusija je takođe razvila sopstvene odbrambene sposobnosti, a njen najnoviji sistem S-500 će efikasno zapečatiti ruski vazdušni prostor, jer će biti u stanju da presretne mete i blizu zemlje i u niskoj Zemljinoj orbiti.
U međuvremenu, SAD su proćerdale neverovatn sumu novca kljukajući svoju notorno korumpirani odbrambeni establišment sa raznim verzijama “Zvezdanih ratova,“ ali ništa od tog novca nije posebno dobro potrošeno. Dve instalacije u Evropi Aegis Ashore-a (završeno u Rumuniji, planirano u Poljskoj) neće pomoći protiv Kalibr raketa lansiranih sa podmornica ili malih brodova u Pacifiku ili Atlantiku, blizu američkih obala, ili protiv interkontinentalnih raketa koje mogu leteti oko njih. Ni instalacija THAAD koja se trenutno dešava u Južnoj Koreji (kojoj lokalno stanovništvo trenutno protestuje tako što briju glave) neće promeniti ovu sliku.
Na planeti postoji tačno jedna nuklearna agresorska nacija, a to nije Rusija. Ali to ne bi trebalo da bude važno. Uprkos američkim naporima da ga podriju, logika Uzajamno osiguranog uništenja (MAD) ostaje na snazi. Verovatnoću nuklearne razmene ne određuje ničija politika, već verovatnoća da će se to dogoditi slučajno. Budući da u nuklearnom ratu nema pobedničke strategije, niko nema razloga da pokušava da ga započne. Ni pod kakvim uslovima SAD nikada neće moći da diktiraju svoje uslove Rusiji tako što će joj pretiti nuklearnim uništenjem.
Ako nuklearni rat nije verovatan, šta je sa konvencionanim? SAD zveckaju oružjem tako što postavljaju vojsku i održavaju vežbe u Baltiku, na zapadnoj granici Rusije, instaliraju ABM sisteme u Rumuniji, Poljskoj i Južnoj Koreji, podržavaju antiruske ukrajinske naciste, itd. Sve ovo izgleda prilično provokativno; može li to rezultirati ratom? I kako bi taj rad izgledao?
Ovde moramo da pogledamo kako je Rusija odovorila na prethodne provokacije. To su sve činjenice koje znamo, i mogu se koristiti za predviđanje šta će se dogoditi, za razliku od čisto izmišljenih, pretpostavljenih izjava koje su nepovezane sa poznatim činjenicama.
Kada SAD ili njihovi posrednici napadnu enklavu ruskih državaljana van granica Rusije, evo vrste reakcija koje smo do sada mogli videti:
Primer Gruzije. Tokom letnje Olimpijade u Pekingu (tradicionalno vreme mira), gruzijska vojska, naoružana i obučena od strane SAD i Izraela, napala je Južnu Osetiju. Ovaj region je bio deo Gruzije samo u nazivu, a većinski su ga naseljavali ljudi koji govore ruski i imaju ruske pasoše. Gruzijska vojska je počela da granatira glavni grad, Chinval, ubivši neke ruske mirovne vojnike koji su bili stacionirani u ovom regionu i izazivajući civilne žrtve. Kao odgovor na to, ruska vojska je pohrlila u Gruziju, potpuno eliminišući gruzijsku sposobnost za ratovanje u svega samo par sati. Oni su objavili da Južna Osetija de fakto više nije deo Gruzije, nagradivši Abhaziju (još jednu spornu rusku enklavu) zbog dobrih mera, i povukli se. Gruzijski ratnohuškački predsednik Sakašvili je proglašen “političkim lešom“ i ostavljen da propadne. Na kraju je bio primoran da pobegne iz Gruzije, gde je proglašen za begunca od pravde. Američki Stejt department mu je nedavno dao novi posao, guvernera Odese u Ukrajini. Odnedavno se odnosi između Rusije i Gruzije popravljaju.
