Serdareva kćer na Mojkovcu
Diže se zavesa – ukazuje se prazna pozornica, na njoj samo jedna klupa.
Iz ofa se čuje snažan muški glas.
MUŠKI GLAS:
-Od kojih ruža, i kojih reči, isplesti venac slave i zahvalnosti plemenitoj i odvažnoj, srdačnoj i mudroj ženi srpskoj, koja svog oca, muža i brata, jedinca sina isprati na bojno polje cvećem i oduševljenjem.
Govorila je da je otadžbina preča od života.
LJubav svoju materinsku potčinila je ljubavi prema otadžbini. Znala je da samo srećna Srpkinja, u slobodnoj zemlji, može da bude srećna majka.
Prinosila je na oltar otadžbine i sebe i porod svoj.
Čuvala je ognjište svoje i obraz svoj kao što se najveće svetinje čuvaju.
Obrađivala je njive i skupljala plodove muke svoje: orala, sejala, žela da bi nejač svoju ishranila, da bi ratnicima ponude poslala, da bi imala slavski kolač. Plela je čarape i šila prtene košulje da bi ih poslala na bojišta.
Ramena svoja podmetala kako bi pripomogla vojnicima da na planinske visove izguraju topove, pa s neizmernom odvažnošću osluškivala njihovu grmljavinu.
Poput Kosovske Devojke negovala je ranjenike svoje, ali i ranjenike neprijateljske vojske, jer su joj tako nalagali jevanđelska duša i materinsko srce.
Gledala kako joj decu nabijaju na bajonet i kuća nestaje u plamenu.
Prezirala je kukavice.
Odazivala se bez poziva da brani rodnu grudu. Učila kako se bomba baca i puškom obara neprijatelj roda svog. Išla na bajonet. Prsa u prsa.
NJena molitva i njena hrabrost, njena tužbalica i njena pesma, njena tuga i njena radost dopuna su našim guslama.
OoO
U raskošnoj crnogorskoj narodnoj odeći na scenu izlazi Vasilija – prošeta dužinom pozornice, vraća se i staje na sredini.
VASILIJA/ponosno/:
- Sve klikće: U boj! U boj! A kako i ne bi kad Beograd, na dan mobilizcije, šalje Cetinju telegram: Kralj danas pozvao pod oružje celokupnu ubojnu silu Srbije. Očekujemo glas da je bratska Crna Gora solidarna u ovim sudbonosnim trenucima. Bićemo duboko zahvalni ako nas Cetinje jedino tim glasom obraduje...
A Cetinje, zahvaćeno neviđenim talasom oduševljenja i spremno da se lati oružja, žuri da odgovori bratskom Beogradu: Od juče sva je Crna Gora na nogama! Svoju ruku stavila je u ruke bratske Srbije da udružene polete braći u pomoć: onamo, onamo, za brda ona...
I tako...započeše ratovi. Rat! Ta strašna, ta surova reč, to najveće ljudsko prokletstvo, ti užasni prizori koje ću viđati iz časa u čas sa vim njegovim posledicama. Viđala sam teške ranjenike, oslepele u boju, bez ruku i nogu, iskidanih creva...Viđala sam ih... i vidala im rane.
A nisam se za to spremala. Školovala sam se na Ruskom institutu koji je, znate, osnovala Carica Marija Feodorova – Romanov. Bilo nas je stotinak devojaka – mi, buduće nastavnice i vaspitačice učile smo na srpskom, ruskom i francuskom jeziku...
Moj otac je, znate već, iz porodice Perka Vukotića. Perko je imao dva sina: Stevana i Mašana. Stevan je imao sinove Petra i Mila, a Mašan: Stanka, Jovana, Nikolu i Saletu. Vojvoda Petar je imao kćer Milenu koja se udala za knjaza Nikolu i koja je u istoriju ušla kao crnogorska kraljica Milena...
Od serdara Stanka Mašanova je moj otac Janko Vukotić, bratić kraljice Milene. Moja majka Milica rodila je dvoje dece: mene, Vasiliju koju je otac iz milošte zvao Gaguna, i sina Vukašina od koga sam starija 12 godina...
Cetinje je u to vreme bio pust grad: gotovo je bilo nemoguće sresti mušku glavu, ako se izuzme po koji starac, invalid ili poneki golobradi dečak. Sve što je stasalo da stane pod ratni barjak bilo je naratištima...
