Piše: Dragan Milašinović, Analitički forum

To nasilje nije stihijskog karaktera kako biste mogli pomisliti gledajući šizofrene  Vučićeve istupe, koji povremeno protivureče samima sebi, već je organizovan proces osmišljen prema tavistok-metodologiji delovanja na mase u centrima van Srbije, čija primena se prati kroz specijalizovane agencije za sondiranje javnog mnjenja i ispostavu Tavistoka u Srbiji, navodni „Institut za javnu politiku“ samozvanog spin-majstora Bebe Popovića. Iza celokupne operacije stoji Britanci za koje poodavno rade i Vučić (setite se angažovanja Tonija Blera i Amadea Votkinsa koja su i danas na snazi) i Beba Popović, no to nije tema ovog teksta. Ono čime ćemo se ovde baviti jeste argumentovano razobličavanje Vučićevih lažnih teza o Kosmetu koje koristi kao logističku pripremu nameravanoj izdaji. Svaku od njih mogli ste čuti u nekom od njegovih istupa i svaka je od njegovih glasnogovornika i medija toliko puta ponovljena shodno projektnom zadatku da neko zaista može pomisliti kako ima nekakve veze sa realnošću. A nema. Sve što Vučić govori o Kosmetu je gola laž ili zlonamerno izrečena poluistina koja je i gora od laži.

Pa krenimo redom:

Teza 1.

Rezolucija 1244. se odnosi na SR Jugoslaviju, Srbija se u njoj ne pominje, pa samim tim nije dokument na koji se možemo pozivati u rešavanju problema Kosova. 

Prosto je neverovatno da ovakvu glupost sebi dozvoli čovek koji je završio pravni fakultet. I još, navodno, kao student generacije. I uz to predsednik Srbije. A istog „mišljenja“ je i njegov sekretar Nikola Selaković, bivši ministar pravde i vajni doktor pravnih nauka. Sramno za struku. Istina je, dabome, potpuno drugačija.

Kako znamo, međunarodno-pravni kontinuitet SRJ, pa tako i Rezoluciju 1244. i Kosmet kao deo Srbije,  preuzela je državna zajednica Srbije i Crne  Gore i to su sve države sveta priznale. U Ustavnoj povelji te nesrećne Koštuničine tvorevine jasno je regulisano šta biva ako Crna Gora napusti državnu zajednicu (dakle, u startu se znalo da ta zajednica neće opstati, no ni to sada nije tema) i to članom 60. stav 4. Ustavne povelje, koji glasi:

„U slučaju istupanja države Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora, međunarodni dokumenti koji se odnose na Saveznu Republiku Jugoslaviju, posebno Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, odnosili bi se i u celosti važili za državu Srbiju, kao sledbenika.“  

Dakle, nema dileme. Rezolucija 1244. u poptunosti se odnosi na Srbiju i to što se Vučić na nju ne poziva samo govori o njegovim pravim namerama da se odrekne Kosmeta.

Teza 2.

Vodeće zapadne zemlje ne priznaju Rezoluciju 1244. i ne žele da se o njoj diskutuje. 

Ovu nebulozu Vučić je izneo nekoliko puta i ona je odličan primer Vučićevih lažnih projekcija. Kako sam o tome već pisao ovde ću samo kratko naglasiti sledeće – za Rezoluciju 1244. glasale su sve vodeće zapadne zemlje i mada su one Rezoluciju prekršile priznajući Kosovo, nikada nijedna nije zvanično tražila da ona bude ukinuta ili izmenjena. Da ne govorim o Rusiji i Kini koje uporno ponavljaju da je Rezolucija 1244. jedini valjani pravni okvir za rešavanje kosovskog problema. NJihova doslednost Vučiću očigledno više smeta nego Zapadu.

Znači, ne postoji nikakav valjani razlog da Srbija izbegava traženje rešenja unutar Rezolucije 1244, već je predsednik Srbije samovoljno odbacuje. On najbolje zna zašto!

Teza 3.

Crkva ne želi rešavanje problema Kosmeta i nije politički faktor. 

Ova, izuzetno opasna, teza srpskog predsednika koja vodi u nove pogubne podele u srpskom narodu, izrečena je nakon jasnog stava Crkve da su Kosovo i Metogija srpska zemlja i da niko nema prava da je drugom poklanja.

Formulacija kako „Crkva ne želi rešavanje problema Kosmeta“ očigledno je namenjena njegovim anglo-saksonskim nalogodavcima, koji inače vekovima rade na razbijanju SPC, upravo jer je ona najbitniji kohezioni faktor srpskog nacionalnog bića, ali ima i svoju „domaću“ dimenziju budući da je bila signal za otvoreni napad njegove političke i medijske mreže na zvaničnike SPC, a opasno je sinhronizovana sa napadima kojima je SPC izložena u Crnoj Gori. To, sigurno, nije slučajno! 

