Rimski bunar

Prva tačka našeg uzbudljivog putovanja kroz istoriju bio je čuveni Rimski bunar. Gospodin Nikolić objasnio nam kako je on nastao, kakve poteškoće je stvarao okupatorima Beograda i zašto se zove baš ''rimski'' kada zapravo nema nikakve veze sa Rimljanima.

- Ko god da je vladao kalemegdanskom tvrđavom, a mnogi su se na tom mestu smenili prethodnih vekova, imao je isti problem – ako ga neko opkoli, a onda mu preseče rimski vodovod, koji je dugo bio jedini dovod vode u tvrđavu, našao bi se u nevolji. Zato na ovom mestu, prema nekim starim zapisima, Turci kopaju do čak 30 metara dubine. Ipak, zbog tvrdoće kamena odustaju od celog posla, pa tu ogromnu rupu neko vreme koriste kao silos za žito. Onda dolazi jedan vrlo dragocen period beogradske istorije. Od 1717. do 1739. gradom opet vladaju hrišćani, ovoga puta Austrijanci, koji Beograd transformišu iz neugledne turske kasabe u jednu interesantnu baroknu varoš.  NJen zaštitni znak bila je upravo ova tvrđava, za koju kažu da je tada bila najmoćnija u svojoj istoriji. Pitanje vodosnabdevanja i dalje je bilo veliki problem, pa oni nastavljaju tamo gde su Turci stali i kopaju bunar do neverovatnih 60 metara dubine i tada u prazan bunarski cilindar postepeno počinju da se ulivaju beogradske podzemne vode. Tako on ustvari, možda i nije bunar u pravom smislu te reči, već pre rezervoar za vodu. Postavlja se pitanje: zašto se zove rimski? Svakako ne po Rimnjanima koji su davno pre toga otišli sa ovih prostora, već najverovatnije po austrijskoj ambiciji da budu nastavljači svetog Rimskog carstva.

Mračne tajne koje krije Rimski bunar

 – Bunar je širok oko 3,5 metara, a oko bunarskog cilindra prostire se stepenište, tačnije 212 strmih stepenika koji vode u mračno dno bunara. Drugo stepenište vodi natrag, iz dubine prema vrhu, kako se oni koji silaze ne bi sudarali sa onima koji se penju gore. 
Bilo je na ovom mestu nekih vrlo mračnih događaja. 1967. režiser Dušan Makavejev pravi film po istinitom događaju  kada je jedan čovek ovde gurnuo svoju ljubavnicu, koja je upala u bunarski cilindar i smrtno stradala. Maestralne uloge u tom crno – belom filmu odigrali su ondašnji glumci početnici Slobodan Aligrudić i Eva Ras i tako ušli u istoriju jugoslovenske crno – bele kinematografije. Na ovom mestu se krajem 15.veka dogodila možda i jedna od najstravičnijih egzekucija koju Beograd pamti. Našom prestonicom vladali su Ugari. NJihova varoška vlastela bila je dosta korumpirana, pa se krišom sa Turcima dogovorila da će im predati grad, bez bitke, za ogromnu svotu novca. Za zaveru u poslednjem trenutku saznaje veliki ugarski vođa Pavle Kinježi.  On isteruje Turke sa već otvorenih kapija grada i sveti se svojoj vlasteli na brutalan način. NJih 37 kanapima spušta na dno bunara, gde ih danima ostavlja bez hrane i vode, dovodeći ih do bezumlja. Kada su se njihovi krici iz podzemlja čuli do nebesa, u rupu im baca noževe kako bi se sami među sobom poklali. Kažu da je to bila nastravičnija klanica koju Beograd pamti – priča Nikolić.

Podzemni vojni bunker

Krenuli smo dalje uskim, mračnim podzemnim hodnicima i došli do starog vojnog bunkera koji su okupatori, zbog dobrog strateškog položaja i izolovanosti, decenijama koristili kako bi branili kalemegdansko utvrđenje od neprijatelja. Zanimljivo je bilo čuti kako su vojnici ovde živeli, mesecima ne izlazeći na svetlost dana.

-Kriterijum biranja posede za jedan ovakav podzemni vojni objekat sličan je biranju posade za tenk ili podmornicu. Zbog skučenosti prostora, to su mogli da budu isključivo sitni, žilavi momci bez osećaja za klaustrofobiju. Vojnici su spavali u minijaturnim spavaonicama za dvoje ,bez prozora i punim vlage. Kako li je bilo iz noći u noć, danima, a nekad i mesecima, provoditi vreme u jednoj takvoj atmosferi? Zanimljivo je da smo mi, istražujući građu za knjigu Beograd ispod Beograda, nalazili slične ovakve objekte širom grada. Mnogi od njih ostali su još iz doba nemačke okupacije. Ima ih ispod Zvezdarske šume, na Košutnjaku, Tašmajdanu, na svim onim bitnim putevima koje su Nemci hteli da kontrolišu. Gotovo niko od Beograđana ne zna da oni uopšte postoje…

Filmska sudbina automobila kralja Aleksandra

Nedugo nakon obilaska vojnog bunkera zastali smo na platou ispred nekadašnjeg Vojnog muzeja, gde nam je Nikolić ispričao neverovatnu priču o automobilu kralja Aleksandra I Karađorđevića, koji je u njemu ubijen u Marsejskom atentatu, a koji je prešao neverovatan put od muzejskog eksponata do vozila kojim su prenosili hranu za svinje.