Primer Krima. Tokom zimske Olimpijade u Sočiju u Rusiji (tradicionalno vreme mira), došlo je do nelegalnog, nasilnog rušenja izabrane, ustavne vlade Ukrajine, nakon čega je usledila instalacija lutkarske administracije koju su izabrale SAD. Kao odgovor na to, pretežno rusko stanovnišvo autonomne pokrajine Krim je održalo referendum. Oko 95% njih je glasalo da se otcepe od Urajine i ponovo postanu deo Rusije, što su i bili vekovima i do vrlo nedavno. Rusi su tada koristili svoju vojsku koja je već bila stacionirana u tom regionu pod međunarodnim sporazumom, kako bi osigurali da rezultati referenduma budu propisno prezentovani. Nije ispaljen ni jedan hitac tokom ove savršeno mirne vežbe u direktnoj demokratiji.
Ponovo primer Krima. Tokom letnje Olimpijade u Riu (tradicionalno vreme mira), veliki broj ukrajinskih operativaca je napao granicu sa Krimom, i brzo ih je uhapsila ruska federalna služba bezbednosti, zajedno sa skladištem oružja i eksploziva. Nekoliko njih je ubijeno u tom procesu, zajedno sa dva Rusa. Preživeli su odmah priznali da su planirali da organizuju terorističke napade na trajektnom terminalu koji povezuje Krim sa ruskim kopnom i železničkom stanicom. Vođa grupe je priznao da mu je obećana suma od 140 dolara za sprovođenje ovih napada. Svi oni se uglavnom raduju toplom, suvom krevetu i tome da imaju tri obroka dnevno, brizi ruske vlade, što mora izgledati kao delić raja u poređenju sa nasiljem, haosom, bedom i pustošenjem koje karakteriše život u sadašnjoj Ukrajini. Kao odgovor na to, vlada Kijeva je protestovala protiv “ruske provokacije“ i postavila svoju vojsku u stanje pripravnosti kako bi se pripremili protiv “ruske invazije.“ Možda bi sledeća isporuka američke pomoći Ukrajini trebalo da uključi snabdevanje hlorpromazinom ili nekim drugim visoko-potencijanim antipsihotičnim lekom.
Primetite konstantno ponavljanje “tokom Olimpijade.“ Ovo nije slučajnost, već nagovešaj određenog američkog načina ponašanja. Da, ratovanje tokom tradicionalnog vremena mira je i cinično i glupo. Ali izgleda da je američki moto “Ako nešto pokušavamo više puta i to ipak ne funkcioniše, onda se jednostavno ne trudimo dovoljno.“ U umovima svih onih koji planiraju ove događaje, razlog zbog kog to nikada ne funkcionoše ispravno nikako ne može imati veze sa tim da su glupi. To je poznato kao “Glupost III nivoa:“ glupost toliko duboka da je nemoguće shvatiti sopstvenu glupost.
Primer Donbasa. Nakon događaja opisanih u tački 2 iznad, ovaj naseljeni, industrijalizovani region, koji je bio deo Rusije sve do 20. veka i lingvistički i kulturološki ruski, ušao je u političko previranje, jer većina lokalnog stanovnišva nije želela da ima ništa sa vladom koja je instalirana u Kijevu, koju su oni videli kao nelegitimnu. Vlada Kijeva je nastavila da pogoršava stvari, najpre donoseći zakone koji krše prava onih koji govore ruski, a zatim zapravo napadajući ovaj region sa vojskom, što nastavljaju da rade do dana današnjeg, sa tri neuspešne invazije i kontinuiranim granatiranjem i stambenih i industrijskih oblasti, tokom čega je ubijeno više od deset hiljada civila, a još mnogo više ranjeno. Kao odgovor na to, Rusija je pomogla u uspostavljanju lokalnog pokreta otpora podržanog sposobnim vojnim kontigentom koji su oformili lokalni dobrovoljci. To su uradili ruski dobrovoljci koji su delovali u nezvaničnom svojstvu, i ruski privatni građani koji su donirali novac za tu svrhu. Uprkos zapadnoj histeriji oko “ruske invazije“ i “ruske agresije,“ ne postoje dokazi o tome. Umesto toga, ruska vlada je učinila samo tri stvari: odbila je da se meša u rad svojih građana koji dolaze da pomognu Donbasu; sprovodila je diplomatsku strategiju za rešavanje sukoba; i obezbedila je brojne konvoje humanitarne pomoći stanovnicima Donbasa. Ruska diplomatska inicijativa je rezultirala sa dva međunarodna sporazuma – Minsk I i Minsk II – koji su primorali Kijev i Donbas da slede strategiju političkog rešavanja konflikta kroz prekid neprijateljstva i garantuju Donbasu potpunu autonomiju. Kijev je čvrsto odbio da ispuni svoje obaveze prema ovim sporazumima. Sukob je sada zamrznut, ali je nastavio da krvari zbog ukrajinskog granatiranja, čekajući da se ukrajinska lutkarska vlada sruši.