Ovi napadi, koji se odvijaju kroz otvorenu tablidnu satanizaciju Crkve i njenih  velikodostojnika mogu imati krupne posledice kako po jedinstvo verujućeg naroda, tako i na međunarodni položaj SPC, jačanje njenog ekumenističkog krila itd.

Naravno, teza da Crkva ne želi razrešenje kosovskog čvora drska je laž. Crkva itekako želi rešavanje problema Kosmeta, ali ne kroz izdaju i predaju vekovne teritorije Šiptarima, već u okvirima Ustava i zakona, božije i zemaljske pravde. Uostalom, SPC je vekovima davala i danas daje svoj nemerljivi verski, nacionalni i istorijski doprinos očuvanju srpskog Kosmeta. 

Tezu da Crkva nije politički faktor ne treba ni komentarisati, toliko je besmislena. Ako nije politički faktor, zašto njen stav toliko smeta Aleksandru Vučiću?

U svakom slučaju napadi na SPC, u kojima prednjače satanista Nikola Selaković, izgubljeni izdajnik Marko Đurić, ucenjeni Ivica Dačić i egocentrična Zorana Mihajlović, prelaze sve granice tolerantnosti na drugačije mišljenje, poštovane čak i u vreme komunizma, i jasno pokazuju da je Vučićev režim spreman da na oltar svoje izdaje prenese čak i pravoslavnu veru svog naroda, što je nezabeleženo u srpskoj istoriji. 

Predstavljajući SPC kao protivnika „kompromisnom“ i „mirnom“ rešenju Vučić i njegova politička oruđa daju alibi Šiptarima za moguće buduće nasilje nad srpskim narodom, ali i nastavku uništavanja verskih i sakralnih objekata na Kosovu i Metohiji koje Šiptari sistematski sprovode decenijama, a posebno od proglašenja „nezavisnosti“. Prozivajući poimence crkvene velikodostojnike i sveštena lica koja narodu govore shodno zvaničnom stavu Crkve, Vučićev režim i njegova kosmetska ispostava tzv „Srpska lista“ crtaju metu na čelu ovih ljudi kako su je crtali i srpskom mučeniku Oliveru Ivanoviću.

Sve ovo dovodi SPC u izuzetno delikatan položaj direktno ugrožavajući njen rad i Misiju ne samo na Kosmetu, već u srpskom narodu uopšte. Možda je najbolje aktuelni trenutak u odnosu vlasti i Crkve izrazio čovek koji nije Srbin, ali jeste veliki prijatelj i saborac srpskog stradanja na razmeđu vekova, profesor dr. Emil Vlajki, u tekstu „Pravoslavni antibarbarus“ čiji završetak kaže:

„U ovom času SPC se našla na najtežem, najsudbonosnijem ispitu u svojoj povijesti. Oni koji žele da predaju Kosmet Albancima, navodno zato „što je on već izgubljen“, naišli su na odlučan, beskompromisan otpor crkve koja ne želi da taj dio teritorija bude poklonjen, ni po koju cijenu. Svjetovne vlasti koje su se već odlučile na taj korak, su u nerazrješivim teškoćama. Kako bi provele svoj naum, morat će izvršiti političko spinovanje, odvojiti crkvu od svog naroda. Pošto je to nemoguće, nastojat će ocrniti njene velikodostojnike. Organizirat će pravu njihovu satanizaciju. Može li narod to progutati i odreći se pravoslavlja radi fiktivnog, iluzornog „ulaska u Evropu“, ostaje da se vidi. Ali, ako se to desi, bit će to, kao što je već rečeno, početak kraja pravoslavlja, a i samog srpstva.” 

Teza 4.

Ako problem Kosova ne reši odmah srpski narod će u narednih 50 godina izgubiti milion ljudi, a u perspektivi i potpuno nestati. 

Ne libeći se da na najpodliji način zloupotrebljava porazne činjenice o negativnom priraštaju stanovništva, koji se drastično pogoršao nakon petooktobarskog puča 2000-te godine, Vučić ih bez ikakvog dokaza vezuje za rešavanje statusa Kosova, jer mu to odgovara kao demagoška aždaha za zastrašivanje naroda. Po istom osnovu, samo mnogo relevantnije, moglo bi se reći da svaka Vučićeva godina na vlasti Srbiju košta 65.000 Srba!! manje.