A devojke, žene, pa i one starije – sve su u bolnicama. Vidaju rane junacima. U bolnici je bila i moja majka. Radilo se bez predaha. Borbe neprestane traju, ranjenici pristižu sa mnogih bojišta...
Prilazim jednom – uzmem njegovu ruku u moje i milujem je. On se osmehuje. Kaže mi:“Svetog mi Vasilija, manje bi mi bilo žao da udari u levu ruku. Žao mi sestro desnice... Kako ću sada sablju nositi... Priča mi kako je ranjen i kako je poginulo na desetine crnogorskih vojnika. To je bio boj, sestro mila! Lete glave kao perje. Pukovnik Jovan Plamenac bira dobrovoljce koji će juriti na Taraboš. Nevolja je, sestro, u množini - svi hoće u dobrovoljce, svi hoće da budu prvi. Hoću i ja: mlad sam, zdrav, pun snage i pun želje da izbijem na vrh Taraboša. Brz sam na bombi i revolveru, vičan sablji... Obuze me strah: Šta ću ako me pukovnik ne uzme? Ako prođe pored mene? Ako me ne primeti? U zgodnom času istrčah ispred pukovnika: spreman sam za juriš! Uzeše me. U taj čas general Martinović reče da tom bataljonu treba dati naziv: Bataljon smrti! I bi tako: smrt nas kosila na sve strane.
Tuče artiljerija sa obe strane. Gruva neprekidno. Neprijatelj otvorio paklenu vatru – trešti mitraljeska i puščana paljba. Uz topovsku đulad rasprskavaju se ručne bombe. Mi, nas šest stotina, grabimo napred, kidamo žice kako bismo oslobodili prolaz našim odredima koji idu za nama i osmotrimo rastojanje. Osvajamo metar po metar.
Video sam, sestro mila, u tom jurišu oca i tri sina, četiri ljute sablje, četiri sokola: grabe napred, osvajaju prostor. Jedan sin pade teško ranjen, granata mu smrskala grudni koš... Otac se sagnu, poljubi ga u čelo i zaklikta preostalim sinovima : „Napred, sokolovi!“ Posle nekoliko minuta pade i drugi sin. Otac kleknu, izvadi zavoj iz torbe, previ mu smrtonosnu ranu, i poleti napred da iza braće jurišnika ne izostane. Tek što je kročio – granata ga tresnu posred čela. Koji minut kasnije pade i treći sin. Četiri muške glave iz jedne kuće.
I dok on lagano priča, u mom sluhu još trepere one reči koje mi i sad zvuče kao zapovest: onam, onam... Skupa je sloboda. A opet, kako braću svoju ostaviti u ropstvu...
Najednom on trže ruku, zagleda se u mene i upita: čija si? Kćer serdara Janka Vukotića - kažem sa ponosom. A on će: E Bog mu dao sve najbolje. Znam, znam, mali mu sin, još dete, pa tebe uputio u bolnicu da nam vidaš rane...
Gledam ga i slušam, a srce mi se steglo, mlad, lep, jedinac u majke, a bez desne ruke. Ali, ne priča on o sebi, priča kako je poginuo pukovnik Pavle Plamenac. Proredili se sestro naši redovi, malaksali, leže ranjenici na bojištu, a boj traje... Pukovnik Plamenac povede ostatak dobrovoljaca. Baci se napred sa isukanom sabljom. Ali polete samo nekoliko koraka. Dva zrna ga pogodiše posred čela i on se stropošta... NJegova smrt za trenutak izazva uzbunu među našim oficirima. Nastade komešanje. Borba se nastavi, ali u neredu. Dvojica naših uleteše u šanac i oteše dva mitraljeza, posadu iskomadaše sabljama. Jedna naša bombaška grupa jurnu napred kao na krilima i u trenu osvoji dva šanca. A šančevi puni krvi i puni leševa. Eto, tu sam ranjen, na Tarabošu. U tom paklu sam, sestro, rana dopanuo...
Oca ne viđam – a stižu glasovi da je na pljevaljskim, prijepoljskim, sjeničkim i novopazarskim položajima. Hitaju crnogorski orlovi za brda ona...
