Piše: Andrej Fajgelj
Hajde malo da pričamo bez uvijanja. Da li živiš bolje od svojih pradede i prababe?
Seks? Do osamnaeste su bili venčani i mogli da spavaju kako i kad su hteli.
Novac? Bili su vlasnici svoje vode i svoje zemlje, na njoj su podizali svoje kuće i proizvodili svoju hranu. Tako su mogli da zbrinu i sebe i decu i decu svoje dece. Hrana je imala ukus a novac protivvrednost u zlatu. Nisu dugovali nikom ništa.
Prava? Bili su slobodni i nezavisni građani slobodne i nezavisne Srbije, kovači svoje sudbine.
Pre nego što poveruješ u obećanja liberalno-progresivnih prodavaca magle, izmeri njihovim merilima: možeš li da sanjaš ono što je pradeda imao? Redovni seksualni odnosi, stan, hrana? Vlasništvo, nezavisnost, sloboda?
Dobro, priznajem, pradeda nije mogao da masturbira u kupatilu uz protočnu vodu, centralno grejanje i internet pornjavu, ni da objavi selfi s gej parade na Instagramu. Ali šta će nam taj komfor i te slobode ako izgubimo ono osnovno, ono pravo?
Izvinjavam se ako kvarim tvoj savršeni život ili snove o njemu. I meni je trebalo dvadeset godina i svi uspesi koje sam mogao da postignem – čak sam bio i vlast – da bih se probudio i shvatio da sam prevaren, da žena i ja nemamo ni dinara ušteđevine i od dve profesorske plate jedva sklapamo kraj s krajem. Napravili smo troškovnik: najveći deo novca ode hrvatskim tajkunima za hranu, zatim međunarodnim bankarima za kredit za stan. Da ovog trenutka umrem, deci ne bih ostavio ništa, sem ovog računara na kojem pišem.
Osetio sam se kao najslabija karika u porodičnom stablu. Koji od mojih predaka od Adama naovamo, u mojim godinama, nakon dve decenije rada, nije uspeo da obezbedi krov nad glavom za svoju porodicu?
Liberal-progresivizam je postavio ekonomiju iznad svega, iznad politike, iznad nacije. Atlantisti nam uporno ponavljaju da zaboravimo istoriju, bombardovanje i Kosovo, jer to je ništa. Slobodno tržište, kupovna moć i standard života su sve. I?
Oni rovare i buše našu zemlju i nedavno su ispod Bora otkrili najveću žilu zlata na svetu. Zaista je potreban natčovečanski genij stranog investitora da bi se našlo zlato usred srpskog rudnika zlata na čijem području smo rudu vadili još u Vinčanskoj kulturi, pre sedam hiljada godina.
Mi to više ne umemo. Što bi rekao Vučić, polako usvajamo „tu vrstu nemačkog duha”, ali stranac je stranac. Srpska zemlja u svojim nedrima čuva najstariji i najbogatiji rudnik u Evropi, ali Srbin u njemu može da bude samo rudar a Srpkinja sekretarica. Ili obratno, sekretarak i rudarka, ako njegovo veličanstvo strani investitor tako preferira zbog homoseksualnosti i rodne ravnopravnosti.
Samo taj jedan resurs, jedna zlatna žila, mogla bi da otplati veći deo duga Srbije. Ali zalud, i u tu žilu vampir je stigao da zarije zube. To nisu ni strani investitori ni strane gazde, to su strani gospodari. A ovo nije ekonomija, već kuluk.
Subvencije su samo za njih. Naša zemlja, naša voda, samo za njih. Kad nam ne ostane ništa, zadužujemo se samo kod njih. Da bismo otplatili dug, radimo samo za njih. Od crkavice koja nam ostane platimo porez da bi naša država isplaćivala subvencije, samo za njih. Krug je zatvoren.
A seks? Ne ovaj ekonomski, već pravi? Seksualna revolucija nije dovela do većeg, već do manjeg uživanja u seksu. Mladi su usamljeni. Zavladala je epidemija zavisnosti od internet pornografije. Za glumce je pornografija seks bez plodnosti, bez bliskosti, bez ljubavi, bez uživanja. Muškarci dok prodiru drže ruke na leđima zato što je važno samo slikanje, da kadar bude slobodan. Za gledaoce je još gore. Oni drže jednom rukom sebe, drugom mašinu: seks bez partnera. Spajanje je postalo razdvajanje.
Živimo u društvu sluga i drkoša a pradeda je bio gazda i jebač. Ako je to progres, tu me seci!
Kako je sahranjen Porošenko, pogledajte OVDE.
Izvor: Sedmica