Da bismo kompletirali sliku, uključićemo nedavnu rusku vojnu akciju u Siriji, gde su oni došli da odbrane ugroženu sirijsku vladu i brzo uništili veliki deo ISIS/ISIL/Daeš/islamskog kalifata, zajedno sa raznim drugim terorističkim oganizacijama koje su aktivne u regionu. Obrazloženje za ovu akciju je to da je Rusija terorističko gnezdo u Siriji koje se finansira iz inostranstva videla kao direktnu pretnju ruskoj bezbednosti.
Druge dve značajne činjenice su to da je Rusija delovala u skladu sa međunarodnim pravom, s obzirom da je pozvana od strane sirijske legitimne, međunarodno priznate vlade i da je vojna akcija smanjena čim je bilo moguće da se sve legitimne (ne terorističke) strane vrate za pregovarački sto. Ova tri elementa – upotreba vojne sile kao reaktivne mere bezbednosti, dosledno pridržavanje međunarodnog prava i posmatranje vojne akcije kao službu diplomatije – veoma su važna za razumevanja metoda i ambicija Rusije.
Okrećući se sada američkim vojnim/diplomatskim avanturama, vidimo situaciju koja je sasvim drugačija. Američa vojna potrošnja je odgovorna za više od polovine svih federalnih diskrecionih troškova, što ugrožava većinu drugih vitalno značajnih sektora, kao što su infrastruktura, medicina i obrazovanje. To služi za nekoliko ciljeva.
Najvažnije, to je program javnih poslova: način zapošljavanja ljudi koji se ne mogu zapošljavati u pravom produktivnom kapacitetu zbog nedostatka inteligencije, obrazovanja i obuke. Drugo, to je način da političari i izvođači odbrane sinergično obogate sebe i jedni druge o trošku javnosti.
Treće, to je reklamni program za prodaju oružja, a SAD su glavni proizvođači smrtonosnih tehnologija u svetu. Najzad, to je način projektovanja sile širom sveta, bombardovanje do pokornosti svake zemlje koja se usudi da se suprotstavi globalnim hegemonističkim ambicijama Vašingtona, često u potpunom nepoštovanju međunarodnog prava. Nigde na ovoj listi nije stvarni cilj odbrane SAD-a.
Nijedno od ovih opravdanja ne funkcioniše u odnosu na Rusiju. U dolarima, SAD nadmašuju Rusiju u troškovima odbrane. Mežutim, posmatrano u smislu kupovnog pariteta, Rusija uspeva da kupi desetostruko veću odbrambenu sposobnost po jedinici nacionalnog bogatstva nego SAD, što u velikoj meri negira ovu prednost. Takođe, ono što SAD dobijaju za svoj novac je inferiorno: ruska vojska dobija oružje koje želi; američka vojska dobija ono što želi korumpirani politički establišment i njihovi saučesnici u vojno-industrijskom kompleksu kako bi se obogatili.
U smislu reklamne kampanje za prodaju oružja, posmatrajući rusko naoružanje u akciji u Siriji, kako efikasno briše teroriste po kratkom postupku kroz neumornu kampanju bombardovanja koristeći oskudne resurse, a onda gledajući američko oružje koje koriste Saudijci u Jemenu, uz mnogo podrške i saveta od SAD-a, koji konstantno bivaju poraženi od strane lako naoružanih pobunjenika, malo je verovatno da će proizvesti previše dodatnih prodajnih potencijala.
