Posle slamanja terorističke pobune u selu Donje Prekaze u leto 1998. deo albanskog stanovništva bio je po okolnim šumama. U međuvremenu, meštani albanskog sela Suvo Grlo pobegli su u srpsko selo Banja, gde su zatražili i dobili kolektivnu zaštitu kako od Srba tako i od MUP-a Srbije. Srbi iz sela Banja tog su leta 1998. spašavali Albance iz sela Suvo Grlo, spašavali su ih od terorističke grupe Adema Jašarija koja je terorisala ceo kraj, sada su 20 godina kasnije Albanci iz sela Suvo Grlo divljački palili gume na putu ne bi li sprečili prolazak predsednika Srbije do srpskog sela Banja. To se zove komšijska zahvalnost…
Bio sam tamo u leto 1998. Kada se sa puta Priština–Peć skrene levo prema Klini i produži kroz ovo malo mesto, stiže se na kontrolni policijski punkt Jošanica. Bele najlon-vreće napunjene peskom, improvizovani policijski bunker sa gornje strane pokriven šatorskim krilima. Jedan plavi policijski BOV i dva policijska “stojadina”. Od tog mesta počinjala je opasna zona, jer su teroristi prethodnih dana gađali taj punkt. Policajci iz Peći nisu mi dozvoljavali prolazak pravdajući to brigom za moju bezbednost. Kažu da je prethodne noći sa obližnjeg mlina, pored puta koji vodi za Srbicu, na njih pucano.
Sreća se pojavljuje u liku direktora Zemljoradničke zadruge “Dobra voda”, gospodina Slavoljuba Ilića i sekretarice šefa policije u Klini, gospođice Mikice Zajić. NJih dvoje i Mikičin brat “stojadinom” idu ka selu Dušević, gde stanuju i policija mora da ih propusti kroz kontrolni punkt. Selo Dušević je mešovito srpsko-albansko i nalazi se na oko pet kilometara od kontrolnog punkta sa desne strane puta ka Drenici. Nisam mogao da odbijem poziv na kafu kad su već Mikica i Slavoljub bili tako gostoljubivi domaćini. Policija me je propustila na sopstvenu odgovornost i već posle desetak minuta vožnje u kući Zajića domaćini mi opisuju svakodnevni život u nacionalno mešovitoj sredini.
Zgradu osnovne, državne, škole zajedno koriste i Albanci i Srbi. Srpska deca uče po srpskom državnom programu, albanska po svom. Albanske učitelje i nastavnike plaćaju Albanci, ali besplatno koriste školsku zgradu. Po onome kako su i tada sve to opisali, to su bila dva paralelna sveta koja se dodiruju u tek povremenom: “Dobar dan komšija”. U predvečerje, uskim seoskim makadamom direktor “Dobre vode”, gospodin Ilić, poveo me je u srpski zaselak Dvanaest kuća na vrhu brežuljka koji direktno gleda na Drenicu, nekih četiri kilometra od sela Dušević. U dvorištu njegovih rođaka, porodice Ilić, grupa mladića igra košarku, a na drvenoj tabli tri slova, NBA. Mladići znojavi, zadihani, ali i oduševljeni što neko iz Beograda uopšte pokazuje znatiželju da poseti srpski zaselak Dvanaest kuća na Kosovu. Jedan od njih, Petar Ilić, služio je 1991. JNA na ostrvu Lastovo i razume se u vojsku.
Nisu previše zabrinuti zbog razvoja situacije na Kosovu, kažu da su predviđali albansku pobunu, ali nemaju nameru da se bilo kuda sele. Kuće su im vrlo skromne, albanske kuće na Kosovu poređenja radi prave palate. Ostao sam duboko u noć kao gost Ilića u zaseoku Dvanaest kuća. Kako se čuvaju, da li postavljaju seoske straže? Ništa posebno, kažu, imaju nekoliko lovačkih i samo jednu automatsku pušku. Nedostaje im municija…
- Troši se brate, mnogo se šenluči na svadbama i slavama. Znaš, jedan Albanac iz susednog sela rekao mi je da mnogo voli srpske slave, jer svi Srbi tada pucaju, pa može i on tada da isproba svoj automat.
- Kako onda policija ne dođe kod njega?
Kako, pobogu, kod njega? On je Albanac i slavi srpsku slavu, pa što bi usred opšte pucnjave policija išla do njegove kuće?
U povratku, silazeći sa brda ka kontrolnom punktu Jošanica, tamnu noć proparale su dve zelene rakete. Na “stojadinu” direktora Ilića bio je upaljen samo jedan far i našoj policiji je to bilo sumnjivo. Policajci su bili vrlo ljuti što sam tako dugo ostao u gostima. Bio je to u leto 1998, gde su sada Srbi iz zaseoka Dvanaest kuća?
Hašim Tači poziva predstavnike Albanaca iz tzv. Preševske doline u Prištinu. Više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: rs.sputniknews. com
