Piše: Aleksandar Vučić
Svakog 4. i 5. avgusta Hrvati se raduju obeležavanju godišnjice „Oluje“. Raduju se ne svojoj sreći već srpskoj nesreći. Kao i uvek. I tu nema ničeg novog. Novo je jedino to da smo mi Srbi, posle mnogo godina, počeli da pokazujemo samopoštovanje, da govorimo i o sopstvenim žrtvama, ne izvinjavajući se i ne pravdajući se nikome zbog toga. O Srbima ubijenim i proteranim govorimo ne zato što ne želimo nove sukobe i ratove već zato što nećemo da nam se kolona ubijanih i proterivanih mučenika bilo kada u budućnosti pojavi.
Od Knina do Beograda ima nešto više od 600 kilometara. I nema tužnijih kilometara u našoj istoriji od tih. Nema duže kolone prognanih, isteranih, obespravljenih. Nema jasnije namere u Evropi od te, tadašnje, da se Srbi iz Hrvatske jednom zauvek izbrišu. Da se očisti i Krajina, da se očisti i Banija, i Lika, i Kordun, i Dalmatinska Zagora i da se konačno reši to famozno „srpsko pitanje“ u Hrvatskoj.
Isto ono čije je krvavo rešavanje započeto u Drugom svetskom ratu neskrivenim genocidom nad čitavim jednim narodom, sistematskim klanjem i ubijanjem više stotina hiljada Srba u čitavoj NDH.
I ono je okončano nekih pedesetak godina kasnije egzodusom i nasilnim isterivanjem samo u „Oluji“ više od 250.000 Srba, pretežno civila, starih, žena i dece.
Svi zajedno, rezultat ovih politika, koje razdvajaju godine, ali ne i način i namera, može se, sasvim slobodno, podvesti pod termin – istrebljenje.
I nema tu ni prejakih reči, ni manipulacija, najmanje politike. Prosto, broj Srba u Hrvatskoj je za poslednjih sedamdesetak godina toliko smanjen nasilno da su izrazi poput genocida, istrebljenja i desetkovanja sasvim adekvatni i u savšenom skladu sa golom istinom. To je, jednostavno, neporecivo, i nema potrebe tragati za dodatnim argumentima.
Zato danas, uz utvrđivanje tih činjenica, hoću da se pozabavim nečim drugim, nečim što je za prognane Srbe i sve nas izuzetno važno.
A reč je o zaostavštini, o nacionalnom pamćenju, bolje reći pamćenju, memoriji jedne nacije.
Reč je o onome što nijedan progon ne može da izbriše, o onome što zauvek ostaje uklesano, o onome što čini samo srž našeg postojanja i našeg opstanka.
Reč je o veličini i reč je o dostignućima. Reč je o Milutinu Milankoviću, Srbinu iz Hrvatske. I Nikoli Tesli, Srbinu iz Hrvatske. O Josifu Pančiću, Srbinu iz Hrvatske. I o Vladanu Desnici, Simi Matavulju, Grigoru Vitezu, Josifu Rajačiću, patrijarhu Pavlu, Siniši Mihajloviću, Peđi Stojakoviću, Radetu Končaru, Jasni Šekarić, Milanu Mačvanu…
Reč je o stotinama onih koji su došavši iz Hrvatske u Srbiju ili otišavši u daleki svet učinili nešto veliko, nešto što se pamti i postaje zajedničko dobro, svih nas.
Uspeh ne može da se progna i nije prognan. Veličina ne može da se ubije i nije ubijena. Dostignuća su veća od svake zle namere i loše politike.
A ponos zbog onoga što jesmo i šta smo radili, tek to niko, nikada i nigde ne može da nam oduzme. Doduše, probali smo mi taj ponos sebi da oduzmemo. I godinama nismo smeli da pomenemo šta se dogodilo u "Oluji", pravili smo se slepi i gluvi na zločine koji su počinjeni, nismo se, nigde, borili ni za žrtve ni za prava prognanih.
Danas se to menja. I svake godine Srbija otvoreno govori istinu i o "Oluji" i o sudbini Srba u Hrvatskoj. Ne zato da bi širila mržnju ili indukovala sukobe - uostalom, upravo je Srbija ta koja insistira na ostvarivanju svih prava i ravnopravnosti, sigurnosti hrvatske manjine u Srbiji - nego upravo suprotno, da bi budućnost i mir mogli da budu izgrađeni na najboljem mogućem tlu, na istini.
I na poštovanju prava žrtava da žale i da zahtevaju pravdu, čak i tamo gde te pravde, očigledno, nema, baš kao što nema ni osuđenih za zločine u "Oluji".
Mi, jednostavno, nećemo da se pravimo ludi niti da krijemo ni šta smo pogrešili, šta izgubili, šta više nemamo, ali ni šta smo sve zapamtili. A zapamtili smo svaki od tih više od 600 kilometara. Najtužnijih, ali i punih ponosnog naroda koji nije želeo da se odrekne svog roda i svoje pravoslavne vere.
I tim putem više niko nikada neće ići u zbeg, ali u istoriju - hoće.
Zato što je u onoj izbegličkoj koloni, bombardovanoj i mučenoj, koloni prognanih zbog vere i roda, sasvim sam siguran, negde bio skriven i taj sjajni gen, gen Tesle i Milankovića, gen graničara sposobnih da pobede u najvećim bitkama i da osvoje najviše vrhove, gen naučnika i pronalazača, onaj gen koji nas svrstava u velike narode, bez obzira na to koliko nas klali.
A plodnijeg tla za razvoj tog gena od Srbije danas nema.
Zato, prvih dana avgusta ne treba samo da tugujemo, bez obzira na to što je ta tuga neizbežna. Treba da budemo i ponosni. Pre svega zbog svega onog velikog što su Srbi iz Hrvatske doneli u Srbiju, i zbog svega velikog što su tamo ostavili. Tesla je i dalje u Lici. Milanković je još u Dalju. I Srbi su.
I ne možete ih izbrisati i ne možete im izbrisati ni rod ni veru. Posle svega izrečenog teško je doći do zaključka koji iznosim. A to je da će Srbi i Hrvati u budućnosti morati da sarađuju jer samo tako moći će da opstanu.
I jedni i drugi suviše smo mali da bismo u nastavku mržnje i sukoba mogli da postojimo i opstanemo. Za to je neophodno ispunjenje samo jednog uslova, a to je međusobno poštovanje i razumevanje drugačijeg pogleda na prošlost. Bolju budućnost u našim odnosima, siguran sam, razumeće i mučeni i prognani srpski narod iz nepregledne kolone od više od šest stotina kilometara.
Ucenjuje li EU Srbiju Velikom Albanijom? Više OVDE.
Izvor: Kurir