Na kraju, izgleda da je i projekat održavanja američke globalne hegemonije uzdrman. Rusija i Kina su sada de fakto u vojnom savezu. Rusko superiorno naoružanje, zajedno sa gotovo beskrajno velikom kineskom pešadijom, čine to napobedivom kombinacijom.
Rusija sada ima stalnu vazdušnu bazu u Siriji, sklopila je dogovor sa Iranom za korišćenje iranskih vojnih baza, i u procesu je odvajanja Turske od NATO-a. Kako se američka vojska, sa svojim brojnim beskorisnim bazama širom sveta i gomilama beskorisnih gedžeta, pretvara u međunarodnu sramotu, ona za sada ostaje program javnih poslova za zapošljavanje nesposobnih.
U svemu tome je važno razumeti kako su zapravo orijentisane američke vojne sposobnosti. SAD su veoma dobre u napadu na znatno inferiornije protivnike. Akcija protiv nacističke Nemačke je uspela samo zato što je do tada bila efikasno poražena od strane Crvene armije – sve osim konačnog zavšrnog udara, koji se desio kada su SAD izašle iz svoje bojažljive izolacije i pridružile se borbi.
Čak su se i Severna Koreja i Vijetnam pokazali previše jakim za njih, da bi čak i i njihov loš performans tamo bio još lošiji da nije bilo regrutovanja, koje je imalo efekat dodavanja nekompetentnih u redove, ali je proizvelo neprijatan neželjeni efekat da vojnici pucaju u svoje nekompetentne oficire – mnogo manje poznato poglavlje američke vojne istorije. I sada, uz dodavanje LGBT osoba u redove, američka vojska je na putu da postane međunarodni podsmeh.
Ova komedija se može nastaviti sve dok američka vojska nastavlja da zazire od napada na bilo kog ozbiljnijeg neprijatelja, jer ako bi to uradili, komedija bi se brzo pretvorila u tragediju.
Ako bi, na primer, američke snage pokušale da napadnu rusku teritoriju slanjem raketa preko granice, one bi bile neutralizovane u trenutnoj odmazdi od strane izuzetno superiorne rukse artiljerije.
Ako bi Amerikanci ili njihovi posrednici isprovocirali Ruse koji žive van Rusije (i ima ih više miliona) do tačke otvorene pobune, ruski dobrovoljci, delujući u nezvaničnom kapacitetu i koristeći privatna sredstva, bi ih brzo obučili, opremili i naoružali, stvarajući narodnu pobunu koja bi se nastavila godinama ako je to potrebno, sve dok Amerikanci i njihovi posrednici ne kapituliraju.
Ako bi Amerikanci učinili krajnje glupu stvar i napali rusku teritoriju, bili bi okupirani i uništeni, što se više puta dogodilo ukrajinskim snagama u Donbasu.
Svaki pokušaj napada na Rusiju korišćenjem američke flote nosača aviona bi rezultirao njihovim trenutnim potapanjem pomoću bilo kog oružja: balističkih brotivbrodskih raketa, superkavitacionih torpeda ili supersoničnih krstarećih raketa.
Strateški bombarderi, krstareće rakete i balističke rakete bi bile eliminisane ruskim naprednim sistemima vazdušne odbrane.
Toliko o napadu; ali šta je sa odbranom? Pa, ispostavilo se da postoji čitava zasebna dimenzija za vojno angažovanje Rusije. Vidite, Rusija je izgubila veliki broj civila dok se borila protiv nacističke Nemačke. Mnogi ljudi, uključujući stare ljude, žene i decu, umrli su od gladi i bolesti, ili od nemačkog granatiranja, ili od zlostavljanja koje su pretrpeli od strane nemačkih vojnika.
Sa druge strane, sovjetske vojne žrtve su bile uporedive sa nemačkim. Ova neverovatna katastrofa je zadesila Rusiju jer je bila napadnuta, i to je uslovilo rusku vojsku da uvek promisli dva puta. Sledeći rat velikih razmera, ako se ikada desi, biće vođen na teritoriji neprijatelja. Prema tome, ako SAD napadnu Rusiju, Rusija će uzvratiti napad na američkom kopnu. Imajući u vidu da SAD nisu vodile rat na svojoj teritoriji već više od 150 godina, to bi mogao biti priličan šok.
