Piše: Antonije Đurić
“Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni? Podigni čelo, pogledaj smelo, slava te zove na ono tužno Kosovo polje…”
Napisana pre više od jednog veka, još u doba Obrenovića, ova tugovanka Vladimira Vasića i plemenitog Slovenca Davorina Jenka kao da je danas upućena Srbima.
Što ćutiš… ćutiš, Srbine tužni!
Odavno nema Davorina Jenka, a nema više ni onih slavom ovenčanih horova čiji su gromki glasovi dopirali do sluha srpske nacije.
Nema više nikoga ko bi ponovio zapovest vrhovnog komandanta srpske vojske, kralja Aleksandra Krađorđevića: „Srbi, svom snagom branite svoje ognjište i srpsko pleme!“
Nema ni pukovnika Mihailovića, koji je u sudbonosnom vremenu u prvim danima nemačke okupacije, odaslao poruku svetu: „Ne priznajemo kapitulaciju!“
Ni legendarni major Dragutin Gavrilović nema dvojnika, nema naslednika koji bi usred krvavog razbojništva ponovio njegovu zapovest:
„Tačno u tri časa neprijatelj se mora razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima! Obraz Beograda, naše prestonice, mora da ostane svetao! Junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da brinete za svoje živote – oni više ne postoje. Zato, napred u slavu! U juriš! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!“
Nema ni pukovnika Milivoja Stojanovića, komandanta Gvozdenog pešadijskog puka Moravske divizije, koji se na vatrenom položaju prvi susreo sa kaznenom ekspedicijom koju je predvodio bečki general Oskar Poćorek. I piše carski general srpskom pukovniku, i traži da ukloni svoje vojnike kako ne bi uzalud prolivali svoju krv, jer će on, nadmeni austrougarski vojskovođa, za tri dana umarširati u srpsku prestonicu. A pukovnik Stojanović po istom emisaru ovako otpisuje:
„Poćoreče, carski većile,
duša mi je od Kosova stara,
tvrdo srce u gorskoga vuka,
komandant sam gvozdenoga puka,
ne bojim se cara ni ćesara!“
Poćorekova kaznena ekspedicija kažnjena je tako što je strmoglavce bačena u Drinu.
Posle neviđenog poraza, iz bečkih najviših krugova preporučeno je Poćoreku da bi najbolje bilo da izvrši samoubistvo. Na to je on ovako uzvratio: „Hoću, ubiću se, ali ću se ubiti tek onda kada koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku!“
Tako su naši očevi i dedovi branili svoju slobodu i svoju nezavisnu državu.
Nema ni Vasilije Vukotić, kćerke serdara Janka Vukotića, koja na Mojkovcu, držeći čvrsto pušku uz rame, ovako šapuće: „Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom času tog boja, na ovaj veliki praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ… Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krševe tvoje ljubim, ne daj se! Neka Švaba pamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao!“
Nema ni Patrijarha srpskog Gavrila Dožića, koji u sudbonosnim martovskim danima 1941. godine uputi poruku svekolikom Srpstvu: „Draga moja duhovna deco, ponizimo se pred Bogom, a uzvisimo se pred ljudima. Ako je došlo vreme umiranja, umrimo časno braneći sve hrišćanske svetinje kao milioni vernika pre nas!“
Beseda preko Radio Beograda i otpor pretećem fašističkom nasilju odvešće i patrijarha Dožića i vladiku Nikolaja Velimirovića u zloglasni logor Dahau.
Sve oko Srbije danas penuša, vri, ključa, ale i vrane na srpsko pleme, a u Srbiji – muk.
Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Okružen tim mukom, i zagledan u preplašena lica, čestiti srpski prota Vojislav Bilbija, koji Bogu i rodu srpskom služi u Holandiji, i koji, kad god uzmogne, dolazi u otadžbinu, ali nikada praznih ruku, upitao se: ima li Srba u Srbiji? Neko je zabrinutom proti došapnuo da Srba ima, ali da se vešto kriju!
Kriju li se Srbi u Srbiji?
Kriju li se Srbi u svetu?
Kažu da nas u otačastvu ima nešto malo više od osam miliona i da nas u svetu, na svim kontinentima, ima između tri i četiri miliona. Nema mora koje rasuti Srbi nisu zalili svojim suzama i nema zemlje koju nisu potrusili svojim kostima. Naša su groblja najveća, naš bol je najdublji, Srbe i danas progone sa svojih ognjišta.
Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
A Srbi u ovom sudbonosnom vremenu stvarno ćute. Ćute u Čikagu – tamo ih je, kažu, najviše; ćute u Sidneju i Melburnu, ne oglašavaju se u Beču i Parizu, ne javljaju se u Briselu i Ženevi, u Johanesburgu i na Novom Zelandu, umukli Srbi u Londonu i Berlinu…
Da imam moć, pozvao bih Srbe širom sveta da brane svoje dostojanstvo i posvedoče odanost otadžbini. Rekao bih: Srbi, ma gde živeli, izađite na ulice, na trgove, zaustavite saobraćaj, uhvatite nekog prolaznika za ruku, dodirnite mu rame, zagrlite ga bratski i upitajte: umire li savest čovečanstva? Može li svet da bude spokojan, da gleda kako jedan mali narod progone, ubijaju, otimaju njegovu zemlju? I to usred civilizovane i demokratske Evrope!
Zamislite, za trenutak, kada bi, recimo, u Francuskoj onih pet miliona došljaka iz arapskih zemalja počelo da isteruje svoje domaćine iz njihovih domova, da siluju njihove kćeri, da pale njihova polja, da ruše njihove hramove, da otimaju njihovu imovinu. Zamislite kada bi došljaci zauzeli pola Pariza ili neku oblast u Francuskoj, proglasili sebe većinskim narodom i na tuđoj zemlji stvorili neku svoju nezavisnu državu! Bilo je ovih dana žestokih pritužbi policije i došljaka, bilo je paljenja kuća i automobila, nasrtaja na francuske građane, ali je policija, na opštu radost demokratskih zemalja, sve brzo smirila hapšenjem i uvođenjem policijskog časa u krajevima u kojima je izbila pobuna…
To se na Kosovu i Metohiji događa čitav jedan vek: izgon Srba, ubistva, rušenje i paljenje srpskih svetinja. Koliko god je u minulom veku Srbija vodila odbrambene ratove, braneći svoju slobodu i svoju nezavisnu državu, toliko su Šiptari bili na strani njenih napadača i okupatora! I sada bi, uz pomoć i saglasnost evropskih i svetskih moćnika, na srpskoj zemlji, na srpskim kostima i na srušenim i spaljenim crkvama i manastirima, da stvore svoju nezavisnu državu!
Uzalud ćemo tražiti odgovor na pitanje ima li išta savesno u svetu.
Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Niste vi koji sada ćutite samo deca vaših majki i očeva, vi ste sinovi i kćeri otadžbine! Čujete li njen vapaj? Vidite li plač srpske nejači kojoj šiptarski teroristi pobiše očeve i majke? Vidite li majke i očeve sa crnom maramom na glavi i crnim florom oko rukava? Vidite li mrak u kome žive, limene kontejnere bez struje, vidite li srpsku decu bez hleba i sa strahom u očima? Vidite li srčane srpske monahe kako vapiju za Božjom pravdom na zgarištima svojih svetinja, pa i onih uvršćenih u sam vrh svetske kulturne baštine? Pitajte svet: jesu li jad i čemer, beda i glad, izgon, zasede i potere novi simboli slobode i demokratije kojima se diči Evropa na početku trećeg milenijuma? Podsećam vas na jednu kratku, ali veoma potresnu priču iz moje knjige „Za čast otadžbine“. Nastala je na Solunskom frontu, a dugo su je pričali francuski, britanski i grčki oficiri. Uveliko se govorilo o sinovima generala Pavla Boškovića, rezervnim oficirima koji su u mnogim bojevima posvedočili junaštvo i častan odnos prema svojim vojnicima. Ali, u jednoj ljutoj bici oba generalova sina istovremeno zadobiše teške rane, pa se nađoše u savezničkoj bolnici, u kojoj je bilo na stotine srpskih i francuskih ranjenika. Kad je čuo za njih, jedan francuski lekar izrazio je čuđenje: zar su i generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji? Zar i oni tako ginu? Srpski ranjeni seljak iz Šumadije, pokuša da mu to ovako objasni: „Vidiš, gospodine doktore, svi mi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku – otadžbinu. Eto, za tu majku ginemo svi bez razlike.“
Otadžbina vas ne poziva u rat – zna Srbija da je rat najveće ljudsko prokletstvo, ne poziva vas da demonstrirate protiv naroda zemalja u kojima živite; izrazite im blagodarnost na gostoprimstvu; otadžbina vas poziva da ne ćutite. Oglasite se u novinama, na televiziji, na trgovima i ulicama. Kažite svakom čoveku da mi nismo pleme varvara, nismo raspojasana rulja koja otima tuđe. Mi smo viteški narod koji je od pamtiveka svoju vrhunsku etiku ugrađivao u moralni kodeks čovečanstva, u sveopšte vrednosti slobode i demokratije. Nikad Srbi nisu svoju sreću zasnivali na nesreći bilo kog naroda i pojedinca. Ni Srbi, braneći svoju slobodu i svoju nezavisnu državu, nisu prelazili tuđe granice.