A srbijanska vojska kidiše na turska utvrđenja u Kumanovu. Kosovski gnev, pritajan pet vekova u duši srpskog ratnika, planu i razbukta se u ogroman požar u kome izgore najveći deo truske balkanske armije. Pred naletom Dušanovih, Lazarevih i Miloševih potomaka padoše Skoplje, Veles, Prilep, Bitolj, Novi Pazar, Prizren... Posle pet stotina dvadeset tri godine. I pade vojska ničce i stade ljubiti zemlju praotaca svojih...
I suze radosnice ispuniše oči staraca i dece, majki i sestara, pastira i vojskovođa, sveštenika i monaha. Kosovo je osvećeno! Samo Srbin može da oceni značaj ovog uzvika, jer samo Srbi imaju Kosovo. Samo su Srbi pet stotina dvadeset i tri godine iz dana u dan u školi, u crkvi, u domu i polju u radosti i žalosti, o slavi i svadbi, govorili jedni drugima o Kosovu...
Kosovo je na sablji izgubljeno, Kosovo je na sablji vraćeno. Posle pet stotina dvadeset i tri godine. Ali... srpski vojnici ne oskrnaviše ni jednu bogomolju, ne porušiše ni jedan spomenik, ne preoraše ni jedno groblje, ne zapališe ni jednu kuću, ne razoraše ničije ognjište, ne ucveliše ničiju majku, ne silovaše ničiju sestru... Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše.
Tako je bilo.
OoO
MUŠKI GLAS:
Nije Kosovo samo bojno polje. Nije ni dolina; nije ni ravnica, ni brežuljak na Gazi-Mestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnice; ni vinogradi koje su preci naši zasadili a ruke potomaka negovale; nije ni kosturnica, nije jama nepregledna… Kosovo je planinski vrh koji seže do svoda nebeskog, i na kome sitno kolo vodi Kosovka Devojka – milina je u nju pogledati… Pored nje je Carica Milica, u Milice duge trepavice; vitezovi kolo razigrali pod krstašem Boška Jugovića. Sitno veze Banović Strahinja, još sitnije Orloviću Pavle; vedro čelo Milana Toplice, još vedrije hitrog Obilića, kome noži za pojasom sjaje…
Kosovo je i duša Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka, u kojoj je svako dete sa svakom kapi majčinog mleka primilo i svetu pričest i sveti zavet: umiranje za slobodu i mržnja na ropstvo.
Kosovo je nepresušni duhovni kladenac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuju ISTINOM i snagom kako bi se, uspravni i dostojanstveni, održali kroz vekove.
OoO
VASILIJA:
Niko tada nije slutio da će uskoro izbiti još jedan rat, onaj s Bugarima, koji iznenada, podmuklo, napadoše srbijanske vojnike. Petnaest hiljada crnogorskih vojnika poleteti na Bregalnicu, svojoj braći u pomoć.
U prve dve ratne godine oca sam videla samo četiri puta. Dođe, najposle, na Cetinje. Potonuo u brige i nemir. Skrhan umorom i nesanicom. Bezmalo tri meseca u borbama. Mnogi vojnici izginuli; neki, ranjenih je još više. Moj otac nesrećan: iz pojedinih crnogorskih kuća izginule i po tri-četiri muške glave, iz kuće Vukotića nijedna... Zbog toga je nesrećan moj otac: sinu Vukašinu tek sedam godina, kako da ga povede u rat. A zlo tek dolazi: moćna austrougarska carevina, potpomognuta nemačkom silom, već zvecka oružjem na granicama Srbije i Crne Gore. Čeka se samo zgodan povod...
