Pravda

Pr­vo je u Voj­ko­vi­ći­ma je­dan do­mo­ro­dac ubio Do­ku Li­či­nu, do­bro­volj­ca iz Be­o­gra­da. U „Ter­mi”, na re­cep­ci­ji, ubi­jen je Vuk Čet­nik — Slo­bo­dan Bu­la­to­vić, do­bro­vo­ljac iz Bro­da­re­va. A on­da sam ot­krio Ko­bi­lja­ču i Hr­va­te. Išao sam ta­mo da ku­pu­jem pi­vo i pro­da­jem ko­ma­de je­tre. Svo­je i tu­đe. U „Ter­mi” su dvo­ji­ca Her­ce­go­va­ca sa Bo­rač­kog je­ze­ra. To­mo Ita­li­jan i pro­fe­sor Mi­lo­van Ku­jun­džić. Mi­lo­van, lo­vac, pro­fe­sor fi­skul­tu­re, pra­vi je Her­ce­go­vac, sav za­teg­nut, učvo­ren, li­či na ča­por, na onaj bor ko­ji iz­ra­ste po ka­njo­ni­ma, iz sti­je­ne, ni iz če­ga, iz sun­ca i ka­me­na. Na li­cu mu je ne­mo­gu­će ot­kri­ti bol. Već da­ni­ma pro­fe­sor če­ka na Ko­bi­lja­či, da li će Hr­va­ti us­pje­ti da mu iz­vu­ku se­stru iz Ko­nji­ca. Hr­va­ti če­sto do­ve­du ne­kog. Ju­če su, pre­ko Ko­bi­lja­če, pre­ko ni­či­je ze­mlje, iza­šla dvo­ji­ca. Pri­ča­ju o čo­vje­ku ko­me su u tu­ne­lu Bra­di­na, lo­go­ru za Sr­be, ugu­ra­li fi­tilj sa ka­pi­slom u de­be­lo cri­je­vo. On­da su za­pa­li­li fi­tilj i raz­ni­je­li mu utro­bu. Du­go je tu, po­red njih, umi­rao od sep­se, dok su iz nje­ga cu­ri­la gov­na i krv. Hr­va­ti, za pa­re, iz­vla­če Sr­be iz Ko­nji­ca. Jef­ti­no. Iz­la­zni­ca za Sr­be iz Du­brov­ni­ka bi­la je i do če­tr­de­set hi­lja­da ma­ra­ka. Sr­bin iz tu­ne­la lo­go­ra Bra­di­ne mo­gao je da se ku­pi i za dve­sta ma­ra­ka. U Bo­sni je ro­blje uvi­jek bi­lo jef­ti­no. Za dvi­je ov­ce, ku­pi­li smo, od mu­sli­ma­na, pen­zi­o­ni­sa­nog ofi­ci­ra, Sr­bi­na iz Sa­ra­je­va, vo­la su tra­ži­li je­di­no za oč­nog lje­ka­ra. I ko­ko­šku pri­de. Hr­va­ti su, na Ko­bi­lja­či, nu­di­li dvi­je mu­sli­man­ke za te­le i dvo­gled za noć­no ga­đa­nje. Ali, ni­ko ni­je imao dvo­gled. Od gra­na­te je po­gi­nuo Živ­ko Fi­li­po­vić — Ži­ka Ži­kon, fo­to­re­por­ter „Srp­skog slo­va”. Po­gi­nuo je i Mi­loš Vu­lo­vić, rat­ni re­por­ter sa Ili­dže. Kod Br­ne­ta, na Vla­ko­vu, ubio se Cr­no­go­rac. Ho­dao sam Ili­džom, li­ca po­kri­ve­nog ma­skir­nom bo­jom i iz­be­zu­mljen od ra­ki­je da­sko­va­če, svi­ma pri­čao ka­ko sam se upra­vo vra­tio iz ak­ci­je. A ak­ci­ja ni­ka­ko da poč­ne. U na­pu­šte­nom snaj­per­skom gni­je­zdu, u so­bi­ci na po­sljed­njem spra­tu „Ter­me”, pro­na­šli su zmij­sko le­glo. Zmi­ju maj­ku, sa dva tir­ki­zno pla­va ro­šči­ća na gla­vi, ne­ko ju je ubio pr­vog da­na. Zo­lja i ja oda­bra­li smo dva mla­dun­ca za nas. Hra­ni­li smo ih mli­je­kom ve­li­ke jork­šir­ske svi­nje sa cr­nom zvi­je­zdom na če­lu, ko­ju je ja­hao ne­po­zna­ti, dr­že­ći