Nismo mi izmislili giljotinu, nismo mi izazvali građanski rat u Americi koji je trajao šest godina i u kome je palo šest stotina hiljada američkih glava; nismo mi imali koncentracione logore i nismo mi projektovali krematorijume za spaljivanje živih ljudi.
Pružite svetu dokaze naše plemenitosti i blagodarnosti – i na zlo i na dobro dobrim smo uzvraćali.
Kažite svetu da smo jedini narod na zemljinoj kugli koji je drugom narodu podigao spomenik – podsetite ih na onaj veličanstveni spomenik zahvalnosti francuskoj naciji na Kalemegdanu u Beogradu.
Kažite im da smo jedini narod na svetu kome je neprijatelj podigao spomenik – pokažite im spomenik koji je čuveni nemački vojskovođa, feldmaršal Makenzen, u Košutnjaku podigao braniocima srpske prestonice. Kažite im da je Beograd odlikovan ordenom francuske Legije časti i Karađorđevom zvezdom s mačevima. Legiju časti uručio je srpskoj prestonici lično francuski maršal Franše D’ Epere.
Kažite svetu da oba ova ordena nosi i mučenički grad Šabac koji je u oba svetska rata bio prvi na udaru austrougarske i nemačke oružane sile.
Jedini smo narod na svetu kome je jedan stranac, plemeniti Švajcarac, doktor Arčibald Rajs, kriminolog svetske reputacije, zaveštao svoje srce: ostavio je amanet da se, posle smrti, njegovo srce izvadi i pohrani u maloj srpskoj kapeli na vrhu Kajmakčalana, gde počivaju kosti srpskih ratnika s kojima je delio zlo i dobro. Izjednačeni u plemenitosti, izjednačeni u pravednoj borbi, izjednačeni u nezaboravu.
Podsetite svet na zapovest koju je pomenuti feldmaršal Makenzen izgovorio svojim do zuba naoružanim trupama pred napad na Kraljevinu Srbiju: „Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali narod ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije.“
Podsetite svet i na tadašnju zapovest vrhovnog komandanta srpske vojske regenta Aleksandra Karađorđevića: „Junaci! Okrvavljene naše reke, Sava i Dunav, svedoci su vaše neograničene ljubavi prema otadžbini, vašeg samopregora, vaših novih herojskih podviga. Otadžbina je ponosita i sigurna kad joj na braniku stojite vi, njeni toliko puta oprobani ratnici. Vi ste viteški dočekali neprijatelja. Vi ste ga zaustavili na pragu otadžbine. Prebacite ga preko krvavih reka, koje je pošao da pređe, i pokažite mu da je zemlja Srbinova oganj koji sažiže neprijatelja, a našim velikim saveznicima da je oganj koji zagreva toplo i iskreno druga i prijatelja.“
Prodirući dublje u samo srce Srbije, Makenzen je u dolini Morave upitao svoje generale znaju li ko su pravi suvereni zemlje Srbije. „Kako ne bismo znali“, rekli su u jedan glas generali, „pa to je kralj Petar Prvi.“ Na to Makenzen kaže: „Varate se, gospodo, varate se. Pogledajte ove šljivike pored obale i među njima ove bele kuće. U njima žive srpski seljaci. Oni su pravi suvereni Srbije. Zato je ovako fanatično vole i ovako junački brane.“
Gotovo u isto vreme, visoko ocenjujući etiku srpskog vojnika i njegovu istrajnost u borbi za slobodu, nemački car Viljem Drugi rekao je: „Šteta što taj mali srpski narod nije moj saveznik!“
Takvi su bili naši očevi i dedovi. I naše majke.