Ne prođe mnogo vremena – izbi novi požar, planu svet, navali sila na Srbiju i Crnu Goru. Moj otac ulete jedne večeri u kuću da uzme neka dokumenta. Mrgodan, nesrećan, vadi iz džepa jedan papir, pruža ga meni i kaže: „čitaj Gaguna!“. I ja čitam proglas Kralja Nikole:“ Još ne dospjeste da krv operete s vaših hrabrih mišica, a vaš stari Kralj primoran je da vas i po treći put za nepune dvije godine dana pozove pod oružje; da vas i po treći put povede u rat — u sveti rat za slobodu Srpstva. Sudbonosni čas je kucnuo! Crno-žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu našeg naroda, razvio se, da taj narod sad potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike, Srbiju i Crnu Goru, pregazi. Austrija je objavila rat našoj dragoj Srbiji, objavila ga je nama; objavila ga je Srpstvu i cijelom Slovenstvu. Krv se već lije na Dunavu, Savi i Drini; lije se na granicama naše moćne zaštitnice Rusije, pa sad — ko je junak, na oružje! Ko je junak nek slijedi koracima dva stara srpska Kralja: da ginemo i krv prolivamo za jedinstvo i slobodu zlatnu. Na našoj su strani Bog i pravda. Mi smo htjeli mir, nametnut nam je rat. Primite ga kao i uvijek, primite ga srpski i junački, a blagoslov vašeg starog Kralja pratiće vas u svim našim podvizima. Živjeli moji mili Crnogorci! Živjelo naše milo Srpstvo! Živjela naša moćna zaštitnica Rusija i njeni saveznici!“
Pročitaj i ovo, Gaguna, kaže mi otac i pruži još jedan papir. I ja, bez predaha, čitam proglas vrhovnog komandanta srbijanske vojske regenta Aleksandra Karađorđevića: „S verom u Boga, s nadom u simpatije prosvećenog sveta i u konačnu pobedu naše pravde, s poverenjem u pomoć svojih velikih saveznnika i prijatelja, primamo sa našom junačkom braćom Srbima iz Crne Gore borbu koja nam je obesno nametnuta. U našoj slavnoj prošlosti, starijoj i novijoj, ima dosta svedočanstva da Srbin, kad je složan, može pobediti i mnogo većeg protivnika. Posvedočimo još jedanput da se Srbin ume žrtvovati za svoju Otadžbinu i odbraniti je od mongobrojnog oholog neprijatelja. Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme!“
Uzavrela u meni krv, hoću na bojište, hoću i ja da branim ugroženo Srpstvo, ne mogu više da gledam ranjenike po bolnicama, hoću pušku! Gledam molećivo u oca, a on kao da ne razume moje misli kaže mi: spremi se, Gaguna, za koji dan ćeš sa ocem, gde budem ja, bićeš i ti, iz boja u boj... Rećiću da ti nađu uniformu, na glavu stavi moju šapku. Bog je tako rekao: kad ne mogu sina Vukašina, povešću tebe u boj...
Ne čekam da mi otac dvaput kaže, nego hitam da spremim najvažnije stvari. Srećna sam: idem na bojište, biću stalno uz oca. (Vasilija se povlači da bi se presvukla).
OoO
MUŠKI GLAS:
Došao čas da na krvavo razbojište majka Zlata Gredeljević isprati četiri sina. Bodri ih i savetuje: „Moji sinovi, moji sokolovi, vi idete u boj. Slušajte svoje starešine, ali poslušajte i moj savet: tuđe ne dirajte! S mrtvog ništa ne uzimajte! Ranjeniku ma čije vojske pomozite da preboli rane – svi su oni nečiji sinovi. Ne vraćajte se pokunjena čela!“
Zastanimo pred ovim savetima. Oslušnimo ih ponovo. Mnogobrojne su njihove poruke i mnogostruka njihova značenja. Šta nam to otkriva ova nepismena seljanka iz Bioske, sela u podnožju planine Tare? Otkriva nam svoju dušu, a time i praiskonsku etiku srpskog naroda – da se ne posegne za tužim. Epska je veličina njene duše, vrhunac svih ljudaskih vrednosti, skup svih moralnih vrlina...
Proterujući Turke sa pradedovske zemlje stigli vojnici i u Kosovsku Mitrovicu. Imaju i tople šinjele i jake cokule, imaju i manjerke i hranu, ali nemaju duvana. U jednom dvorištu primetili liske duvana – sušio ih i povijao povetarac. Zamoliše domaćina da im proda koju lisku. Domaćin britvom odseče podužu nisku i ne htede da čuje za ponuđenu naknadu. Naiđe u tom času druga jedinica, pa vojnik, misleći da im je dozvoljeno, sam odseče tri-četiri liske... NJihov komandant pukovnik Milivoje Nikolajević grmnu: „Nazad! Zar vam je malo što dobiste na poklon, sad hoćete i sami da uzimate!“ Na to domaćica zavapi: „Nemoj, gospodine, slava ti, da grdiš ove tvoje junake! Zar oni daju život za nas, za našu slobodu, a mi da im ne damo ono što je nama Bog dao!“ Zatim se okrenu vojnicima: „Uzimajte, deco moja, sve, za vas je i čuvano, za naše branioce i oslobodiooce!“
Proslavljeni kučki junak, medunski Obilić, vojvoda Marko Miljanov nije imao muškog poroda, ali njegova krv nije usahnula u žilama njegove ženske dece. U Milici, kćeri njegovoj, na dan objave rata Turcima uzvrela je očeva krv i ona u poodmaklim godinama pohita da se pridruži oslobodiocima Kosova...
