Piše: Antonije Đurić
Neću, sad, o tome koliko je u toj sviti, tako otmenoj i tako razdraganoj, bilo „ideoloških sekretara“ i istaknutih saradnika i sledbenika Josipa Broza, čija je 25. regementa, znaju to oni odavno, počinila u tom ratu one krvave zločine u Mačvi i Podrinju. Neću, kažem, sada o tome, ali moram o njihovom trudu da budu primećeni, o želji da ih vidi Srbija, a posredstvom satelita i svet. Neki iz te svite ponašali su se kao protagonisti, kao da su učestvovali u onim borbama prsa u prsa. Drugi bi, da nije svedoka u Kinoteci, bili spremni da izjave kako su taj film juče oteli od opozicije, koja ga je skrivala pola veka, a oni, rodoljubi, odlučili da ga odmah prikažu.
A film je potresna priča o nepokleku srpskog naroda, autentično svedočenje o njegovim viteškim borbama za odbranu vere, slobode i nezavisne države; filmska priča o njegovim patnjama i stradanjima, o njegovom vaskrsenju na Krfu i Vidu, o njegovom rovovskom ratu i onom odlučujućem, sudbonosnom jurišu u porobljenu otadžbinu.
Film je istorijsko poglavlje, kao što će istorijsko poglavlje biti i ovaj manipulativni trenutak priređivača ovog spektakla, njegova želja da pošto – poto nađe neku sponu, da ne kažem kontinuitet, Srbije onog vremena, njene epopeje, njenog patriotskog žara i današnje Srbije.
Kao da se ništa nije dogodilo u pola veka!
Srbije naših očeva i dedova nema već pola veka onu vitešku Srbiju, iz filma, punu moralnog zdravlja, punu vere u sebe, punu elana i snage, lepote i patriotizma – ubili su Broz i njegovi komunisti! Ta Srbija je u masovnim, nevidljivim i neopojanim grobnicama! Ta Srbija je pod zemljom, ispod betona, u temeljima kuća… Viteška Srbija je u Lisičijem potoku u Beogradu, u Belimarkovićem voćnjaku, u porti manastira Vavedenje i dalje, niz planinu, oko Banjice, Šarene ćuprije… Ta Srbija je ispod betona Skojevskog parka u Užicu – mladi igraju fudbal na kostima svojih dedova; Srbija je blizu bedema oko Morave u Čačku, pored tvrđave u Smederavu i duž obale Dunava, u kragujevačkoj Kapislani, u pet masovnih grobnica u Kruševcu, na Krušku, na Krušiku i Zvekarama u Vljevu, na Bubnju i oko robijašnice u Nišu, u selu Slivniku nadomak Leskovca, na „Brdu Mira“ u Gonjem Milanovcu, u Svilajncu i Jagodini, u Zaječaru i Šapcu – navodim samo neke od masovnih grobnica u koje je zatrpana viteška Srbija.
Nema na njima ni ruža, ni spomenika. Voštanice se na njima ne pale. Mrtvi nisu pojani.
Presude je izricala mržnja! Oni koji nisu bili za Broza, optuženi su da su protiv svoga naroda! Teže optužbe nije moglo biti! Kad god bi Broz podigao prst, srpski komunisti su podizali nišan! Kad bi Broz spustio prst, srpski komunisti bi osuli rafal u Srbe! Broz okom, srpski komunisti skokom. Broz se uselio u Kraljev dvor, srpski komunisti u tuđe vile na Dedinju.
Danju vatrometi slobode, noću masovna ubijanja!
Koliko su Brozovi „oslobodioci“ ubili Srba – znaće se kad se uskoro otvore grobnice i prebroje lobanje.
Solunski ratnici prvi su se našli na udaru srpskih komunista. Pa još ako su bili kraljevskim oficiri, nosioci Karađorđeve zvezde, lele.
Jedan od junaka filma „Golgota Srbije“ vojvoda Petar Bojović doživeo je, po svršetku Drugog svetskog rata, još jednu golgotu. Brozovi „oslobodioci“ čim su Nemci proterani iz Beograda, upali su u vojvodinu kuću, u Trnskoj 25. LJudima u kožnim kaputima, već po zlu čuvenim oznašima, mnogo se dopala jednospratna kuća – hteli su da vide ko stanuje u toj „buržujskoj“ tvorevini, kakav li strašni „reakcionar“ uživa u njoj. Kad tamo – slavom ovenčani vojvoda! Preko naslona stolice njegov vojvodski mundir, na stočiću šapka.
Sve vreme okupacije, vojvoda nije izašao iz kuće. Nemci ga nisu uznemiravali: dao im je reč da neće izaći iz kućnog pritvora. Već i sama činjenica da je Bojović bio „kraljev vojvoda“ bila je dovoljna da „oslobodioci“ primene silu: najpre su šutirali njegovu vojvodsku šapku, a potom su, bogme, posle grubih reči, nasrnuli i na slabašnog vojvodu, tada na završnici devete decenije života. Vojvodin sin Dobrosav skočio je da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima… Sreća je vojvodina što je umro u januaru 1945. godine, pa nije morao da vidi kako oznaši iz kuće odvode njegovog sina. Uzalud je vojvodina supruga Milena pisala lično Brozu, moleći ga da zaštiti njenog uhapšenog sina, ističući da se politikom nikada nije bavio. Broz, razume se, nije ni odgovorio – znao je da je Dobrosav otposlan u robijašnicu Sremske Mitrovice na desetogodišnje „prevaspitavanje“ u komunističko-socijalističkom duhu.