Podsetite svet na vrhunsku etiku plemenite Jevrosime, majke Marka Kraljevića, koja svom sinu ovako savetuje:
„Nemoj, sine govoriti krivo,
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi Boga Istinoga.
Bolje ti je izgubiti glavu,
nego svoju ogrešiti dušu.“
Uzalud ćete prelistavati svetsku istoriju: takav primer nećete naći!
Podsetite svet na etiku Zlatije Gredeljević, nepismene seljanke iz Bioske, sela pod planinom Tarom, koja ispraća četiri sina u rat i ovako im govori: „Moji sinovi, moji sokolovi, vi idete u rat da branite otadžbinu. Slušajte svoje strešine, ali ne zaboravite majčin savet: tuđe ne dirajte, sa mrtvog ništa ne uzimajte, ranjenima ma čije vojske pomozite da prebole rane, kući se ne vraćajte pokunjena čela.“
Ne zaboravite učiteljicu Dragu Janković, u čiju se kuću nasilno behu uselili okupatorski vojnici. Kad su je upitali zašto je u crnini, rekla je: „Žalim majku Srbiju koja me hlebom hranila.“ A kad okupatorski oficir, skidajući sa zida vezeni grb sa srpskom trobojkom, i gazeći ga, reče da Srbija više ne postoji, ona podiže grb, poljubi ga i smelo reče: „Varate se, gospodine, Srbija postoji, ona je živa i živeće!“
I ona i njeno četvoro male dece odvedeni su u logor.
Podsetite naše francuske prijatelje na Milunku Savić, koja je na svojim ponositim grudima nosila dve francuske Legije časti i dve Karađorđeve zvezde s mačevima. Kad se, teško ranjena na Solunskom frontu, obrela u francuskoj bolnici u Bizerti, čuveni admiral Geprat zavapio je pored njene postelje: „Ozdravi, sine, Francuska te moli.“
Srbija to nije zaboravila: i danas jedna ulica u Beogradu nosi ime admirala Geprata.
Nije ona krilatica „brat je mio ma koje vere bio“ nastala u Savetu Evrope, nikla je iz duše srpskog naroda. Pružite našim prijateljima Francuzima i svetu dokaze o tome. U Tijeu, blizu Pariza, na Srpskom vojničkom groblju, među hiljadu krstova, ističe se jedan spomenik sa polumesecom. Tu su Srbi sahranili Esad-pašu, turskog vojskovođu albanskog porekla. Generala Esad-pašu Toptanija i njegovu armiju zarobila je srpska vojska u Balkanskom ratu. NJegova vojska je, razume se razoružana, a Esad-paši i njegovim oficirima dozvoljeno je da nose sablje. Tako je od ljutog srpskog neprijatelja, Esad-paša postao njegov veliki poštovalac i prijatelj. U svojstvu ministra unutrašnjih poslova i vojske u albanskoj vladi, Esad-paša je, u jesen 1915. godine, uputio ovu naredbu svojim sunarodnicima: „Čujte Arnauti i Turci, kroz Albaniju prolazi srpska vojska. Vojska, kao vojska, tražiće od vas da kupi hranu. Srpski vojnici nemaju drugog novca sem papirne banknote od 10 dinara. Ali, znajte da je ona ravna turskoj medžediji. I ko pokuša da pobije njenu vrednost, ujedaće se onde gde se niko ne ujeda!“
Ne samo što „Arnauti i Turci“ – kako ih naziva Esad-paša – nisu poslušali svog ministra, nego su na svakom koraku ubijali i pljačkali iznemogle srpske vojnike. Esad-paša je tragično okončao svoj život: zbog poštovanja koje je ukazivao srpskom narodu, ubili su ga u Parizu albanski teroristi…
Na gradskom groblju u Čačku postoji neobičan spomenik, možda jedinstven u Evropi: na visokoj piramidi od plavog kamena, na njene četiri strane istaknuta su četiri verska simbola: pravoslavni krst, katolički krst, islamski polumesec i jevrejska šestokraka zvezda. Spomenik je podignut na zahtev srpskog Udruženja oficira i ratnika, a njegovom otkrivanju prisustvovali su izaslanici Francuske, Engleske, Belgije, Italije, Nemačke, Bugarske, Rumunije i Turske. Svi su ukazali počast svojim sunarodnicima palim u ratovima na tlu Srbije.