Naravno, to bi se radilo na načine koji su u skladu sa ruskim vojnim razmišljanjem. Najvažnije, napad mora biti takav da mogućnost pokretanja nuklearne razmene ostane minimizirana. Drugo, upotreba sile bi bila zadržana na minimumu koji je potreban da se obezbedi prestanak neprijateljstva i povratak za pregovarački sto pod uslovima pogodnim za Rusiju.
Treće, svaki napor bi bio učinjen da bi se dobro iskoristili unutrašnji narodni revolti kako bi se stvorile dugotrajne pobune, omogućavajući dobrovoljcima da obezbedne neophodna oružja i obuke. Na kraju, osvajanje mira je jednako važno kao i osvajanje rata, a svaki napor bi bio učinjen da bi se američka javnost informisala da je ono što doživljavaju samo odmazda za određene ilegalne postupke.
Sa diplomatke perspektive, bilo bi mnogo urednije tretirati ovaj problem ratnih zločinaca koji predvode SAD kao unutrašnji, američki problem, koji bi trebalo da reše sami Amerikanci, uz apsolutni minimum spoljne pomoći. Ovo bi se najbolje postiglo uz deljenje malo prijateljskih, susednih obaveštajnih podataka, omogućavajući svim zainteresovanim stranama u SAD da znaju ko bi tačno trebalo da bude odgovoran za ove ratne zločine, kako oni i članovi njihovih porodica izgledaju, i gde žive.
Onda je pitanje, Koji je apsolutni minimum vojne akcije – ono što zovem “hiljadu vatrenih lopti,“ nazvano po “hiljadu tačaka svetlosti“ DŽordža Buša starijeg – za povratak mira pod uslovima pogodnim za Rusiju? Čini mi se da je 1.000 “vatrenih lopti“ baš pravi broj. To bi bile male eksplozije – dovoljne za demoliranje zdrade ili industrijske instalacije, gotovo bez žrtava.
Ova poslednja tačka je izuzetno važna, jer je cilj uništenje sistema bez direktnog povređivanja bilo koje osobe. Ne bi bila ničija drugo krivica ako ljudi u SAD pate jer odbijaju da rade ono što od njih draži njihova FEMA (Federal Emergency Management Agency): da skladište mesečne zalihe hrane i vode i zajedno sastave plan za hitnu evakuaciju. Pored toga, imajući u vidu pravac u kom se SAD kreću, dobijanje drugog pasoša, premeštanje ušteđevine u inostranstvo, i uzimanje nekog vatrenog oružja za svaki slučaj, su dobre ideje.
Razlog zašto je veoma važno da u ovoj vojnoj akciji niko ne pogine je ovaj: u SAD trenutno živi oko tri miliona Rusa, a ubijanje bilo koga od njih definitivno nije u strategiji. Postoji još veći broj ljudi iz mnogoljudnih zemalja koje su prijateljski nastrojene prema Rusiji, kao što su Kina i Indija, koje takođe treba da ostanu nepovređene. Stoga, strategija koja bi rezultirala masovnim gubicima života jednostavno ne bi bila prihvatljiva.
Mnogo bolji scenario bi uključivao stvaranje krize koja bi brzo uverila Ruse koji žive u SAD (zajedno sa svim ostalim državljanima i imigrantima prve generacije, a i priličnom nekolicinom imigranata druge generacije) da SAD nisu više dobro mesto za život. Tada bi svi ljudi mogli biti vraćeni u svoju zemlju – proces koji bi bez sumnje trajao nekoliko godina.
Trenutno je Rusija na trećem mestu najpoželjnijih destinacija širom sveta na kojima ljudi traže bolje mesto za život, posle SAD i Nemačke. Nemačka je sada na ivici otvorene pobune protiv ludih pro-imigracionih politika Angele Merkel. SAD ne zaostaju mnogo, i neće ostati atraktivna destinacija još dugo. A to stavlja Rusiju na prvo mesto na čitavoj planeti. To je veliki pritisak, čak i za zemlju koja ima širinu 11 vremenskih zona i ima mnogo svega osim tropskog voća i ljudi.
