Iako se reč koreografija dugo vezivala samo za italijanske navijače, jer su na njihovim tribinama i počeli sjajni vizuelni prikazi podrške omiljenom timu, niti je ta reč italijanska, niti su više tamošnji tifozi jedini koji izazivaju divljenje.
Koreografija (od grčkog "horo" - kružni ples, igrati u kolu; i "grafija" - pisati, beležiti) zapravo je od sredine 20. veka prevođeno kao "pisanje plesa". Italijani su, u svetu fudbala, bili i inovatori i majstori u tome da navijači "plešu" na tribinama. Međutim, koreografija koju su "delije" priredile na meču sa Napolitancima, kada su sve četiri tribine "obojili" u crveno-belo, uz prikaze trofeja Lige šampiona na "severu" ispod kog je pislao "Dobro došli u grad evropskog prvaka", te njihovo navijanje - ostavili su goste iz Italije u šoku.
"Evo me na Marakani. Pun stadion već sat vremena pred početak meča! Vrela atmosfera", javljao je iz lože Đenaro di Finico, novinar Tutomerkata.
I, dok je De Gaetano poručio svojim pratiocima da su tifozi Napolija "konačno mogli vide publiku koja, poput njih, voli da bodri svoj tim 90 minuta, a ne da 90 minuta razglaba o transferima", pojedini italijanski sajtovi su tokom meča konstantno objavljivali tekstove kako se ponaša publika u Beogradu.
Tako je "Tuto Napoli" foto-galerije sa našeg najvećeg stadiona nazivao fascinantnim scenama, a napuljski list "Minformo" je o "vatrenoj atmosferi" naveo svojim čitaocima i ovo:
"Kakav je to samo šou bio! Spektakl su priredile pristalice Crvene zvezde, fantastičnom koreografijom na sve četiri tribine, kojom je Liga šampiona i počela za Karla Anćelotija i njeogvu ekipu. A sve četiri tribine su se tresle od navijanja, podrška nije prestajala niti jednog trenutka. Ni jedne jedine sekunde. Na momente je sve grmelo, potom vam se učini da je, konačno, došao tren za predah, a tada shvatite da je zapravo počelo dovikivanje 'severa' sa 'istokom', pa sa zapadnim delom stadiona. I onda, svi zajedno. Pesma, pesma, pesma. I skakanje. I šalovi. Fudbal - kao nekad. Pravi pravcati spektakl, a biti deo toga, bila je privilegija. Uostalom, da neće biti ovo baš obična noć u nikad običnoj Ligi šampiona, nagovestile su nam kolege iz Beograda. Pred izlazak igrača na teren, jedan od njih nam je rekao: "E, znate li koliko smo godina čekali da se čuje himna Lige šampiona na našem stadionu?". Znamo, odgovorimo mu, "nikada je niste ni čuli jer je te 1992. kada ste poslednji put igrali ovo takmičenje te himne nije ni bilo. Mora da ste se uželeli". "Može biti. Ali, sad ćete da čujete, kako himnu Lige šampiona nećete ni da čujete". I, zaista, kada se podigla koreografija, kada je ceo stadion obojen u crveno-belo, a čuli se prvi taktovi pesme "Champions!", počela je grmljavina. Reči nismo razumeli, ali je u tu grmljavinu stala sva ona ljubav, sve one decenije čekanja. Zvezdina pesma je bila važnija od bilo koje pesme Lige šampiona. I, mi smo se, potpuno fascinirani zaglušujućom bukom, koju su stvarala i deca i bake, i tifozi i veterani, nekako udenuli u taj jedan crveno-beli stih, makar na tren, postajući svedoci noći za istoriju".
Kako su mediji iz regiona ispratili debi crveno-belih u Ligi šampiona pročitajte OVDE.
Izvor: Blic
