Piše: Filip Rodić

Povlačenje Amerike

Mnogi su bili iznenađeni kada je predsednik SAD Donald Tramp 19. decembra objavio da će povući američke vojnike iz Sirije, jer je Islamska država „poražena“. Ovaj Trampov potez, međutim, nikako i nikome ne bi trebalo da bude iznenađenje. Istina je da se Tramp za to zalaže već godinama i da je povlačenje najavio još pre šest meseci. Istina je, takođe, da su američki vojnici na teritoriji Sirije bili bez ikakve pravne osnove, bez ikakvog međunarodnog mandata ili dozvole legalne i legitimne sirijske vlasti. Zbog toga su američke snage u ovoj zemlji formalno-pravno bile nelegalna okupaciona sila koja je kršila suverenitet Sirije i međunarodno pravo. Istina je i, kako je to Tramp rekao, da je Islamska država doživela „istorijski poraz“, ali joj ga nisu nanele američke snage, nego u prvom redu sirijska armija, Rusija, Iran i Hezbolah. Trampovo samohvalisanje deluje groteskno, posebno ako se uzme u obzir da su terorističke i islamističke grupe koje su u poslednjih osam godina harale Sirijom dobijale pomoć i podršku upravo od SAD, NATO-a i drugih regionalnih američkih saveznika.

Trampova priča o „pobedi“ je, kada se zagleda malo dublje, samo pokriće za odluku motivisanu sasvim drugim razlozima i ona zaista jeste pobeda, ali ne nad Islamskom državom nego nad njenim stvoriteljima – američkom dubokom državom i ratnim jastrebovima.

Strateško opravdanje

Jedna od najblistavijih zvezda američkog imperijalizma i intervencionizma, genijalni vojni strateg Vesli Klark, čiju smo veštinu ratovanja dobro upoznali pošto je bio vrhovni komandant NATO snaga u vreme agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine, rekao je povodom Trampove odluke o povlačenju iz Sirije da ona „nema nikakvog strateškog opravdanja“. „Izgleda kao da nema bilo kakvog strateškog opravdanja. A ako nema strateškog opravdanja za odluku, onda se morate zapitati zašto je ona doneta“, rekao je on za Si-En-En.
Činjenica da ovo izgovara tadašnji vođa armade koja je za 78 dana intenzivnog bombardovanja uništila samo 13 srpskih tenkova, navodi na pomisao da se radi o gluposti. Ipak, verovatnije je reč o malicioznosti, jer duboka država i njeno vodeće glasilo moraju da znaju šta se krije iza Trampove odluke, te da je obesmisle pošto je ona suprotna njihovim uskim i sebičnim interesima.

Trampova odluka u najvećoj meri nema nikakve veze niti sa porazom Islamske države, niti sa nespornim uspesima koje su na terenu ostvarile udružene sirijska vojska, Rusija, Iran i Hezbolah. Da se ne zavaravamo, nema veze ni sa legalnim statusom američkog vojnog prisustva u jednoj suverenoj državi. Radi se o činjenici da je najviše američkih vojnika bilo raspoređeno na severoistoku ove zemlje i podržavalo kurdske borce u stvaranju nezavisne države, što je Turskoj i predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu nedopustivo i mnogo problematičnije nego Siriji, koja bi u tom slučaju izgubila deo svoje teritorije. Turska je još početkom godine otvoreno i jasno pozivala Vašington da prestane da podržava Kurde ili će se, u protivnom, dovesti „u opasnost sukoba sa turskim snagama u Siriji“, kako je tada rekao portparol turske vlade Bekir Bozdag, upozoravajući SAD da ne mogu „imati i jare, i pare“, i Tursku kao saveznika i kurdsku državicu, te da moraju da se odluče.

Tramp nikada nije ni bio zainteresovan za projekat kurdske države, posebno imajući u vidu širu sliku i relativno mali značaj sirijskog severoistoka u velikoj geopolitičkoj igri. Turska, NATO saveznik u poslednjih 70 godina koja raspolaže drugom po snazi armijom u Alijansi, neuporedivo je značajnija i izgubiti je zbog ovakvog projekta bilo bi ravno ludilu. Iz Erdoganovog ugla, bez promene američke politike u regionu, jedino rešenje bilo bi napuštanje NATO-a i nastavak približavanja Rusiji, Kini i Iranu.

Tramp je očigledno odlučio da je otopljavanje odnosa s Turskom, sprečavanje ove zemlje da napusti NATO i još dublje se politički i vojno integriše s Rusijom, Kinom i Iranom, važnije od bliskoistočnih igrica koje želi da vodi duboka država. Važno je napomenuti da sukob oko Turske i američke politike na Bliskom istoku nije bio samo na relaciji Tramp – duboka država nego i unutar američke vojske gde se američka Evropska komanda (EUCOM) u svojim planovima sukobljavala sa američkom Centralnom komandom (CentrCom) na čijem je čelu od 2010. do 2013. bio upravo DŽejms Matis, koji je zbog Trampove odluke podneo ostavku.

S druge strane, važno je imati na umu da ovaj potez, pa čak i ako bude praćen najavljenom prodajom protivvazdušnog sistema „patriot“ i izručenjem Erdoganovog arhineprijatelja Fetulaha Gulena, nikako ne može dovesti do prekida odnosa Ankare s Moskvom i Teheranom. Tome se niko i ne nada. Dovoljno je da Turska ne prekine kontakte s Vašingtonom i Briselom.

Poraz močvare

Van šireg geopolitičkog konteksta i značaja koji za SAD ima očuvanje savezništva sa Turskom i članstva ove zemlje u NATO-u, odluka o povlačenju američkih snaga iz Sirije predstavlja značajnu Trampovu pobedu na unutrašnjem planu, jer je znak da je uspeo da se oslobodi diktata duboke države, odnosno zajedničkog zločinačkog poduhvata neoliberala, neokonzervativaca, vojnoindustrijskog kompleksa i cionističkih lobista i ispuni jedno od značajnijih svojih predizbornih obećanja. Narod koji je glasao za Trampa ovaj potez će zdušno pozdraviti, baš kao što će ga establišment, a to upravo vidimo, oštro kritikovati. Dugoročno gledano, ovo je možda tek prvi korak u ispunjavanju jednog drugog Trampovog predizbornog obećanja – uspostavljanja boljih odnosa s Rusijom. Dosad nije bio u mogućnosti da u tom domenu uradi mnogo, jer ga je duboka država sprečavala i usmeravala njegovu politiku u suprotnom smeru. Uklanjanje američkih snaga iz Sirije predstavlja ne samo jedno otvoreno pitanje manje u odnosima s Turskom nego i s Rusijom.

Koliko vojnika se nalazi u DNR, LNR i na Krimu, saznajte OVDE.

Izvor: Pečat