- Najvažniji eksponat u nekadašnjem Vojnom muzeju bio je jedan automobil marke ''delaž''. U tom automobilu ubijen je kralj Aleksandar u Marseju 1934. Godinu dana kasnije, u znak pijeteta prema počivšem kralju, Francuzi nam šalju taj automobil i mi ga izlažemo na ovom platou. Ondašnji Jugosloveni u velikom broju dolaze da se poklone seni ''kralja ujedinitelja'', kako su zvali kralja Aleksandra. Nedugo zatim, međutim, stiže Drugi svetski rat. Zajedno sa njim i tzv. socijalistička revolucija i promena društvenog sistema. Došli su neki novi ljudi, nove ideje i odjednom je naprasno trebalo mrzeti sve što je bilo kraljevo i kraljevsko. Kada je vojska shvatila da je ovaj automobil kralja Aleksanda u voznom stanju, čvrsto su rešili da unize svako sećanje na monarha. Pretvaraju ga u dostavno vozilo, tačnije, njime u buradima prevoze pomije za svinje iz Doma armije kroz ceo grad, ne bi li ismejali svako sećanje na kralja. Auto je posle nekog vremena devastiran i bačen na otpad. Znajući njegovu istoriju, tada mladi Branislav Petković otišao je na smetlište, dok su Romi skidali slojeve mesinga sa njega i bonsekom isekao farove automobila. I danas u ulici Majke Jevrosime postoji fenomenalan Muzej automobila, u čijem uglu stoji jedna vitrina na čijoj polici stoje samo dva fara. To je sve što je ostalo od ''delaža'' kralja Aleksandra.

Barutana, veliki barutni magacin

Možda i najzanimljivija priča sačekala nas je pred ulazom u veliki barutni magacin, u kojem se danas, nekoliko desetina metara ispod zemlje, čuvaju dragoceni rimski spomenici, sarkofazi, i grobovi neverovatne istorijske i arheološke vrednosti.

-Uveren sam da većina Beograđana nema pojma šta se krije upravo ovde, ispod zidina najpoznatije tvrđave u njihovom gradu. Barutana nastaje oko 1720. tokom velike rekonstrukcije kompletne beogradske tvrđave koju, kako smo već rekli, sprovode Austrijanci. Oni su je napravili toliko moćnom da su je neko vreme zvali i Gibraltar na Dunavu. Gradnja barutane je trajala samo dve godine, sa ciljem da se što pre napravi bezbedno sklonište za barut, mesto zaštićeno od neprijateljske artiljerije.Nažalost, ta situacija nije dugo potrajala. Austrijanci su postepeno slabili, a Otomanska imperija postajala sve moćnija, pa je tako Beogradskim mirom tvrđava ponovo pala u ruke Turaka, a Austrijanci su bili primorani da do temelja sruše sve što su na njoj i oko nje izgradili kako bi je modernizovali.  Danas se u barutani nalaze stari rimski spomenici, koji predstavljaju neprocenljivu arheološku građu. Takođe,na ovom magičnom mestu se povremeno održavaju koncerti i pozorišne predstave.

Vinski lagumi – beogradski boemi i duh starog Beograda

- Hajde da prvo definišemo reč lagum. Lagumi su zapravo veštačke pećine. Pre dva ili tri veka, kada su naši stari trgovali, a bili su dobri trgovci vinom, žitaricama, suvim voćem, negde je trebalo čuvati svu tu robu, a frižidera i zamrzivača naravno nije bilo. Logičan put je bio – pod zemlju, jer je tu uvek stabilna temperatura. Oni koji su vas učili da se vino pije na sobnoj temperaturi nisu mislili na temperaturu vaše dnevne sobe, već na temperaturu laguma ili vinskog podruma – objasnio nam je Nikolić.

Na kraju ovog divnog putovanja i svojevrsnog ''beogradskog vremeplova'' on nam je ispričao jednu od mnogih interesantnih anegdota iz života ondašnje boemije, ovoga puta iz života našeg slavnog pesnika i slikara, a i velikog boema Đure Jakšića.

-Kažu da je legendarni Đura svoje prve čaše ispijao upravo u ovim lagumima,  pa se tek kasnije selio u legendarnu kafanu Dardaneli na Trgu Republike i potom sa ostalim beogradskim boemima nastavljao ka Skadarliji. Kažu da je Đura jednom rešio da se okane tog poroka, da prestane da pije, a najviše na nagovor svog pobratima, doktora i pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Priča se da je tog dana Đura prošao pored svih varoških kafana, odoleo onom standardnom pozivu: ''Đuro, aj svrati na jedno'' i uveče sav ponosan stigao kući. Nakon što je odoleo svim tim silnim iskušenjima rekao je sam sebi: Đuro, svaka čast, baš si karakter. U to ime, častim te pićem!''

Izvor: Pravda