se zu­bi­ma za rep. Sa­nja­li smo ku­va­no zmij­sko me­so, sa­nja­li smo mr­tav ko­tur. Bo­kan je nu­dio ba­jo­net čet­nič­kog voj­vo­de Jev­đe­vi­ća u za­mje­nu za mag­num 44. Pu­no sam ka­šljao. Sva­ko­ga ju­tra bu­dio me je bol u gru­di­ma. Mla­du­nac zmi­je sa tir­ki­znim ro­go­vi­ma po­ku­ša­vao je da iz­vu­če mli­je­ko iz mo­je ras­pu­kle bra­da­vi­ce. Sva­ko­ga ju­tra po­vra­ćao sam žu­to-ze­le­nu smr­dlji­vu lje­plji­vu sluz. Dok­tor je re­kao da je to ve­ni­tus mo­mi­ni­tis. I ni­je mi re­kao o če­mu se ra­di. Dao mi je apa­u­rin­sku in­jek­ci­ju da se sre­dim, a ja sam mu, dok je pi­sao re­cept za apa­u­ri­ne, ukrao pu­nu fla­ši­cu apo­te­kar­skog al­ko­ho­la. Evrop­ske TV-mre­že pu­šta­le su snim­ke Sr­ba, sa pra­vo­slav­nim kr­sta­ča­ma, po­red san­du­ka. Uz pri­ču da su to po­bi­je­ni mu­sli­ma­ni ko­je je ma­sa­kri­ra­la srp­ska voj­ska. Nad Ili­džom su se vu­kle ma­gle, hod­ni­ci­ma „Ter­me” vu­kli su se pi­ja­ni, iz­glad­nje­li do­bro­volj­ci iz Sr­bi­je. Psu­ju­ći se i pri­je­te­ći jed­ni dru­gi­ma. Sva­ko­ga da­na ne­ko se vra­ćao u Be­o­grad. Još se če­ka­lo na ak­ci­ju, ko­ja ni­ka­ko ni­je po­či­nja­la. Vla­da Grk, sva­kog da­na, išao je u dru­gu ko­man­du, da is­ku­ka ben­zin za auto ko­ji ni­je­smo ima­li. Ben­zin smo mi­je­nja­li za ra­ki­ju, za ko­njak, za ko­lonj­sku vo­du, za „su­bo­tič­ku smrt”.

Čitajte kolumne Nebojše Jevrića:Nebojša Jevrić: Oluja koja traje

Bo­kan je po­ku­šao sve što je mo­gao. Išli smo kod na­čel­ni­ka SUP-a Ili­dže, Pet­ka Bu­di­še. Išli smo kod Ve­se­li­no­vi­ća, po­vje­re­ni­ka vla­de. „Ako ne bu­de ubr­zo ne­ke, bar ma­le, ak­ci­je, bi­će zlo”, re­kli smo svi­ma. I na kra­ju je do­go­vo­re­no. Dok ne poč­ne ak­ci­ja, zbog ko­je smo do­šli, Bo­ka­no­vi do­bro­volj­ci će na­pa­sti na Do­bri­nju. Do­go­vo­re­na je ak­ci­ja ogra­ni­če­nog in­ten­zi­te­ta. Bo­ka­no­vi do­bro­volj­ci će za­u­ze­ti če­ti­ri zgra­de na Do­bri­nji, ko­je su ukli­nje­ne na srp­sku te­ri­to­ri­ju. Zo­lja, Mi­ća Sen­ka i Ba­ne oti­šli su, sa Ne­đa­ri­ća­ni­ma, u iz­vi­đa­nje te­re­na. Od­jed­nom je u „Ter­mi” po­sta­lo ži­vo. Či­sti­lo se oruž­je, cr­ta­ni su pla­no­vi, od­re­đi­va­ne gru­pe, sva­ko je imao ne­ku ide­ju za ak­ci­ju. Na­ve­če je bio sa­sta­nak u TV-sa­li. Sto­je­ći, s jed­nom ru­kom na pr­si­ma, a dru­gom na dr­šci ba­jo­ne­ta, Bo­kan je tra­žio od svih do­bro­vo­lja­ca da usta­nu, i on­da je oči­tao Oče­naš. Čak se i Vla­da Grk otri­je­znio. I sve je iz­gle­da­lo sjaj­no. Opet smo, na tre­nu­tak, bi­li voj­ska ko­ja se spre­ma­la za ak­ci­ju. Stra­šna voj­ska