Uvod u tragediju počeo je posle napada muslimana kad se celo selo povlačilo u Drinjaču, a s njima i porodica Stojanović. Spakovali su najosnovnije, stigli čitavi kad ih je iz trenutaka mira prenuo plač dečaka.
- Tata, ostavili smo Luksa na lancu - rekao je dečak koji je mnogo voleo svog psića i koji je, kako se kasnije ispostavilo, poginuo za njega. NJegov otac, dok je bio živ, dobro se sećao kako im je Slobodan utekao da bi spasio četvoronožnog druga.
- Pitao me je da li može da se vrati da ga dovede. Zakleo sam ga u nas i sestru da ne pokušava jer je previše opasno. Sećam se da je tog 27. juna bio neki svetac i ja sam ga zakleo da ne ide rečima: "Tri naša čoveka su poginula, video si koliko je opasno." Obećao mi je da neće ići i ne mogu da prežalim što sam mu poverovao - pričao je Ilija.
NJegov sin je krenuo rano ujutro. Nije još počelo da sviće. Te noći nije ni spavao, a roditelji su slušali njegove tužne jecaje. Kada ih je na kraju ipak uhvatio san, on se iskrao i pošao po svog Luksa. Nikada se nije vratio.
Slobodanovo telo su pronašli godinu dana kasnije, u Novom Selu, kod kamenoloma. Bio je pokriven nekim radničkim mantilom, a oko njega su bila poređana i tela pet boraca Vojske RS iz Karakaja.
Nogice su mu bile odsečene, a po glavi su se videle brojne rasekotine od noža. Patolog je pronašao i ranu od metka na njegovoj glavi, ispaljenog iz neposredne blizine.
Dok je bio živ, dečakov otac govorio je o zverstvu počinjenom nad njegovim sinom. Znao je šta su mu uradili...
- Nekoliko ljudi mi je reklo da je to napravila Albanka Elfeta Veseli, koja je ratovala u formacijama Nasera Orića. Verovatno je na ovaj način želela da se dokaže pred svojom muslimanskom braćom jer je ranije bila udata za Srbina - rekao je on ranije za medije.
Kukavički zločin zavio je celu porodicu u crno. Za Slobodanom je brzo umrla i majka. Za njom i sinom otišao je i otac Ilija.
Živih svedoka o tome kakvo je dete Slobodan bio nema. Jedino sećanje na njega, osim večnog mu doma, čuva kum koji ga je krstio, Zoran Milošević.
Držao ga je na rukama kad ga je krstio, a njegovo telo nikad nije video... O bolnim ranama smogao je snage da progovori.
- To je velika nesreća. NJihova. Naša. Svačija - govori kum dečaka, koji se dobro seća dana kad je nestao Slobodan...
- Niko nije slutio da će dete otići nazad kući... Tugovao je za psom, za njim je otišao... Majka mu je plakala, nismo je mogli smiriti...
Mislili smo da će biti dobro, da će komšije da ga sačuvaju. Ali... Posle 15 dana došao je komandir i odveo ih u Drinjaču. Tada su se vršile razmene, govorili su da je mali dobro, da se igra, da mu ni dlaka s glave ne fali...
- Ne sećam se koji je datum bio, ali je stigla informacija dosta kasnije da su mu našli telo, i da je sahranjen. Nisam verovao, mislio sam da je neko drugo dete. NJegov otac mi je rekao da je to istina. Hteo sam da otvorim sanduk, da vidim moje kumče. Kum mi je tad rekao da su patolozi rekli da je bolje da se ne otvara, a kasnije smo saznali i zašto.
- Koja je to duša koja je mogla tako da ubije nedužno dete? Kasnije smo čuli da je dete mučeno, da ga je žena ubila... Ne znam, kako je to mogao nešto da uradi. Bio je anđeo božji, fino dete, učio je, bio poslušan.
Sve mi je jasno, ali mi nije jasno kako može neko dete da ubije - neprestano je ponavljao kum.
"Buk" uleteo u zgradu u Kijevu, više OVDE.
Izvor: Espreso.rs
