Piše: Miroslav Lazanski
Zapravo, pod dva imena: "Kosovske bezbednosne snage" i NATO. Koji oprema i obučava te kosovske bezbednosne snage. A i vežba s njima. Naravno, vežba i s nama. A koji, NATO, za sada kaže da se pre formalnog preimenovanja imena s time moraju složiti i Srbi u skupštini Kosova, jer to predviđa ustav. Znate ono, prvo standardi pa onda status. Pa će Srbi kada dođe do glasanja u skupštini Kosova o preimenovanju "bezbednosnih snaga“ u vojsku Kosova najverovatnije napustiti salu. A posle se vratiti u salu. Jer, jezik pravde uvek je dvoličan. A ljudi, bili oni mali, bili veliki, uvek su grešili. Hitler je vodio rat kako bi Nemci postali gospodari sveta, a uništio je Nemačku. Čerčil je vodio rat da bi spasao englesku imperiju. U stvarnosti, uništio ju je.
Koja nas budućnost očekuje u EU, kada je već danas EU prepuna problema i velikih suprotnosti? I kako tu budućnost u EU vezivati s pitanjem Kosova? Ne znam, da sam prorok, živeo bih u pustinji ili manastiru. No, tamo mi se nešto ne ide. Znam samo činjenice, a one govore da je današnja EU sve više pozorište apsurda. Da je evropska politika, zapravo, antipolitika i da apokalipsa preti i evropskoj demokratiji. Pogledajte Nemačku, Italiju, Švedsku. Mađarskoj i Poljskoj iz Brisela se preti...
Kada mu je Evropa zapretila da se neće saglasiti s njegovim akcijama, Oto fon Bizmark još je davno izjavio: „Pogrešno je govoriti o Evropi, to je čist geografski izraz!” Možda je Evropa čisto geografski izraz, ali u svakom slučaju, on je veoma star. Evropljani su svesni svog dela sveta već dugo, njegove granice, topografija, jezici i ideje priznati su i o njima se raspravlja najmanje 1.200 godina. Više nego bilo koji drugi kontinent, Evropa je bila opsednuta svojim samoodređenjem, utvrđivanjem šta to povezuje „Evropljane” i šta ih razlikuje od njihovih komšija. Ukratko, utvrđivanjem specifičnih zahteva i očiglednosti „evropske civilizacije”. Ti zahtevi, zasnovani na intuitivno očiglednim karakteristikama Evrope: hrišćanstvu, nasleđu Rimskog carstva, različitim prirodnim granicama, predstavljaju okruženje savremene težnje za jedinstvom. Međutim, kada se razmotri izbliza, slika postaje nejasnija, jer evropska je civilizacija imala raznovrsnu prošlost. Naime, čak i kada su se Evropljani pozivali na ideju Evrope, vrlo često su imali sasvim različite stvari na umu.
Tu je, pre svega, značajan element veličine. Dimenzije evropskih država se razlikuju: od Nemačke, sa preko 80 miliona stanovnika, do malih država u području Alpa. Zemlje s velikim brojem stanovnika i dugotrajnim bezbednim državnim sistemima oduvek su vodile računa da ne budu anonimno apsorbovane u panevropske projekte, bilo da su na njihovom čelu bili pape i carevi, bilo birokrate.
Mađari, Česi i Poljaci ušli su u EU kao u integraciju gde vlada ideal nacionalne nezavisnosti, političke i kulturne slobode. Sada im Berlin nameće migrantsku politiku s kojom se ne slažu, ali i određenu vrstu unutrašnjeg zakonodavstva. Kod velikih zemalja postoji zabrinutost da će isuviše velikim identifikovanjem s EU, koju ne mogu da kontrolišu, izgubiti svoju posebnu nacionalnu sliku.
Znatno više od veličine, položaja ili istorije, značajnija je linija podele koja u današnjoj EU ide kroz države, a ne između njih. Naime, sve ono što je nedvosmisleno evropsko u pogledu misli ili ukusa ili prakse na kontinentu, oduvek je bilo ograničeno na transnacionalnu elitu. Ujedinjeni poznavanjem jednog zajedničkog jezika, koji je prvo bio latinski, pa francuski i sada engleski, kao i slobodom kretanja koju su im davali privatni resursi ili javna podrška, takvi ljudi su oduvek i bili Evropljani i tako su se i osećali.
Za neku drugu Evropu poljoprivrednika, trgovaca, radnika i činovnika Evropa je još uvek nešto apstraktno. Čak i na planu univerzalne, popularne kulture, koja se može razmenjivati, ta kultura nije specifična evropska već neka vrsta adaptirane paraameričke kulture koja je površno pelcovana na lokalni život. Na nešto dubljem nivou, niža klasa evropskih država i dalje je svedena na uže granice. NJene brige i interesovanja su više nacionalna nego kontinentalna, a samim tim su više podložna populističkim i nacionalističkim apelima protiv promena koje su na njenu štetu sprovedene u ime Evrope. Nestanak nacionalnih granica u EU, kada je reč o kretanju robe, novca i ljudi, stvorio je neku vrstu hibrida. Francuzi, Nemci i Italijani su istovremeno i Evropljani samo u zavisnosti od toga šta rade. Pošto su se zemlje članice EU okupile i stvorile zajednicu – manje da bi izgradile jasno osmišljenu budućnost, a više da bi sprečile povratak na dobro sagledanu prošlost. Odnosno, ideja i ideal Evrope su i danas nejasni kao i ranije. Svakako, u pitanju je nešto više od geografije, ali odgovor ipak nije potpun.
Ne znam šta je trebalo predsednici Hrvatske gospođi Kolindi Grabar Kitarević da u intervjuu jednom austrijskom listu kaže „da se Hrvati u SFRJ nisu smeli izjašnjavati kao Hrvati”. To naprosto nije istina, završio sam deo osnovne škole u Karlovcu i Pravni fakultet u Zagrebu i znam da su se moji tadašnji školski drugovi uvek izjašnjavali kao Hrvati. Uostalom, s nekim kasnijim istaknutim političarima iz redova HDZ-a bio sam svojevremeno na studijama. U indeksima, gde stoji nacionalnost, pisalo im je „hrvatska”. Ja video, a može se i proveriti...
Izvor: Politika