Inače, Vučić se priče o nestajanju nacije prvi put ozbiljno dotakao u martu 2018. godine (posle 6 godina vladanja) u jeku svoje prevare o „unutrašnjem dijalogu“, dakle 6 godina nakon što se dočepao poluga vlasti kao svemogući PPV u Dačićevoj vladi. U sebi svojstvenoj dramaturgiji on je na vanrednoj konferenciji za štampu 16.03.2018. godine (3) objavio da je formirao Savet za populacionu politiku i izneo poražavajuće cifre o natalitetu. Od tog dana tema našeg mogućeg nestajanja postaje njegova stalna demagoška poštapalica u izdaji, a nedavne mere koje je doneo za podsticanje rađanja niti su dovoljne, niti stalnog karaktera. Sistematsko uništavanje porodice, opšte siromaštvo, nedostupna kvalitetna zdravstvena zaštita, promocija gej-aktivnosti, pretvaranje Srbije u radni logor stranog kapitala i ostalo, daleko više utiču na smanjivanje broja Srba u Srbiji (Muslimani i Šiptari se ne smanjuju), nego bilo koja kosmetska dešavanja.

Širenje defetizma kako nemamo decu za rat mora izazvati logično pitanje – a koja nacija ih ima? Nijedna nacija, bez obzira na žrtve, nije nestala što je branila svoju teritoriju, ali jesu one koje je nisu branile!

Ne postoji ni jedan dokaz da odbrana Kosmeta narednih godina može bilo čime doprineti smanjivanju broja stanovništva. Čak i po cenu eskalacije. Naprotiv. Dosledna borba za Kosmet može se iskoristiti kao nacionalni adut za rast nataliteta srpskog naroda, ali i za smanjenje broja onih koji napuštaju zemlju, naravno uz druge neophodne mere.

Teza 5.

Vreme ne radi za Srbiju. Geopolitičke promene u svetu ne idu na ruku Srbiji pa je bolje pitanje Kosmeta rešavati što pre po svaku cenu.

Nema dileme da je svako ko ovako nešto zastupa ili ozbiljno bolestan ili duboko ogrezao u državnu i nacionalnu izdaju. Sve geopolitičke promene u svetu, od donošenja Rezolucije 1244. do danas, idu na ruku Srbiji. Pre svega, svet ne samo da više nije unipolaran, već se čitava koncepcija unipolarnosti raspala. Zapad više nije jedinstven blok, već zbir sve supostavljenijih političkih, nacionalnih i finansijskih interesa. Onaj ko ne registruje tenzije između EU i SAD, Bregzit, razilazak Nemačke i Francuske, jačanje političkog uticaja nacionalnih partija u Evropi itd. ne bi trebalo ni da se bavi državnom politikom. Sa druge strane, uticaj zemalja koje nikada nisu podržale nezavisnost Kosmeta i bile dosledno protiv NATO zločina nad Srbijom raste. Trampova Amerika je Imperija koja umire, Putinova Rusija je Imperija koja se rađa. I Sijeva Kina, takođe. Čemu onda žurba? 

Uostalom, može li iko ozbiljan danas zamisliti ponavljanje scenarija koji je preživela Srbija, bilo gde u svetu? Nipošto. U poslednjoj zapadnoj „intervenciji“ u Siriji svega su tri zemlje učestvovale u simuliranom napadu, a valjda nismo zaboravili da je u stvarnoj agresiji na nas učestvovalo 19 zapadnih zemalja.

Jednostavno, u odnosu na pokušaj secesije Kosova, vreme radi za Srbiju, a ne protiv nje kako nam tvrde Vučić, Dačić i Selaković. Oni znaju razloge za svoje delovanje, ali mi kao narod moramo znati da ne postoji ni jedan razlog  zbog koga bi Srbija trebalo da sada inicira nekakva „konačna rešenja“, a nedostatak racionalnih argumenta Vučić sve teže prikriva medijskom halabukom i jeftinom demagogijom zasnovanoj na suvim lažima. Otuda zastrašivanje naroda „zamrznutim konfliktom“, šta god Vučić pod tim podrazumevao (nisam siguran da najbolje razume taj izraz), nema realnog osnova, i nije ništa drugo nego pokušaj čiste manipulacije činjenicama. Slučaj konflikta Britanije i Španije oko Gibraltara, „zamrznut“ već trista godina najbolji je primer za to.

Teza 6.

Deoba Kosmeta je „kompromis“, „pravedno“ i „najbolje rešenje“, a davanje Kosovu stolice u UN nije isto što i priznanje.

Zanimljivo je da postavka ove duple-teze u potpunosti potiče od potuljenog izdajnika Ivice Dačića, jer on je prvi u javnosti pomenuo i „deobu“ i mogućnost davanja Kosovu stolice u UN, a neinventivni Vučić prihvatio je to kukavičije jaje kao svoje, budući da sam  termin „deoba“ u sebi sadrži idealnu osnovu za manipulaciju kakva mu je potrebna.

