Piše: Stanislav Krakov
Poslednji susret i poslednji razgovor dva kralja, djeda i unuka više je nego potresan. Kako se navodi u knjizi „Na oštrici noža“, te večeri jedan je sišao sa istorijske pozornice, a drugi ostao sa narodom, podijelivši s njime „svu težinu nesreće i svu svirepost jednog udesa“.
„U noći 20. i 21. oko jednog časa, izvještava guverner Skadra da će oko tri časa te noći stići u medovsko pristanište sa svojom pratnjom Kralj Crne Gore NJ. V. Kralj Nikola I i tu se sastati sa NJ. K. V. Prestolonaslednikom Aleksandrom.
Naglašava da će oboje potom otputovati za Italiju i moliti komandanta pristaništa da olakša i obezbijedi ova ukrcavanja što tajnije. Od italijanskog admiraliteta traženi su torpiljari za prenos djeda i unuka.
Bilo je potrebno uhvatiti vezu sa LJešom i dobiti potvrdu ove vijesti. I zaista, dežurni ordonans oficir potvrdiće kako će NJ. K. V. Prestolonaslednik biti oko tri časa u medovskom pristaništu.
Odmah preduzesmo potrebne mjere zajedno sa crnogorskim komandantom pristaništa, i u uzbuđenju očekivasmo svršetak ove istorijske drame.
Noć je bila tamna i hladna. U pristaništu velike količine municije, vreće sa brašnom, sanduka sa diopekom i konzervom namjenjene prvoj i drugoj armiji. Pristanište neosvjetljeno. Prst pred okom se ne vidi. Dva šarena fenjera, na velikom rastojanju jedan od drugog, prosipahu blijedu svijetlost oko sebe samo na nekoliko koraka.
Oko tri časa začu se u mukloj noći kloparanje kola i topot konja. To je dolazio On, NJ[…]”
„Izašao sam mu na raport. Na njemu ne opazih pikakvog uzbuđenja. Štaviše izgledaše mi kao i da je raspoložen. Prve reči behu mu: ‘Gde je Sandra?’ (Tako je NJ. V. Kralj Nikola zvao svoga unuka, blaženopočivšeg Kralja Aleksandra. Unuk je pak zvao starog Kralja ‘Đedom’). Odgovorih mu da je u LJešu. Naredi mi da ga izvestim o dolasku našeg prestolonaslednika.
U pristaništu duvaše hladni jutarnji povetarac. Ponudismo starom Kralju da se skloni u sobu koja je admiralu Turbridžu služila za kancelariju. Kad je počela zora da sviće morski povetarac primirio se malo. Kralj je izaišo na terasu pred carinarnicom. Tu sedeći dugo je razgovarao sa svima redom. U razgovoru stalno je gledao put LJeša .Očevidno da je očekivao dolazak svog unuka sa nestrpljenjem.
U praskozorje, na glatkoj morskoj pučini, videle su se dve tamne siluete. To su bili italijanski torpiljari „Animozo“ i „Bronceti“, namenjeni da prime kraljeve srpskog naroda bez kraljevine.
Tek oko 6 časova izjutra dođe i blaženopočivši Kralj Aleksandar. Susret đeda i unuka bio je dirljiv. Đedo je zagrlio obema rukama svoga unuka i duže ga zadržao u zagrljaju. Oči su mu bile pune suza. Zašto je tako slab, pitao[…]”
„Stena Malog Rensita. Na ovim stenama u jutarnjoj svetlosti belasao se veliki kameni krst, podignut našil junacila i mučenicila iz 1913 godine koje ‘Halidija’ potopi i pobi kada potegoše preko mora braći Crnogorcima u pomoć, da osvoje Skadar na Bojani. Ispod plavog neba mirna morska pučina blistala je od sunčeve svetlosti.
Blaženopočivši Kralj Aleksandar dozva me rukom:
‘Pitajte komandanta torpiljara šta mu je naređeno u pogledu mog prevoza u Drač?’
Pri ovim rečima oba se kralja podigoše i pođoše ka barci, spremnoj za njihovo ukrcavanje u torpiljara. U barci su bili italijanski mornari, na ulazu oba kolandanta ‘Aniloza’ i ‘Broncesi’. ‘Anilozo’ je bio određen za našeg Vrhovnog kolandanta da ga ukrca i preveze u Brindizi. Tako bi saopšteno. Na ovo saopštenje NJ. K. V. Prestolonaslednik iznenađen i vrlo srdit, otpoče vikati kako on nije tražio torpiljer za Brindizi, nego za Drač. Dodao je da on neće ići u Brindizi ni no koju cenu, no da će peške produžiti za Drač. Najzad je izjavio da protestvuje najenergičnije zbog ovakvog postupka prema njemu.
„Đedo ga je umirivao. Govorio mu je da je bolje no njega i no njegovo zdravlje da ode u Italiju, da mu italijanski kralj stavi na raspoloženje jedan od svojih zamkova, gde će se oporaviti na miru, na docnije, kad bude potrebno da se može pridružiti svojoj vojsci.
Unuk je dugo i ispitivački posmatrao svoga dedu i izreče kao reči dostojne potomka beslrtnog Vožda Karađorđa:
‘Đedo, hvala i tebi i italijanskom kralju. Ali ja se od svojih vojnika rastaviti neću. Sudbina njihova i moja je sudbina’.
Đedo je opazio da je unuk ljut. Zagrlili su se i izljubili. Đedo je plakao. Kao da je predosećao da se više nikada ieće videti.
I tako se rastadoše dva srpska vladaoca, vođi srpskog naroda i glave dveju srpskih kraljevina. Rastadoše se na pystoj obali jadranskog pristaništa, u Medovi. Rastadoše se na albanskoj Golgoti. Jedan je otišao da se skine sa istorijske pozornice, a drugi je ostao da se na tu pozornicu popne još mnogo više. Đedo ode u svet, u tuđinu, u neizvesnost, a unuk ostade s narodom, da s njime podeli svu težinu nesreće i svu svirepost jednog udesa.”
Iz knjige „Na oštrici noža“, knjiga prva
Kakvo rešenje za Kosmet je imao Ivo Andrić, saznajte OVDE.
Izvor: IN4S
