Piše: dr. Dušan Proroković
„Srbi su dobar narod!“ (Donald Tramp Ani Brnabić, 26. 09. 2018.)
„Kosovo je izvanredno mesto sa divnim narodom“. (Donald Tramp Hašimu Tačiju, 27. 09. 2018.)
I tužno i smešno delovao je trenutak ushićenja dela naše političke čaršije koja je uzviknula kako „Tramp menja politiku prema Balkanu“. I to u istom danu kada je Stejt department zvanično podržao inicijativu patrijarha Vartolomeja o jednostranom priznavanju „Ukrajinske pravoslavne crkve — Kijevske patrijaršije“.
Tužno, zato što se takvim pristupom onemogućava bilo kakva ozbiljna rasprava. Okolnosti u tekućim međunarodnim odnosima su toliko kompleksne, da nam ovakve banalizacije samo odmažu. One čine da se od drveća ne vidi šuma. Posledice mogu biti tragične u svakom pogledu.
Smešno, zato što priča o strategijskom zaokretu zvaničnog Vašingtona nije utemeljena niti u jednoj institucionalnoj odluci, već je rezultat slobodne interpretacije domaćih analitičara.
Brzopleti zaključak je donet na osnovu kratke rečenice kako su „Srbi dobar narod“. Valjda je zato, dan kasnije, pošto je tokom susreta sa Hašimom Tačijem američki predsednik poručio kako je „Kosovo izvanredno mesto sa divnim narodom“ sve utihnulo.
Naravno, pobeda Trampa je za srpsku politiku predstavljala dolazak miholjskog leta. Da je ishod bio drugačiji, sada bismo se „smrzavali“ pred novim pritiscima Hilari Klinton.
Balkan je daleko od Trampovog fokusa, to je stvar koja njegovo okruženje malo interesuje, pa se i neki manevarski prostor za nas otvorio. Ako ništa drugo, dobili smo na vremenu. To je samo jedan razlog, ali iz našeg ugla kratkoročno i najbitniji, zbog kog je Tramp odličan za Srbiju.
Međutim, istovremeno treba podvući i da su u ovom trenutku očekivanja kako može doći do nekakve radikalne promene u stavu SAD prema „balkanskom pitanju“ nerealne.
Prvo, zato što balkanski političari često gledaju na tuđe sisteme iz svoje perspektive. Zato pomisle da jedan čovek rešava sve. Čak i kada postoje pojedinci u Trampovom okruženju koji imaju drugačija razmišljanja o Kosovu, Zelenoj transverzali ili regionalnoj bezbednosti, to ne mora značiti ništa bez podrške u Kongresu, Senatu, Stejt departmentu i vojno-obaveštajnom aparatu.
Američki predsednik ima relativno široka ustavna ovlašćenja, ali i brojna ograničenja. Zasad, nema naznaka da će brzo doći do krupnog preispitivanja američke spoljne politike na Balkanu unutar pomenutih institucija.
Drugo, dosad se pokazalo (delimično i zbog opstrukcije institucionalnog aparata) da su odlučne spoljnopolitičke inicijative predsednika SAD ostajale gromoglasno najavljivane, ali i slabo realizovane. Govorio je o brzoj denuklearizaciji Korejskog poluostrva, a do danas nije jasno kakvi su to epohalni dometi usledili posle susreta sa Kim DŽong Unom; najavljivao je resetovanje odnosa sa Rusijom, ali su SAD i nakon njegovog sastanka sa Vladimirom Putinom u Helsinkiju nastavile da uvode nove sankcije Moskvi i „dolivaju ulje na vatru“ u Ukrajini; insistirao je na obračunu sa „radikalnim islamom“, ali je odlukama oko Sirije samo pomagao da se te grupe održe.
Tramp ili ne može da operacionalizuje najavljeno ili ga jednostavno nije ni briga. Ako je to bio slučaj i sa prethodnim krizama u koje se uplitao, šta nam garantuje da bi na Balkanu bilo drugačije kada bi se za nas zainteresovao?
Treće, kada je reč o zvaničnim odlukama Vašingtona, preko učešća u pisanju strategijskih ciljeva NATO ili na primer reaktualizacije geopolitičkog koncepta Međumorja, može se primetiti da se menjaju sredstva, ali ne i politika SAD u istočnoj Evropi.
Antiruski diskurs je čvrst, želja za osujećivanjem kontinentalne EU da postane nezavisan pol u svetskoj politici izraženija nego ikada ranije, a agresivnost prema Iranu poprima zabrinjavajući karakter.
Šefica Nacionalnog iransko-američkog saveta Trita Parsi je posle imenovanja DŽona Boltona oduševljeno napisala: „Stvari su jasne. Imenovanje Boltona suštinski predstavlja objavu rata Iranu“. S razlogom, pošto je krajem prošle godine, svega nekoliko meseci pre izbora na funkciju savetnika za nacionalnu bezbednost, na skupu „Iranskih prognanika“ u Parizu Bolton najavio: „Revolucija ajatolaha Homeinija neće doživeti četrdeseti rođendan“.
Za neupućene: revolucija se odigrala 1979. godine. U tom kontekstu je širenje NATO-a na sve preostale balkanske zemlje od značaja za SAD i svaka kalkulacija o bilo kakvim „ustupcima“ na Kosovu istovremeno znači i da bi ne samo Srbija, već i BiH morale u NATO.
Između redova, to se može pročitati i u izjavi senatora Rona DŽonsona. „Teritorijalni suverenitet“ takozvane Republike Kosovo je za Vašington sada manje važan od brzog širenja NATO-a, pošto se spremaju novi pritisci na Iran, a o miru u Ukrajini i Siriji neće biti ni govora još zadugo. Barem što se njih tiče.
Četvrto, SAD se ipak u ovom trenutku pokazuju kao tipičan „akter sa ograničenim dometom“ na Balkanu. Uticaj je i dalje popriličan, tu nema zbora, ali su zenit u procesu „uređivanja balkanskih odnosa“ Amerikanci još pre nekoliko godina prešli. Ne samo zbog „povratka Rusije i Turske“ i neverovatnog „ulaska Kine“ na ovaj prostor.
Naime, tokom prethodne dve decenije, uticaj Nemačke je eksponencijalno rastao (zahvaljujući rastu ekonomske moći i institucionalizacijom EU integracija), tradicionalno zainteresovana Francuska je održala „određeni kontigent akcija“, a često se prenebregava i fakat da je već duže od jednog veka na našem području najprisutnija i najagilnija britanska diplomatija, pa se zato u praksi najčešće dešava da „kreativna politička rešenja“ za pojedina otvorena pitanja dolaze upravo iz Londona. Kladiti se da SAD mogu same, bez podrške (dojučerašnjih) evropskih saveznika, menjati regionalnu bezbednosnu dinamiku i nametati nova politička rešenja je siguran put da se izgubi novac. Prosto, ovo više nisu devedesete godine, kada je odnos snaga, pa samim tim i uticaja u regionu, bio značajno drugačiji.
Zato, sa Trampovom administracijom treba širiti veze, držati stalnu komunikaciju i pridruživati se njegovim inicijativama kada su i u našem interesu, ali očekivati da će „menjati balkansku agendu“ i jednostrano donositi rešenja koja će ostali bespogovorno prihvatati je naivno. Ili tužno i smešno. Zavisi iz kog se ugla gleda.
Pročitajte OVDE kako se Tramp osramotio.