Zašto? Zato što u našem narodu izraz „deoba“ obično asocira na pravilnu i pravednu raspodelu neke celine (recimo nasledstva), što je u ovom slučaju iluzija koja izdajničkom režimu savršeno odgovara. Međutim, ono što oni nazivaju „podela“ podrazumeva da Srbija dobije samo 10% teritorije Kosmeta, koju je i inače kontrolisala pre dolaska Vučića na vlast, a da Šiptarima prepusti ostalih 90%. I da to još „plati“ ustupanjem „Kosovu“ dela juga Srbije poznatijeg kao Preševska dolina, kao i saglasnošću da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim Nacijama.

Šta mislite koliko bi šiptarski narko-kartel platio za ovakav „kompromis“?

Pri tome, režim ne govori da se radi o teritoriji koja je Kosmetu praktično pripojena od 1.januara 1960. godine iz zvanično neutvrđenih razloga, kao i da teritorija tadašnjih Autonomnih pokrajina (Vojvodine i Kosmeta) nije bila utvrđena čak ni administrativnim granicama, kako je to bilo među jugoslovenskim republikama, već je definisana kroz teritoriju opština koje su im pripadale. Drugim rečima Kosovo i Metohija nije imalo „teritorijalnu celovitost“, niti je ta promena teritorije iz 1960. izvršena bilo kakvom odlukom o „pomeranju granica“. Ne postoji ni jedan međunarodni dokument, na osnovu koga bi se moglo zaključiti koja je stvarna „granica Srbije i Kosova“. Uzgred rečeno, o Kosovu se nije razgovaralo na Drugom zasedanju AVNOJ-a, niti na Badinterovoj komisiji, na osnovu koje su razgraničene bivše jugoslovenske republike.(4)

Uzimajući sve ovo u obzir, jasno je da u delovanju režima ne može biti reči o „kompromisu“, niti o bilo kakvom odgovornom pristupu, već o olakom poklanjanju teritorija u bezumnoj trgovini sa fantomskom državom, koja dobijanjem stolice u UN postaje međunarodno priznata, bez obzira što je Srbija formalno neće priznati.

Teza 7.

Srbija u vezi Kosova sada nema ništa pa je dobijanje bilo čega uspeh.

Omiljena i već dugo korišćena Vučićeva defetistička poštapalica za koju veruje da ga dovodi u lagodnu političku poziciju pobednika koliko god da izgubi. No, vara se. Prosta činjenica da on sada o nečemu ima priliku o čemu da pregovara uprkos tome što je mnogo toga Šiptarima već predao (od zemljišnjih knjiga do pozivnog telefonskog broja), najbolje demaskira ovu njegovu laž. Budući da sam ovoj Vučićevoj defetističkoj laži posvetio tekst „Kosovo na metar i laži na tone“(5) neću ponavljati tamo napisano, već ću samo konstatovati da je celokupna njegova karijera vlastodršca plaćana ustupcima Zapadu i odricanjem od Kosmeta. To je počelo bukvalno od prvog dana kada je postao famozni PPV u Dačićevoj vladi i traje do danas, punih 6 godina.

Taj kontinuitet odricanja od Kosmeta i ekonomskog suvereniteta Srbije jedine su konstante njegove dosadašnje politike i razlog što mu je Zapad posvećivao neku pažnju, ali uprkos činjenici da se Vučić, zarad opstanka na vlasti, odrekao već mnogo toga što je Srbija imala na Kosmetu i danas postoji više nego dovoljno argumenata da se pravno, politički, istorijski itd. osporava nasilna secesija dela ovog dela srpske teritorije, počev od Rezolucije 1244. do zemljišnih tapija na preko milion hektara zemljišta u Pokrajini.

Otuda, nije pitanje da li nešto na Kosmetu imamo, već zašto to što imamo ne koristimo?!

Umesto zaključka

Navedenih 7 teza koje je ovaj tekst razobličavao, samo su deo manipulativnog arsenala koji Vučićev režim koristi u pripremi javnosti na svoju izdaju Kosova i Metohije. Ima ih još mnogo u opticaju. Od zloupotreba nedefinisanih stavova Zorana Đinđića (poturanje lažne teze kako je on bio za podelu Kosova) i najave nekakvog „zlatnog doba“, do navodne spremnosti Vučića da, kao da je neshvaćeni genije, napusti politiku svakodnevno se, od strane režima i njegove medijske mašinerije, plasiraju manipulacije, laži i obmane koje vode istom cilju – pripremi srpskog naroda da izdaju prihvati kao mudrost, da gubitak slavi kao dobitak, a gubitnika kao pobednika.

Očigledno pritisnut rokovima koje je nekome obećao Vučić ne pita za cenu i posledice koje njegovo medijsko silovanje nacije može proizvesti. Zato će ono što nam predstoji biti veliko nacionalno iskušenje koje od nas traži postojanost u Veri, ljubav prema bližnjem i snagu da se zlu odupremo. Kosovo je Srbija!

Šta Šešelj kaže o Vučićevom predlogu za razgraničenje pogledajte OVDE.