A Ćetna Vukova, kćer popa Orlovića iz Velestova, sedih vlasi otpremila na bojište tri sina, tri vitka bora, stamena kao Lovćen, rumenija od svitanja, ali ubrzo pođe za njima, na razbojište, da im tain i preobuku odnese...
Jelena Šaulić, kćer crnogorskog sveštenika iz Žabljaka, devojče od šesnaest godina, ne mogade da se pridruži vojnicima na Solunskom frontu, ali se lati puške na domaćem razbojištu, tukući neprijatelja. Bila je u odredu braće Bošković – strah i trepet za neprijatelja. Stiže, u borbenom zanosu, da se pridruži topličkim ustanicima. Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima...
Draga Jovanović je bila učiteljica u Skoplju, ali je Bugarska okupacija zateče u Nišu. Kad su je, u njenoj kući, u koju su se nasilno bili uselili bugarski oficiri, upitali zašto je u crnini, rekla je, žalim majku Srbiju koja me hlebom hranila! A kad bugarski oficir, skidajući sa zida vezeni grb sa srpskom trobojkom i gazeći ga, reče da Srbija više ne postoji, ona podiže grb, polju bi ga i smelo reče: varate se, gospodine, Srbija postoji, Srbija je živa i živeće.
OoO
VASILIJA: (u vojničkoj uniformi vraća se na scenu).
I tako... stalno uz oca, u bojevima, na marševima, sve do mojkovačkih položaja... Stižu sve crnje vesti: pritisnuta sa tri strane nemačkom, austrijskom i bugarskom vojnom silom, srbijanska vojska počela je da se povlači. Dopreše vesti da su Bugari udarili nož u leđa srbijanskoj vojsci i da su presekli glavne komunikacije prema Nišu, Skoplju i Solunu. Srbijanska vojska, da bi izbegla zaokruženje i uništenje mora da krene preko Kosova prema Crnoj Gori i dalje, preko Skadra i Valone, na Krf...
Dojuri ordonans na konju i mome ocu, serdaru Janku, pruži depešu. Tu je čitav štab, najelitniji crnogorski oficiri. Svi gledaju u mog oca. A on se obraća meni: „čitaj, Gaguna!“ I ja čitam poruku srbijanske vrhovne komande: „Ako crnogorska Sandžačka vojska uspe da spreči prodiranje protivnika od Višegrada na Uvac-Prijepolje-Sjeničke položaje i Novi Pazar i time ne dozvoli da se javi srpskoj vojsci u bok i pozadinu, ona se srpstvu odužila.“.
Moj otac pogledom ubuhvata sve oficire, poćuta neko vreme, pa se obrati meni: “Otpiši im ovako, Gaguna: „Neka Vrhovna komanda ne vodi brigu! Crnogorsko sandžačka vojska rešena je da se do poslednjeg vojnika žrtvuje a da ne dozvoli neprijatelju da se javi bratskoj vojsci u bok, a još manje u pozadinu“.
Mom ocu, serdaru Janku Vukotiću, svakodnevno stižu izveštaji o kretanju srbijanskih trupa: znao je iz dana u dan da su pojedini delovi izbili na obale Skadra, drugi su u tom času bili u Tuzi, treći na maršu prema Podgorici, četvrti između Andrijevice i Vinicke, a poslednji u predelu Rugova.
Uoči boja na Mojkovcu, u Kolašinu, gde je bio moj otac, proslavljeno je Badnje veče. Vojnici i oficiri nasekli su badnjake – plamen suknu u nebo, zapucketaše varnice... Planuše puške, odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor. Svi slutimo da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se sudariti dve vojske, jedna malena ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke; a druga silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem. Čuju se reči zakletve da neprijatelju neće odstupiti ni pedalj zemlje, da će izginuti na braniku otadžbine. Moj rođak Đuro Vukotić govori njegoševe stihove: „Neka bude borba neprestana/neka bude što biti ne može/krst i topuz nek se sudare...“
U svanuće stigosmo na položaj Donjeg Preprana.
