Sin pilota i učiteljice, rođen je i odrastao u luci La Guaira u Varagasu, 30-ak kilometara od prestonice. Želeo je da postane inženjer, diplomirao jeste, ali politka ga je oduvek više privlačila, pa je već od studentskih dana angažovan u tom svetu. Zvanje je stekao u Karakasu, gde se preselio 2000. godine nakon završene srednje škole i godinu dana nakon teške nesreće u kojoj je njegova desetočlana porodica ostala bez krova nad glavom. Naime, sa nepunih 16 godina, Guaido je bio svedok najveće tragedije koje je pogodila Vargas, najmlađu od 23 savezne države Venecuele. Za svega nekoliko dana poginulo je 30.000 ljudi nakon prirodne katastrofe izazvane jakim kišama i odronom koji je uništavao sve pred sobom. U takozvanoj Vargaškoj tragediji, uništena je infrastruktura, čitava naselja su nestala ili ostala zatrpana pod kamenom. Porodica Guaido ostala je na ulici.
Studentski aktivista
Ubrzo nakon preseljenja u Karakas, politički se aktivirao, kao deo studentskog pokreta koji je protestovao protiv odluke vlasti da ne produži licencu televiziji RCTV, zbog kako je navedeno, uloge u pokušaju državnog udara 2002. godine. Državni udar iniciran je odlukom tadašnjeg predsednika Uga Čaveza da sebi lojalne političke saveznike postavi na rukovodeća mesta ključne naftne kompanije PDVSA, nakon čega je usledio poziv na opšti štrajk, što je dva dana kasnije rezultiralo maršom milion Venecuelanaca koji su se protivili njegovoj vlasti. Do kraja tog dana 19 ljudi je stradalo, vojska je uhapsila Čaveza koji je tražio azil na Kubi, ali svega 47 sati kasnije, nakon niza turbulentih događaja i preokreta, vratio se u predsedničku plalatu uz pomoć dela vojske koji mu je bio odan. Pet godina kasnije, isti studenski pokret ustao je protiv pokušaja reformi vlade, uključujući ustavni referendum iz 2007. godine, koji je Čavez izgubio.
Politički uspon
Svoj politički put nastavio je u stranci “Narodna volja”, čiji je osnivač Leopoldo Lopez, najpopularniji opozicioni lider u Venecueli koji se poslednjih meseci nalazi u kućnom pritvoru. Guaido je bio nacionalni kordinator stranke 2014, u vreme kada je ta partija odigrala ključnu ulogu u burnim demonstracijama izavanim inflacijom, praznim rafovima, nestašicama i nasljem. Madurova vlast okrivila je Guaidovu stranu za tri žrtve ne protestima u februaru 2014. godine, a ubrzo je stigao i nalog za hapšenje Lopeza. To je bio prva u nizu nasilnih demonstracija protiv Madurove vlade, koji traju i danas. Guaidova stranka je demonstracije podržavala od početka, za šta je platila skupu cenu. Kako je “NJujork tajms” objavio u martu 2018. godine, više od 90 članova te partije završilo je iza rešetaka. Sve to vreme, Guaido je bio opozicionar, poslanik, predsedavajući Kontrole komisije nacionalnog parlamenta koja je istraživala slučajeve korupcije Madurove administracije, pa čak i šefa opozicije, ali do prošlog leta, njegovo ime nije bilo šire poznato.
Put ka vrhu
Nakon što je Maduro osvojio drugi šestogodišnji mandat na predsedničkim izborima 2018. koje niko na zapadu nije priznao zbog navodne neregularnosti, Guaido je prvi put skrenuo pažnju sveta na sebe. Na velikom skupu u Karakasu Madura je nazvao uzurpatorom, tvrdivši da ima ustavno pravo da preuzme vođstvo u zemlji dok se ne održe novi, regularni izbori.
- Promenićemo stvari u Venecueli – rekao je tada pred hiljadama ljudi.
Do tog trenutka, malo ko je tako otvoreno izazvao Madura u samoj Venecueli i upravo to Guaidu je donelo i podršku Sjedinjenih Država, koje su sa zvaničnim Karakasom uveliko bile na “ratnoj nozi”. Maduro tada očigledno nije shvatio kakvu opasnost po njegovu vladavinu predstavlja mladi opozicionar. Čak, u televizijskom obraćanju rekao je da će se “mnogo ljudi u Venecueli zapitati šta je taj Guaido”. Madurov šef diplomatije tvdio je i da ga “gura SAD”. Nekoliko dana kasnije, Guaida su na kratko privele obaveštajne službe, što je režim u Karakasu svalio na “nepoštene operativce”. Guaido je zaoštrio retoriku.
- Pogledajte šta rade. Očajni su u Miraloresu (predsedničkoj palati). Mi nismo žrtve, mi smo preživeli – rekao je na prvom okupljanju nakon izlaska na slobodu.
Krajem 2018. godine, izabran je za predsednika parlamenta (jedine institucije pod kontrolom opozicije), zakletvu je položio 5. januara, da bi već 23. sebe proglasio “prelaznim predsednikom”.
- Zvanično se zaklinjem da ću preuzeti ovlašćenja izvršne vlasti kao predsednik Venecuele kako bismo dobili prelaznu vladu i slobodne izbore - rekao je na skupu u Karakasu, dan nakon krvavih obračuna na ulicama.
Svet ga priznaje, ali…
Nije prošlo mnogo vremena dok se nije oglasio Donald Tramp, priznavši Guaida kao predsednika. Još su trajali sukobi na ulicama širom Venecuele, kada je isto priznanje stiglo i iz nekoliko latinoameričkih zemlja poput Brazila, Kolumbije, Perua i Argentine, ali i Evrope odakle se oglasio Emanuel Makron rekavši da “EU podržava ponovo uspostavljenu demokratiju u Venecueli”. Ipak, neće ići sve tako glatko za Guaida. Rusija i Turska javno su stale na stranu Madura (kojeg je Erdogan čak pozdravio nazvavši ga “bratom”), ali daleko veći problem za samoproglašenog predsednika je to što je venecuelanska vojska protiv njega. Ministar odbrane Padrino Lopez objavio je danas da vojska odbija da prizna Guaida kao predsednika “nametnutog pod uticajem stranih interesa i samoproklamovano, nezakonito”. Takođe, Guaidovi kritičari smatraju da mu nedostaje politička vizija i ukazuju na njegov konfuzan prvi govor na mestu predsednika parlamenta, prepun retoričkih strela usmerenih ka Maduru, ali bez konkretnih koraka o tome kako se izboriti sa nedaćima.
Pogledajte OVDE zbog čega se Huan Guaido proglasio za prelaznog predsednika Venecuele.
Izvor: Blic
