Naime, dečakova majka Milena preminula je ratne 1992, pa je Spomenko ostao da živi sa babom u selu Jovići. NJihovo selo bilo je na liniji fronta, pa je tako dečakova baka poginula prilikom granatiranja sela od strane tzv. Armije BiH.
Prepušten sam sebi, Spomenko se prijavljuje u Vojsku Republike Srpske (VRS). Prvo je radio kao kurir, da bi potom bio prebačen da razvozi hranu vojnicima na prvoj liniji fronta. Kasnije je izvlačio ranjenike.
Jednom prilikom je, obavljajući vojničke zadatke, upao u minsko polje. Konji su stradali, a Spomenko je bio povređen. Nakon toga je još jednom bio ranjavan.
Iako su dečaka mnogi nagovari da se povuče sa fronta, pa čak je i dobio ponudu jednog Srbina iz Pariza da živi kod njega, Spomenko je odbijao da skine uniformu VRS.
U jednom razgovoru s novinarima on je uputio poruku svojim saborcima "da se drže hrabro, da ne beže od linije i da se bore kako treba". Ove reči postale su simbol hrabrosti, patriotizma i doslednosti.
Bio je omiljen među saborcima, svi su ga voleli i divili mu se.
"Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gde niko nije smeo ići da spasava ranjenike, taj dečak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca", seća se njegov saborac Stjepan.
Spomenka je u martu 1993. na Ozrenu zatekla ofanziva Armije BiH. Tukli su granatama po srpskim položajima, pri čemu je dečak teško povređen. Preminuo je 20. marta 1993. godine u rodnom selu Jovići. Sahranjen je sa ostalim saborcima na groblju u Gornjem Ulišnjaku.
Nakon rata, oba sela su pripala Federaciji BiH, a njegovi saborci i poštovaoci Spomenkovog lika i dela traže da dečakovi posmrtni ostaci budu premešteni na teritoriju Republike Srpske, za koju je i položio svoj mladi život.
Skot, Sonja Biserko, Jelena Milić i Nataša Kandić ostaju bez dolara. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Alo
