Manastir "Sv.Nikolaj Srpski – Soko grad" smešten je u podnožju Sokolske planine, udaljen je od mesta LJubovija 15 kilometara i predstavlja prirodnu granicu izmedu Azbukovice i Rađevine. U tradiciji srpskog naroda ima posebno značenje, pre svega zato što je, kao jedno od poslednjih uporišta turske vlasti u Srbiji, ostao simbol istrajnosti i nepobedivosti.
Simbol srpskog stradanja i konačne pobede
Manastir je posvećen svetom vladiki Nikolaju Velimiroviću. Malo je mesta na kojima možete naići na svetinju toliko živopisnu i bajkovitu. Manastir je smešten u mirnoj, zelenoj oazi, okruženoj krajolikom podnožja Sokolske planine. Otuda i ime Soko, ali i po Soko-gradu, nekadašnjem turskom uporištu, podignutom na visokom, najisturenijem grebenu. Turci su s namerom svoje utvrđenje podigli na ovako nepristupačnom mestu, smatrajući da će tako biti neosvojivo. NJegove zidine su dignute u vazduh 1862.godine, kad je poslednji turski vojnik napustio Srbiju. Ozloglašena turska tvrđava u narodu se još zvala i ''Nevesta sultanova'', a njeni ostaci i danas su vidljivi sa jednog dela planine. I baš tu, gde se iskazivala najbrutalnija moć turske carevine, a srpsko stanovništvo bilo porobljeno i poniženo, nikao je manastir Soko, svetilište na nekadašnjem mučilištu.
Krst – u znak kajanja zbog NATO agresije
Na istoj toj steni, gde je nekada bilo moćno tursko utvrđenje, nalazi se i pozlaćini krst, visok 12 metara i težak čak 2280 kilograma. Krst je tu postavljen 24. marta 2000. godine, kao spomenik nedužnim žrtvama NATO bombardovanja 1999. NJega je srpskom narodu, u znak žaljenja zbog NATO agresije, u kojoj je učestvovala i Nemačka, poklonio Nemac Horst Vrobel, graditelj i muzeolog iz Saksonije. Neverovatnom igrom sudbine, u Srbiju je 2000. godine,posle NATO bombardovanja došla i Sibila Ler, unuka generala Fon Lera koji je 1941. komandovao vazdušnim napadom na Beograd. Verovali ili ne, ona je u manastiru Soko ostavila svetovni život i postala srpska monahinja Jovana.
Uzani, strmi put dužine 2 kilometra, koji od manastira vodi do krsta, nazvan je „Put vere“. Na tom putu podignuto je 10 malih kapela, a pored svake nalazi se po jedna od Božijih zapovesti, uklesanih u kamenu. Tako oni najuporniji putnici, koji obiđu čudesan manastir Soko, potom kreću u šetnju uskom, planinskom stazom ka vrhu planinskog obronka na kojem se nalazi krst i sa kojeg se pruža gotovo nestvaran pogled na šumovitu zapadnu Srbiju.
Ovaj krst, simbol manastira Soko, bilo je veoma teško postaviti na mesto na kojem se danas nalazi, pa su taj podvig pratile mnoge anegdote koje se i dan danas prepričavaju.Krst težak preko 2 tone veliki helikopter Vojske Jugoslavije uspeo je tek iz trećeg pokušaja doneti na odredište. NJega je najpre kraj Drine uz prisustvo više od 10.000 žitelja Azbukovice i Rađevine, osveštao NJegova svetost patrijarh srpski Pavle. Nakon toga, hiljade okupljenih ljudi željno je čekalo poletanje aviona i uzdizanje krsta u nebesa, ka manastiru Soko. Avion sa krstom tako je leteo iznad svih sela Azbukovice, te se preko visokih grebena Sokolskih planina uputio u Soko grad. Taj przor meštani okolnih sela i danas opisuju kao jedan od najneverovatnijih, kao prizor od kojeg se ježila svaka dlaka na telu.
Borba za očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta
Od 2001. godine u manastiru je zaživela akcija pod nazivom "Moba", koja okuplja srpsku omladinu iz dijaspore. Vremenom, srpska deca u tuđini gube svoj nacionalni i verski identitet, pa je glavni cilj ove akcije učenje jezika svojih predaka i obnavljanje veze sa zavičajem. Tako se svakog leta mladi iz dijaspore druže sa svojim vršnjacima iz Republike Srpske i regiona i stiču nova znanja iz srpskog jezika, kulture, tradicije, vere i nacionalne istorije. Svake godine na ovom mestu organizuje se bogat kulturno – umetnički program, brojne pozorišne predstave za decu i odrasle, edukativne i verske tribine i sl.
Izvor: Pravda