Da­vi­do­va. Is­pred ko­je je ko­ra­čao strah, iza ko­je je osta­jao užas. Ne­mi­lo­srd­na pre­ma se­bi i dru­gi­ma. Je­di­ni­ca za ko­ju su fran­cu­ski le­gi­o­na­ri in­ter­nat­ske dje­voj­či­ce. Ali, već uju­tru po­če­lo je na­o­pa­ko. Bo­kan je po­slao Mi­la u Ne­đa­ri­će, na ne­ki do­go­vor. Iz ka­sar­ne, u Ne­đa­ri­ći­ma, Mi­le se vra­tio pre­bi­jen. Re­kao je da su ga pre­bi­li iz či­sta mi­ra, jer je tra­žio da ga iz Ne­đa­ri­ća, kroz Ka­sin­dol­sku, pre­ba­ce autom. Re­kli su mu da ne­ma­ju go­ri­va, a on­da su, po nje­go­voj pri­či, po­če­li da ga tu­ku. Se­dam­na­e­sto­ri­ca iz „Ter­me” usko­či­li su u auta i oti­šli u Ne­đa­ri­će. Uba­ci­li su su­za­vac u ka­sar­nu i za­ve­za­li po­moć­ni­ka ko­man­dan­ta. Za­ve­za­li ga i pre­tu­kli. De­set mi­nu­ta na­kon nji­ho­vog po­vrat­ka u „Ter­mu”, za nji­ma su sti­gli i Ne­đa­ri­ća­ni. Do­šli su sa tri tran­spor­te­ra i ten­kom. I op­ko­li­li „Ter­mu”... Tra­ži­li su da im Bo­kan iz­ru­či Mi­la. Bo­kan se, sa svo­jim do­bro­volj­ci­ma, po­vu­kao na dru­gi sprat i po­zvao ra­dio-ve­zom Acu Le­gi­ju, ko­ji je, sa do­bro­volj­ci­ma „Srp­ske gar­de”, bio na Raj­lov­cu. Aca je u Sa­ra­je­vo do­šao ne­što pri­je Bo­ka­na. Tre­ba­lo je da za­u­zme So­ko­lje, br­do iz­nad Raj­lov­ca, s ko­ga su nas stal­no tu­kli. Aca Le­gi­ja sti­gao je po­sli­je po­la sa­ta, sa dva ten­ka i tran­spor­te­rom, i op­ko­lio Ne­đa­ri­ća­ne. *** Na­po­lju su se ču­le psov­ke, ri­jet­ki puc­nji u va­zduh, za­po­ma­ga­nje, kuk­nja­va, plač iz­bje­gli­ca iz Ze­ni­ce i oso­blja ho­te­la, ko­je se na­šlo iz­me­đu dvi­je za­va­đe­ne gru­pe. Zo­lja je sje­dio za mo­jim rat­nim „rad­nim sto­lom” i cr­tao pla­no­ve za na­pad na če­ti­ri zgra­de u Do­bri­nji. Ucr­ta­vao je gdje tre­ba po­sta­vi­ti mi­ne usmje­ra­va­ju­ćeg dej­stva. Gdje tre­ba po­sta­vi­ti snaj­pe­ri­ste. Iz ko­jeg ugla i u ko­ji pro­zor uba­ci­ti su­za­vac. Pro­ra­ču­na­vao je ko­li­ko mu lju­di tre­ba, oda­kle na­pa­sti, ko­ga uze­ti. Mje­rio je, pre­cr­ta­vao i bri­sao, kao da se ni­šta ne de­ša­va. Ve­li­ka ze­le­na mu­va, ko­ja je iz­le­tje­la iz usta mr­tvog gar­di­ste zu­ja­la je oko lu­ste­ra. U bo­ci me­di­cin­skog al­ko­ho­la osta­lo je još sa­mo za dva pr­sta. I ko­re od li­mu­na ko­je su mi da­li u bol­ni­ci. Ne­đa­ri­ća­ni su sta­ja­li jed­ni dru­gi­ma okre­nu­ti le­đi­ma, pr­vi sa pu­ška­ma upe­re­nim pre­ma „Srp­skoj gar­di” i do­bro­volj­ci­ma Ace Le­gi­je, a dru­gi pre­ma pro­zo­ri­ma „Ter­me”. Ne­đa­ri­ća­ni iz­me­đu dvi­je gru­pe srp­skih do­bro­vo­lja­ca ko­ji su do­šli da im po­mog­nu. Hod­ni­kom je pro­la­zio