Piše: Profesor Goran Kiković, istoričar
Vojvoda Marko Miljanov Popović je ostavio jedinstvenu definiciju čojstva i junaštva kod Srba i naroda sa prostora Balkana, koja glasi: „Junaštvo je kada sebe braniš od drugoga, a čojstvo kad drugoga braniš od sebe“.
Često se ponosimo našim precima, dičimo se njihovim medaljama, a onda shvatimo koliko su nam ogromno veliko breme moralnosti i časti ostavili. Prosto se današnji potomak uplaši kad pokuša da uporedi nas danas sa generacijom naših seljačkih predaka od prije sto godina.
S vremena na vrijeme se pitam, na šta ovako rasrbljeni i razbijeni ličimo kada se pogledamo u ogledalu starih slika spram naših velikih predaka, uz neizbježni ponos da su takvi junaci živjeli. A bilo ih je takvih, potvrđuje opet Marko Miljanov napisavši: „Dragi brate Srbine, da si imȃ prilike i da si gledȃ junake, koje sam ja gledȃ, nebi ti dalo srce mira doklen se ne bi ozvâ junacima koji veselo mru za svoje i svija nas pravo…“
Iako ne možemo da se prepoznamo u likovima naših predaka, nema mjesta očajanju. Nijesu ni oni u svakoj situaciji bili veličanstveni. A surova istina je da mi danas nećemo moći da se pokrenemo ka izlasku iz močvare u kojoj se gušimo dok ponovo, kako znamo i umijemo, ne uspostavimo visoke vrijednosti na koje smo zaboravili.
Evo jednog primjera čojstava iz Velikog rata (Prvog svjetskog rata 1914-1918) kojeg su Srbi vodili protiv Austrougarske:
„Godine 1914. vodila se žestoka borba oko Ade Ciganlije u Beogradu. Poslije bitke srpska vojska je sahranila žrtve sa obje strane, uz vojne počasti. Kod stradalog austrijskog potpukovnika Augusta Šmita srpski vojnici našli su neotvoreno pismo, za koje su smatrali da je bila naredba za napad. Ali, to je bilo pismo njegove kćerke iz Beča. Srpski oficiri, na čelu sa majorom Svetomirom Đukićem, odlučuju da pošalju pismo mladoj Austrijanki:
‘Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga Cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji.
Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja pao na polju časti.
U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.
Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan. Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život’.
Poslije nekog vremena stigao je odgovor od gospođice Šmit:
„Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je za mene bilo posve kobno, bez obzira na Vašu utehu. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam takođe primila na čemu Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima za celu našu porodicu, Vaše pismo je zaista okrepljujuće, utoliko pre i više što je naš tata zaista završio svoj život dostojanstveno. Ja sam već sa mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju, davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji srpskih oficira heroja. Posle ovog pisma naročito cenimo podvige malene srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja“.
Bilo je uvijek ovakvih i sličnih primjera čojstva i junaštva, učila nas je istorija, koja je danas na udaru pogotovu na Balkanu. A odakle je to došlo? Dolaskom komunista doživljavamo, za neuporedivo kraći period, najverovatnije i najveći udarac na sopstvenu istoriju, njenim ponovnim mijenjanjem. Pa smo tako svojevremeno u hronološkim komunističkim časopisima mogli pročitati i izjavu jednog od vodećih ljudi u državi komuniste Milovana Đilasa, koji je ostavio rečenicu koja nam je danas sasvim dovoljna za odgovor na postavljeno pitanje, a on je vjerovali ili ne rekao: „Istoričari ne treba samo da zapisuju i bjeleže istoriju, već treba i da je mijenjaju“.
Čuvamo istoriju, tradiciju i heroje! Slava našim velikim precima, junacima oslobođenja i ujedinjenja do 1918. godine!
OVDE pogledajte šta kaže profesor Salih Selimović o tome ko su današnji Bošnjaci.
Izvor: IN4S