I ovaj kameni spomenik, podignut pre više od sedam decenija, rečito govori da su Srbi poštovali sve nacije i sve religije.
I sada, evo, zanemarujući Božju i ljudsku pravdu, ubijajući sopstvenu savest i savest čovečanstva, pojedini moćnici, umišljajući da su oni, a ne Bog, gospodari života i smrti, pripisuju srpskom narodu osobine varvara! Bez trunke stida i odgovornosti, preteći silom, sve nam otvorenije poručuju: „Pristanite da kosovsko-metohijski Albanci, koji su proterivanjem Srba postali većina, na vašoj zemlji ostvare svoju nezavisnu državu, a mi ćemo vam pokloniti ulaznicu za Evropsku uniju!“ Pa, zbilja, ko bi na to, pri čistom razumu, pristao? Koji bi narod na svetu, pokazujući tapije na svaku kuću, na svaku svetinju, na svako parče zemlje, pristao na takvu otimačinu? I koji bi Srbin pristao da s pasošem ide u deo svoje otadžbine da vidi Pećku patrijaršiju, te Dečane i svetu Gračanicu, da vidi Bogorodicu LJevišku, da vidi svoju spaljenu kuću, preorano groblje svojih predaka, da vidi Prizren, negdašnju prestonicu srpskih careva, da gleda umukla zvona na srpskim hramovima? I kojoj smo mi to Evropskoj uniji potrebni ovako osakaćeni i slomljene kičme, bez očinjeg vida, bez svoje zemlje i svojih svetinja?
Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?
Ćutanjem, kukavičlukom i udvoričkim ponašanjem nećemo izazvati samilost moćnika, koji tuđom zemljom nagrađuju teroriste, a ako odlučno i neopozivo kažemo NE nasilju i otimačini, izazvaćemo poštovanje sveta! Hoće li se svet, pominjući Srbe, upitati: kakav je to narod koji ćuti dok mu otimaju komade otadžbine?!
Osim čestitih i srčanih monaha i još nepoklanih Srba sa Kosova i Metohije, niko im nije odgovorio da Kosovo nije parče obične zemlje. Kosovo Kosovo nije parče obične zemlje. Kosovo nije dolina, nije ni ravnica, ni brežuljak na Gazimestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnice; nisu ni vinogradi koje su naši preci zasadili, a ruke potomaka negovale; nije ni kosturnica, ni nepregledna, nisu samo drevne svetinje, ni rudno bogatstvo… Kosovo je duša Srbinova, njegova rana nezaceljena, krv njegova, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i Sveto Pričešće i Sveti zavet: spremnost umiranja u borbi za slobodu i mržnja na ropstvo.
Kosovo je nepresušni duhovni kladenac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuju snagom i Istinom, kako bi se, uspravni i dostojanstveni, održali kroz vekove i kako bi između ropskog poniženja i smrti radije izabrali smrt kao večni život, kao večno pamćenje.
Eto, to je za Srbe Kosovo, a ne parče obične zemlje.
Ne slavi Srbija poraz u Kosovskom boju pre šest vekova, ona slavi nepoklek pred osvajačkom silom.
Znaju Srbi da sila Boga ne moli. Mogu nam silom otimati dragulje otačastva, mogu nas osakatiti, mogu nas proterivati sa naših ognjišta, mogu nas razarati bombama, mogu nas lišiti i hleba nasušnog, ali nam nikad ne mogu ubiti pamćenje! Znaju Srbi da je sve prolazno i da je večan samo Bog.
Šta će Srbi uraditi ako nam otmu najkrstonosniji dragulj otačastva? Hoćemo li državne zastave spustiti na pola koplja? Hoćemo li na svoje kuće podići crne barjake, hoćemo li oko ruke i na reveru nositi crni flor? Hoće li Srbi na ovaj način izraziti najdublju žalost zbog tragične smrti savesti čovečanstva?
Znaju Srbi da Bog silu ne voli. I da će NJegova biti poslednja.
OVDE pogledajte dramatičnu poruku Boška obradovića.
Izvor: “Glas sa Cera”