Tu, na mojkovačkim vratima, kad je srbijanska vojska, iznemogla, desetkovana glađu i neprekidnim marševima bila van domašaja neprijateljske artiljerije, započe krvavi boj koji će ući u istoriju i legendu.
Zemlja i nebo su u plamenu.
I kao da je najednom, neočekivano, pred mojim očima, punim jeze i užasa, otvori pakao i nagovesti da je samo pitanje časa kada će sve da se sunovrati sa ovih visova i nestane. Oganj već uveliko sažiže ljude koji pokušavaju da se odupru zloj sudbini, sažiže i konje odavno posustale pod teretom topova i granata koje mesecima vuku s brda na brdo. Šuma unaokolo je ranjena, stabla presečena u korenu, grane iskidane i zdrobljene, a iznad obala Tare suklja dim i plamen...
Ne zna se samo koga će pre da proguta: njih ili nas? Ili, možda, zajedno, u isti čas? Hoće li iko preživeti da potomcima ispriča kako je bilo, kako su crnogorski orlovi, ovi kršni mladići, puni snage i ponosa, poleteli da svojim grudima zatvore mojkovačka vrata i sve puteve ka Crnoj Gori i tako zaštite odstupnicu iznemogloj srbijanskoj vojsci koju je sa tri strane pritisla neprijateljska sila i preti joj okruženjem i uništenjem...
Šapućem molitvu Svevišnjem ne bi li nas i ovog jutra, na Božić, na veliki praznik pravoslavnih, uzeo pod svoje okrilje i svojom moćnom rukom zaustavio najezdu nepoznatih i nepozvanih ljudi koji iz užarenih topovskih cevi seju smrt... Pravedno je, i pošteno je, i ljudski je ovo što radimo: branimo svoj obraz i svoj goli krš. To je jedno što nam dedovi ostaviše, obraz i krš. Kamen se ovde diže visoko, u nedogled, gubeći se u plavetnilu neba. A zemlje je malo, pedalj-dva, tek da se ne kaže da je nema. Branimotaj krajičak neba, taj pedalj zemlje, tu liticu nad rekom...
Svi su tatini perjanici, komandiri i komandanti na vatrenom položaju. Tu su Zeka Bošković, Bećir Bulatović, Stevo Roganović, Vaso Marković, Stevo Vujanović, Boško Bulatović, Petar Lekić, Savo Vukotić, Milo Đukanović, Đuro Šoć, Šćepan Simović, Božo Novaković. Najmlađi među njima bio je moj rođak Radovan Vukotić...
Gruva artiljerija, trešte bombe, plave austrijske uniforme krenule u juriš... U taj čas stiže ordonans i javi mome ocu da je neprijatelj osvojio deo prostora ispred Razvršja. Ali, ubrzo stiže drugi ordonans i javi da su u juriš krenuli Lipovski i Kolašinski bataljon i da je neprijatelj proteran. Stigoše i izveštaji da je Rovački bataljon, pod komandom kapetana Milinka Vlahovića, jurišem razbio neprijatelja i izbio na Bojnu njivu. Prva sandžačka divizija generala Petra Martinovića napala je neprijatelja frontalno i potisnula ga sa osvojenih položaja.
Planina se cepa, stoletna bukova šuma pretvara se u iverje, sneg je uveliko obojen ljudskom krvlju. Tresak za treskom ne jenjava. Sve se lomi. Kida. Pored nas, na Donjem Prepranu, bila je naša haubica. Kad izbaci ogromno zrno sukne i plamen. Haubicom komanduje Mitro Radović, sa leve i desne strane su baterije pod komandom Mladenovića i Vukovića, a sa Pržišta brzometnom baterijom gađa Živojin Pavlović. Kolašinska brigada, pod komandom Miloša Medenice satire neprijatelje – na snegu leže stotine austrougarskih vojnika. Mrtvi. I naš Drobnjački bataljon ima velike gubitke, kapetan Nikola Ružić je teško ranjen...
