Piše: Miroslav Lazanski
Kaže Vuk Drašković „da se odluka o članstvu Srbije u NATO-u ne sme prepustiti ni neznanju, ni inatu, ni mantri da vlast mora da sluša volju većine“, pa nastavlja kako „ u nekim pitanjima neukoj većini država ne sme da povlađuje“. Priznajem, ovakvim konstatacijama gospodina Vuka Draškovića više sam nego iznenađen. Iako gospodina Draškovića više cenim kao pisca nego kao političara.
Dakle, ako je mantra da vlast mora da sluša volju naroda, onda gospodin Drašković negira osnovne principe demokratije, jer volja naroda se iskazuje na izborima. Što bi značilo da se gospodin Drašković, zapravo, direktno zalaže za princip nepoštovanja izbornih rezultata. Što i nije čudno s obzirom kakve rezultate postiže na izborima…
Gospodin Drašković naziva više od 80 odsto građana Srbije „neukima i pristalicama inata“, slobodnije rečeno, on smatra više od 80 odsto građana Srbije glupacima i neznalicama. Da je to bilo koji političar na Zapadu izjavio za svoj narod, njegova bi politička karijera bila momentalno ugašena. Ali Srbija je ovo, brale…
Ako je, po gospodinu Draškoviću, više od 80 odsto građana Srbije neuko i sklono neznanju, koja je to ta učena elita u Srbiji koja zna šta je danas NATO. Koje su to danas prednosti, a koje mane NATO-a? Da malo analiziramo obrazovanje i školsku spremu glavnih lobista NATO-a u Srbiji, da vidimo koje su sve knjige iz te oblasti objavili, u kojim su to stručnim časopisima izlazili njihovi radovi.
Uključujući i stručne radove o NATO-u gospodina Vuka Draškovića. Sa svoje strane, mogu da kažem da sam prvi novinar iz neke socijalističke zemlje koji je još 1982. godine ušao u glavni štab NATO-a u Monsu i napravio intervju sa vrhovnim komandantom NATO-a, američkim generalom Bernardom Rodžersom. Godine 1990. opet sam bio u istoj komandi i napravio intervju sa vrhovnim komandantom NATO-a, američkim generalom DŽonom Galvinom. Dakle, ja odlično znam šta je bio NATO do 1991. godine, šta je bio od 1991-1995, šta je bio 1999. i šta je danas. I nema tog NATO lobiste koji može o tome da vodi bilo kakvu ozbiljnu polemiku sa mojom malenkošću…
Odnosno, gde su bili sa svojim stavovima pre 30, a gde pre 20 godina današnji lobisti NATO-a u Srbiji?
Neki su pre 30 godina prodavali kolače, drugi su bili revnosni članovi SKJ i šefovi kabineta istaknutih partijskih drugova. Vuk Drašković je pre 20 godina javno bio protiv ulaska SRJ u proces „Partnerstvo za mir“, čak je i sa pozicije ministra spoljnih poslova SRJ sugerisao zemljama, bivšim članicama Varšavskog ugovora, da ne ulaze u proces „Partnerstvo za mir“, a kamoli u NATO. Postoje pismeni tragovi o tome.
Naravno, ne sporim političarima da mogu da menjaju svoje mišljenje. To je sastavni deo te profesije. Ali me zanima koje su to nove okolnosti nastupile u Srbiji i oko Srbije, da od nekadašnjeg protivljenja da Srbija uđe u „Partnerstvo za mir“, gospodin Drašković se sada zauzima za članstvo Srbije u NATO-u? To što je Crna Gora u NATO-u i što će to verovatno uskoro biti i Makedonija? Pa smo, jelte, „opkoljeni“?
Zastareli geopolitički pogledi na savremene vojne doktrine. Nema više vardarsko-moravskog strateškog pravca, sve se to danas preskače. NATO je danas antiruski vojni pakt i svako svrstavanje u takav pakt jeste direktno antiruski potez. NATO je danas na granicama Rusije. Možda gospodin Vuk Drašković želi da bude na čelu neke NATO jedinice na granicama Rusije, ali više od 80 odsto građana Srbije to jasno odbija…
Moskvu brane "ubice satelita"! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: rs.sputniknews. com