Takođe moramo imati na umu i to da Izrael – koji je, priznajmo, američki prorektorat privremeno parkiran na palestinskoj zemlji – neće dugo trajati bez masivne američke podrške. Čitava jedna trećina izraelskog stanovništva su Rusi. U trenutku kada je projekat Izrael počeo da izgleda nefunkcionalno, većina ovih ruskih Jevreja, pametnih ljudi, bez sumnje će odlučiti da izađu i vrate se pravo u Rusiju, što je i njihovo pravo.
Ovo će zadati priličnu glavobolju migracionoj službi Ruske Federacije, jer će morati sve da ih prebaci, puštajući unutra sve normalne ruske Jevreje dok napolju zadržavaju cionističke fanatike, ratne zločince i ultra-religiozne ludake. Ovo će takođe trajati dosta vremena.
Međutim, akcije koje rizikuju veliki gubitak života takođe se ispotavljaju da su potpuno nepotrebne, jer je na raspolaganju efikasna alternativa strategija: uništiti ključne delove vladine i korporativne infrastrukture, zatim prekrstiti ruke i sačekati da druga strana dopuzi do pregovaračkog stola mašući belom zastavom.
Vidite, postoji samo nekoliko čarobnih sastojaka koji omogućavaju Americi da nastavi da postoji kao stabilna, razvijena zemlja sposobna da projektuje vojnu silu u inostranstvu. To su: električna mreža; finansijski sistem; međudržavni sistem autoputeva; železnički i okeanski prevoz robe; aviokompanije; i naftovodi i gasovodi. Onemogućite sve gore navedeno, i to je u suštini završena igra. Koliko bi “vatrenih lopti“ to uzelo? Verovatno mnogo manje od hiljadu.
Onemogućavanje električne mreže je gotovo smešno lako, jer je sistem integrisan i međuzavisan, i sastoji se od samo tri pod-mreže, koje su “međusobno povezane“: zapad, istok i Teksas. Najranjiviji delovi sistema su Transformatori velike snage (LPT) koji povećavaju napone na više miliona volti i ponovo ih spuštaju radi distribucije.
Ove jedinice su velike kao kuće, prilagođene po meri, koštaju više miliona dolara i potrebno je nekoliko godina za zamenu, i uglavnom se proizvode van SAD-a. Takođe, zajedno sa ostatkom infrastrukture u SAD, većina njih je prilično stara i sklona greškama.
Postoji nekoliko hiljada ovih ključnih delova opreme, ali pošto električna mreža u SAD funkcioniše blizu kapaciteta, sa nekoliko kritičnih tačaka zagušenja, bila bi potpuno onemogućena ako bi se uništila čak i mali deo posebno strateških LPT-a. U SAD, bilo koji produženi nestanak struje u bilo kom od većih urbanih centara automatski pokreće pljačke velikih razmera i nesreće. Neki procenjuju da bi samo dvonedeljni prekid doveo situaciju do tačke bez povratka, gde bi šteta postala prevelika da bi ikada mogla biti popravljena.
Onemogućavanje finansijskog sistema je takođe relativno trivijalno. Postoji samo nekoliko tačaka zagušenja, uključujući i Federalne rezerve, nekoliko velikih banaka, centara za podatke o debitnim i kreditnim karticama, itd. One mogu biti onesposobljene korišćenjem raznih metoda, kao što su udari krstarećim raketama, sajber napad, poremećaj električnog napajanja, pa čak i civilni nemiri.
Primetno je da je finansijski sistem u SAD namešten da pukne čak i bez stranih intervencija. Kombinacija nezadrživog duga, Federalnih rezervi zarobljenih u sve nižim kamatnim stopama, nedeovoljno finansiranih penzija i drugih obaveza, izuzetno precenjenih nekretnina i smešno površnog tržišta obveznica će ga na kraju detonirati iznutra.