Nije neprijatelj očekivao ovliki otpor, mislio je da će svi vojnici na ovaj praznik Hristovog Roždestva biti u hramovima da uzmu sveto pričešće i da će zatim otići svojim kućama da pomiluju decu koju mesecima nisu videli. Nisu slutili da su vojnici bili na položaju i da je svak sebi zapovedio: ni korak nazad!
Gde god je pokušao prodor, neprijatelj je dočekan vatrom i na nož. Došlo mi da kliknem: Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom trenutku ljutog boja, na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ, tvoji sinovi leže među ovim deblima sa puškom čvsro prislonjenom uz obraz. Mnogi već leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadanih creva, otkinutih ruku i nogu. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krst ti ljubim i krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao...
Bitka još ne jenjava – ne zna se gde je veći pakao: Na Mojkovcu ili u Beranama. Ova varošica je u plamenu. Sve trešti od eksplozija i ratnih pokliča. Neprijatelj pokušava da pregazi Berane. Vasojevićka brigada bije odlučujući boj – juriš prsa u prsa, brani svaki krov, svaku kapiju, svaki sokak. U tom času, čini mi se, stigla je depeša Kralja Nikole:“ Mojim hrabrim Vasojevićima izjavljujem kraljevsku blagodarnost, kako na hrabrom i neustrašivom držanju u borbama protiv nadmoćnijeg neprijatelja, tako isto i na humanim i bratskim postupcima, ishranjivajući ne samo vojnike iz Vasojevićknj brigada, već i ostale vojnike crnogorske i srpske vojske, koji dejstvuju i prolaze preko njihove teritorije. Istraj junački soju Vasov, velika srpska porodico, da se hvališ i ponosiš među morem i Dunavom dok bude Srba i Jjunaka. Istrajte najlepši moji sinovi! “.
Nakon krvavih borbi na Mojkovcu saznali smo da su sve srbijanske trupe prošle kroz skadar i da tu očekuju savezničke brodove koji će ih provesti na Krf.
Naša vojska je držala mojkovačke položaje sve do 21. januara kada je stiglo naređenje da se raziđe jer – kako je stajalo u depeši crnogorska vojska više ne postoji.
Slom Crne Gore moj otac je doživeo kao najdublju ličnu tragediju. Ubrzo potom pao je u ropostvo i odveden je u jedan od zloglasnih autstijskih logora.
A Mojkovac... Mojkovac i dalje živi u pamćenju potomaka. I danas se kaže: da ne bi krvavog božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu. Da crnogorski orlovi, oni mladi ljudi, koji u trenu prezreše smrt, svojim grudima ne zatvoriše mojkovačka vrata i tako ne dozvoliše neprijatelju da se javi srbijanskoj vojsci u bok i pozadinu, možda bi sudbina srpstva zadugo bila zapečaćena.
Eto... tako je onda bilo, pa ti danas budi pametan.
(zavesa)
O autoru:
Pisac, publicista i novinar Antonije Đurić rođen je u Sjenici 1929. godine. Gimnaziju je učio u Užicu. Još kao mladića nacionalnog opredeljenja Đurića su komunističke vlasti osudile na dugogodišnji zatvor. Među 26 njegovih knjiga najpoznatije su kultna drama „Solunci govore“, potresna trilogija „Crvena kuga“ te izuzetno svedočanstvo o slobodarstvu, patriotizmu i požrtvovanosti branilaca Beograda u Prvom svjetskom ratu, „Za čast otadžbine“.
Najveći dio radnog veka proveo je u „Ekspres politici“. U doba SFRJ bio je gotovo jedini novinar u „Politikinoj“ kući koji je javno iskazivao svoja pravoslavna i srpska nacionalna ubeđenja. U drugoj polovini sedamdesetih godina u „Ekspres politici“ počeo je da izlazi njegov feljton „Solunci govore“, kojim je srpskoj javnosti prvi put od 1945. skrenuta pažnja na časne ljude, vitezove, ratnike iz Prvog svjetskog rata. Posle feljtona Đurić je objavio i knjigu pod istim naslovom, čije se prvo izdanje pojavilo 1978. Tek nakon Đurićevog feljtona i knjige počeli su u Srbiji da se pišu naučni i publicistički radovi posvećeni srpskim junacima od 1914. do 1918
OVDE pogledajte ko je bio Skender-beg, srpski junak kojeg svojataju Šiptari.
Izvor: Pravda