Iz mnoštva likova u filmu „Golgota Srbije“ izdvojen je, posebno, legendarni major Dragutin Gavrilović. To je onaj junak koji je, na Dunavskom keju, u času kada je srpska prestonica bila u dimu i plamenu, poslednjim živim braniocima rekao: „Mi više ne postojimo, mi smo žrtvovani za čast Beograda i otadžbine!“ Preživeo je major Gavrilović ljute rane u odbrani Beograda i kasnije na Solunskom frontu, ali je u aprilskom slomu 1941. dopao nemačkog ropstva. Bio je pune četiri godine utamničen u nemačkom logoru.
A kćeri njegove, Milica, Emilija i Danica – Bože, kakva su zla preturila preko glave! Kako ispričati nasilje, koje su Brozovi „oslobodioci“ izvršili nad Milicom i Emilijom kad su upali u njihov stan i kad su saznali da su „oficirkuše“ žene kraljevih oficira! I da su im muževi u zarobljeničkom logoru! Kako opisati tu bruku i nesreću! A kad su, preturajući po ormanima, našli oficirske pantalone njihovog oca, počeli su da od crvenog lampasa, na licu mesta, pred poniženim ženama, izrezuju petokrake zvezde.
Treća kćer, Danica, udata Dokmanović, živela je u Čačku, ali je kažnjena time što je kao profesor mogla da predaje samo u osnovnoj školi, kako u srednjoj ne bi „trovala“ omladinu ideologijom svog oca.
Zla sudbina nije mimoišla legendarnog Gavrilovića. Kad je logor oslobođen, on se vratio u svoju prestonoicu koju je dva puta junački branio. Ali, taj voz sa zarobljenicma stražarno je sproveden od Maribora do Beograda. Ceo taj transport, sve oficire i vojnike „oslobodioci“ su strpali u bivši ustaški logor na Sajmištu! Tu su ih saslušavali i maltretirali, izgladnjavali i kinjili pitanjima „što su došli“ i „hoće li da organizuju ustanak protiv nove vlasti“? Legendarni Gavrilović je umro posle nepunih mesec dana.
Film je prikazao najznamenitiji lik u srpskoj vojsci – njenog vrhovnog komandanta, regenta Aleksandra Karađorđevića, „krvavog“ kralja i tvorca „tamnice naroda i narodnosti“ – kako su ga srpski komunisti nazivali. Išao je, budući kralj, s jednog vatrenog položaja na drugi, ne skrivajući se po pećinama i zemunicama. To je onaj isti kralj u čiji će se Dvor nasilno useliti austrougarski feldvebel Josip Broz, otimajući tako njegovu imovinu i zabranjujući njegovim sinovima da se vrate u svoju otadžbinu. Zamislite: zabraniti Karađorđevićima da žive u svojoj zemlji, a dopustiti da u njoj neprikosnoveni gospodar života i smrti bude Broz, čiji identitet još nije utvrđen! Ima li veće sramote i većeg greha?!
U onom sudbonosnom jurišu sa kajmakčalanskih visova prema Nišu, Smederevu i Beogradu, i dalje, preko Save i Dunava, i preko Drine, bio je kapetan Petar Simić, iz Smederevske Palanke, kasnije pukovnik i komandant Kraljevske garede. Mučen u zatvorima Ozne u Beogradu, Simić je, zato što je „širio nevericu u usrećiteljski komunizam i socijalizam, stražarno, vezan lancima, otpremljen u mitrovački kazamat. Tog „nepopravljivog solunca“ i „reakcionara“ batinama su dočekali Dušan Milenović i Mile Toroman.
Podvrgnut strašnim mukama, batinan tri godine, Simić više nije mogao da izdrži – odlučio je da sebi oduzme život. Ujutru, 18. jula 1948. godine, izveden je iz ćelije da prospe kiblu. Prilazeći ogradi, uspeo je da dovikne zatvorenicma: „Braćo ja vas napuštam! Ne mogu više da izdržim komunističko nasilje, odlazim u smrt!“
Junak sa Kravice i Ježa, sa Dobro Polja, te najsurovije bitke, skočio je sa drugogo sprata, udario glavom o beton i smrskao je.
Kad je o tome obavešten zloglasni Milenović, kratko je rekao: „Dobro je, jedan solunaš manje!“
Tako su okončali život junaci o kojima potresno svedoči film „Golgota Srbije“.
U susret godišnjici proboja Solunskog fronta
U dogovoru sa gospodinom Antonijem Đurićem, Pravda će u narednim danima objaviti još nekoliko njegovih tekstova, a 15. septembra, na godišnjicu proboja Solunskog fronta Pravda će objaviti jedan značajan Đurićev tekst i po želji autora, pokrenuti značajnu akciju.
Potresno pismo Antonija Đurića o Kosovu i Metohiji pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