Još nekoliko hirurških udara može prekinuti naftovode i gasovode, uvozne terminale, mostove i tunele, železnice i avio kompanije. Nekoliko meseci bez pristupa novcu i finansijskim uslugama, električnoj energiji, benzinu, dizelu, prirodnom gasu, vazdušnom saobraćaju ili uvezenim rezervnim delovima potrebnim za saniranje štete bi trebalo da bude dovoljno da prisili SAD na kapitulaciju. Ako pokušaju da povrate bilo koju od ovih usluga, dodatni udar ili dva ih brzo sprečio u tome.
Možda ćete pomisliti da bi se SAD, ukoliko bi bile napadnute na ovaj način, mogle efikasno osvetiti u naturi, ali ovaj scenario je prilično teško zamisliti. Mnogi Rusi ne smatraju engleski previše teškim, uopšteno su upoznati sa SAD kroz izlaganja američkih medija, a stručnjaci među njima, posebno oni koji su studirali ili predavali na univerzitetima u SAD, mogu upravljati svojim stručnim poljem u SAD gotovo lako kao i u Rusiji. S druge strane, većina Amerikanaca jedva može da pronađe Rusiju na mapi, ne mogu da savladaju ćirilicu i smatraju ruski krajnje nerazumljivim.
Takođe, imajte u vidu da je ruski odbrambeni establišment uglavnom fokusiran na… odbranu. Našadanje ljudi u stranim zemljama se generalno ne smatra strateški značajnim. “Stotinu prijatelja je bolje nego stotinu rubalja“ je popularna izreka. I tako Rusija uspeva da istovremeno ostane prijatelj sa Indijom i Pakistanom, sa Kinom i Vijetnamom.
Na Bliskom istoku održava srdačne odnose sa Turskom, Sirijom, Izraelom, Saudijskom Arabijom, Jemenom, Egiptom i Iranom, takođe istovremeno. Ruske diplomate su obavezne da održavaju otvorene komunikacione kanalae sa prjateljima i protivnicima, u svako doba. Da, biti neobjašnjivo neprijateljski nastrojen prema Rusiji može biti izuzetno bolno, ali to može prestati u bilo kom trenutku! Sve što je potrebno je telefonski poziv.
Dodajte tome činjenicu da su preokreti ruske istorije naučili rusko stanovništvo da očekuje najgore, i jednostavno se nosi sa tim. “Ne mogu nas pobiti sve““ je takođe još jedna omiljena izreka. Ako Amerikanci uspeju da ih nateraju da pate, ruski narod će bez sumnje pronaći veliku utehu u činjenici da nateraju Amerikance da pate još više, a mnogi od njih bi pomislili da je ovo dostignuće već samo po sebi pobeda.
Niti će ostati bez pomoći; nije slučajnost što je ruski ministar odbrane, Sergej Šojgu, ranije vodio Ministarstvo za vanredne situacije, a njegov performans na poslu tamo je mnogo nagrađivan i hvaljen. Ukratko, ako su napadnuti, Rusi će se jednostavno presabrati a zatim nastaviti da osvajaju i pobeđuju, kao i uvek.
Ukratko, Rusija je većini Amerikanaca misterija, i jednostavno ne postoji dovoljno velika grupa inteligentnih Amerikanaca sa dobrim poznavanjem Rusije, dok je za mnoge Ruse SAD otvorena knjiga.
Rusija neće pribegavati vojnim merama protiv SAD-a osim ukoliko ne bude ozbiljno izazvana. Vreme i strpljenje su na strani Rusije. Sa svakom godinom koja prođe, SAD postaju slabije i gube prijatelje i saveznike, dok Rusija postaje jača i stiče prijatelje i saveznike.
SAD, sa svojom političkom disfunkcijom, beskrajno velikim dugom, propadajućom infrastrukturom i širenjem građanskih nemira, su mrtva nacija koja hoda.
Rusija je spremna da odgovori na bilo kakvu provokaciju, ali poslednje što Rusi žele je još jedan rat. A to su, ako volite dobre vesti, najbolje vesti koje ćete čuti.
Tramp preti izlaskom SAD iz NATO, EU u panici, a Putin zadovoljno trlja ruke! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: cluborlov.blogspot. com