Vla­da Grk, pje­va­ju­ći pi­ja­nim gla­som, bo­san­ski hit Bo­re Čor­be: „Ši­ri maj­ko no­ge oba­dvi­je da se vra­tim gdje sam bio pri­je.” Jo­sip Broz osmje­hi­vao se sa sli­ke na zi­du. Ti­je­lo ve­li­ke cr­ve­ne ža­be pul­si­ra­lo je na kr­pi, za­ku­ca­noj spljo­šte­nim ča­u­ra­ma za zid. Kr­pi na ko­joj je pi­sa­lo: „Pro­le­te­ri svih ze­ma­lja uje­di­ni­te se”. „Jebô te plan, vi­diš da je sve pu­klo”, ka­žem Zo­lji, dok on s uglo­mje­rom, le­nji­rom, bu­so­lom, di­gi­tro­nom, pra­vi plan za na­pad na Do­bri­nju. „Je­bo te plan, vi­diš li da je sve go­to­vo.” „Pa šta da ra­di­mo?” „Ide­mo u so­bu, bra­te, u so­bu Ane s Ali­pa­ši­nog, da ti po­ka­žem jed­nu igru.” „Sa­če­kaj još ma­lo, da za­vr­šim plan.” U so­bi, u zmij­skom le­glu, či­ji se zi­do­vi pri­bli­ža­va­ju sa svih stra­na, iz ko­je su od­ve­li Anu s Ali­pa­ši­nog na ne­u­rop­si­hi­ja­tri­ju, gdje od smr­ti Mi­la­na Fu­ge ni­ko ni­je sta­no­vao, is­pi­jam po­sljed­nje ka­pi me­di­cin­skog al­ko­ho­la, ukra­de­nog iz or­di­na­ci­je na Ili­dži. Zo­lja va­di bom­be i sta­vlja ih na sto. Is­pod ve­li­ke ča­u­re, ča­u­ri­ce od ha­u­bi­ce, ko­ju je do­nio Mi­lan Fu­ga ka­da je pr­vi put ušao u Ani­nu so­bu, i u nju smje­stio ka­sne je­se­nje ru­že, sta­vlja­mo pa­re. „Ko ih je­be, ko ih je­be, bra­te, ta­mo njih, haj­de da se igra­mo.” Iz­la­zi­mo na krov. I je­dan i dru­gi dr­ži­mo u ru­ka­ma cr­ne ka­ši­ka­re, ko­je su do­pu­nja­va­ne eks­plo­zi­vom. „Ko­ji ti je broj bom­be?” „A tvoj?” „2646.” „1737. Naj­e­bo si, Zo­lja, se­dam­na­est je moj sre­ćan broj. Po­pu­ši­ćeš ga, Zo­lja. Imaš pre­vi­še še­sti­ca.” „Ko će da bro­ji?” „Ne­će­mo da bro­ji­mo. Kad opa­le pr­vi me­tak, jed­ni na dru­ge, iz­vla­či­mo osi­gu­ra­če iz bom­bi. Ko po­sljed­nji ba­ci, nje­go­ve su pa­re.” „A zla­to?” „Va­lja i zla­to.” Zo­lja ski­da zlat­ni lan­čić sa plo­či­com. U plo­či­ci su, na vo­šta­noj har­ti­ji, is­pi­sa­ni nje­go­vo ime i pre­zi­me, ma­tič­ni broj, op­šti­na, adre­sa. Ja ski­dam bur­mu sa pr­sta, i sta­vljam je is­pod ča­u­re od ha­u­bi­ce. „Zo­lja, ni­ka­da te ni­sam pi­tao, ka­ko se ti u stva­ri zo­veš.” „Ne­ma ve­ze. Imaš sve u plo­či­ci.” Ču­je se kra­tak ra­fal is­pred „Ter­me”. Ne­bo iz­nad Ili­dže je cr­no, po­kri­ve­no obla­ci­ma. Dr­že­ći ak­ti­vi­ra­nu ka­ši­ka­ru, po­či­njem da bro­jim obla­ke.

Pročitajte još ratnih reportaža:Ratna reportaža: Teške su sarajevske magleRatna reportaža: Ni jednog muškarca, žene na Ilidži ne smiju pustiti u krevet dok koridor ne bude probijenRatna reportaža: Crna Roda

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić