Posle vojnih vazdušnih vežbi iznad Srbije 1999, posle zvezdanih trenutka sa uvođenjem zapadnih sankcija Rusiji 2014., NATO ove 2019. stoji na pragu još jedne uspešne godine.

Dok se u evropskim političkim javnostima vodi žustra rasprava koliko nacionalne suverenosti se sme, može i mora preneti na zajednička EU tela, a koliko zadržati kod kuće, čitava Evropa šapatom postaje talac NATO politike.

Najjednstavnije bi bilo reći – NATO, to su Sjedinjene američke države. Stvar je međutim u tome da nema ničeg jednostavnog i pravolinijskog u tome kako NATO doprinosi ukupnoj produkciji evropske stvarnosti. On nije samo američki.

Do raspada Sovjetskog saveza, NATO je bio ideološka organizacija u borbenoj formaciji. Simbolička paralela bi bio Jezuitski red Protivreformacije – kao što su Jezuiti bdeli nad posttridentinskoj obnovi katoličanstva, tako je NATO čuvao liberalnu demokratiju posle Drugog svetskog rata.

Ako se ovde u ime preglednosti preskoče prelazne faze, NATO je danas, posebno od dolaska Trampa na vlast, organizacija za ekonomisanje globalnog američkog uticaja. Istorijska paralela bi tu bila britanska imperijalna politika iz 19. veka – kad se nekom kolonijom više nije moglo upravljati tuđim finansijskim sredstvima, već je situacija zahtevala i ulaganje vlastitih britanskih, London bi se povlačio.

Konkretno to znači da će Vašington ove godine, tamo gde je angažovan unutar i kroz NATO biti spremniji za kompromise kod sekundarnih ciljeva, ali tim neumoljiviji kod onih s prioritetom.

Ove godine je prioritet nadmetanje s Rusijom i Kinom, kao i obračun s Iranom. Sve drugo – rat protiv terora, Sirija, Avganistan, Irak, rast turske moći, eventualno i pitanje Kosova (izjava Jensa Stoltenberga iz decembra da "žali zbog formiranja vojske Kosova") je degradirano u paket sekundarnih interesa.

Dobra vest za ovu godinu je, Amerika se konačno uči da racionalizuje svoje globalne interese. Loša, da je NATO u tu svrhu transformisan u agenciju za testiranje probnih scenarija i menadžment loših vesti.

Evropljani, pokrijte se ćebadima

Budućnost INF-a (Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty) je vrlo mračna.

Dokument su 1987. potpisali tadašnji predsednici Ronald Regan i Mihail Gorbačov, čime su se dve zemlje obavezale na eliminaciju i uzdržavanje od dalje proizvodnje/testiranja lansirnih sistema i raketa s dometom od petsto do pet i po hiljada kilometara. Dogovor se odnosio samo na kopneni arsenal, ne i onaj stacioniran na ratnim brodovima, ali je svejedno to bio veliki korak ka detantu.

U samo nekoliko dana, između 4. i 6. decembra prošle godine, i taj nestabilan mir je nestao. 

Američki minstar spoljnih poslova Majk Pompeo je tada na NATO skupu u Briselu izjavio da Amerika više neće tolerisati rusko kršenje INF ugovora. Rusima je dat ultimatum da se u roku od 60 dana javno posrame.

Ako Moskva do početka februara ne prestane sa testiranjem SSC-8 krstarećih raketa (iz Novator serije), za Vašington je INF umro.

Svi direktni akteri su sad jako tužni da su im ruke vezane. Jasno je da će prva žrtva otkazivanja ugovora biti Evropa, odnosno evropske nacije u celini, pa njih treba i tešiti. 

Svi se utrkuju s izjavama saučešća Evropi.

Stoltenberg u prvoj poruci Evropljanima: "Jako mi je žao što će to verovatno biti kraj Ugovora". Da to nije bilo pred Božić i novogodišnju noć, evropske javnosti bi još u decembru shvatile da im je to Stoltenberg ustvari rekao "jako mi je žao pobićemo vas mi ili Rusi". 

Pompeo: "Mi svoje prijatelje u Evropi nećemo ostaviti same", u prevodu "dovući ćemo još moćnije oružje u evropske baze kako bismo podigli efikasnost draženja Rusa".

Ruski šef Generalštaba Valeri Gerasimov u Moskvi pred stranim vojnim atašeima: "Vi kao profesionalci valjda znate da cilj ruske odmazde ne bi bio američka teritorija, već evropske države gde su stacionirane rakete srednjeg dometa". Prevedeno, Gerasimov je rekao "evropska braćo, vrlo nam je žao, ali bismo mogli raspaliti po vama ako ovo ne odigrate pametnije".

Uzmimo peščani sat i pratimo pesak kako curi

To je bilo početkom decembra, u vremenskom prozoru koji tradicionalno ne podnosi loše vesti, pa su i javne reakcije bile retke.

Sad u petak, pre dva dana Stoltenberg je objasnio problem (intervju nemačkoj agenciji DPA) svima koji ga nisu dobro čuli prvi put. Prvo, NATO vrši pripreme za sahranu INF ugovora, kojeg će ubiti Rusi kad za mesec dana direktno ili indirektno odbiju zapadni ultimatum. Drugo, Evropi predstoji diskusija o povećanju nuklearnog arsenala na njenoj teritoiriji. 

Treće, u datoj situaciji Alijansi ne preostaje ništa drugo nego da reaguje. Kako i na koji način, on ne želi da spekuliše "i ovog trenutka otežava jednu ionako tešku situaciju".

Ima vremena, sad će drugi Božić, nek se i on u miru proslavi, pa ćemo onda u detaljima kako NATO misli da oteža jednu ionako tešku situaciju.

Nade još ima. Kada Tramp 4. ili 5. februara proglasi kraj INF-a, to ne znači da se zavesa automatski spustila, već da počinje da teče ugovorom predviđeni rok od 6 meseci, tokom kojeg Vašington i Moskva mogu da postignu dogovor i Evropljane sačuvaju sudbine "sedeće patke" (glinenog goluba), "sitting duck", lakog plena.

Ako se ni tu ništa dobro ne dogodi, eto nas od kasnog leta u sred hektične trke za razvijanje, umnožavanje i raspoređivanje nove generacije atomskog i konvencionalnog naoružanja.

Što se tiče faktičnog stanja, ko krši INF, ono nije odlučujuće za najnovije zaoštravanje između Vašingtona i Moskve. Putin je još u zimu 2007. izjavio da taj ugovor više ne služi ruskim interesima, pošto je Amerika planirala širenje antibalističkog programa (GMD, Ground-Based Midcourse Defense) na baze u Češkoj i Poljskoj, na kraju su to bile Rumunija i Poljska.

Razvoj zbog kojeg se svi akteri izvinjavaju da bi nas nenamerno mogli pobiti, više je logična posledica postepenog rasta američko-ruskog neprijateljstva od ukrajinske krize u jesen-zimu 2013.

Zapad je odlučio da neće stati dok ne slomi Rusiju, ili, kako se ovde često može pročitati u komentarima, dok Rusija ne postane "normalna zemlja". Normalna ne u smislu suprotno od "luda", već obična, svakodnevna, mala, tiha, siva, nesigurna i pokolebana u svom nacionalnom osećaju.

Taj je proces sistematski na delu kroz niz epizoda od 2013, gde svaki novi potez ima obavezu dramatične progresije, jer ako ostane istog intenziteta, čemu onda sav taj detaljistički trud oko sumraka belih civilizacija! U takvom kontekstu je sasvim razumljivo da se jednog trenutka s političkih pretnji pređe na vojne.

Sa svoje strane, ruske vlasti su napustile ton pun duha i humora, evidentan u prve dve godine sankcija. Smrtno ozbiljni, oni sada vode politiku striktnog pariteta. 

Zapad je stvorio i sad veštački održava situaciju u kojoj neko mora da pobedi. Rusi znaju da tu niko ne može da pobedi, ali svejedno prihvataju izazov, ne bi li drugoj strani dokazali da su već svi izgubili.

Kina, na tamnoj strani meseca

Gornja situacija je opisana kao da njen dalji razvoj zavisi samo od Sjedinjenih država, Evrope i Rusije, a nije tako.

Ako je prošlog decembra evropskim javnostima promakla drama koja im se kroz NATO sprema ove godine, ona o usponu Kine nije.

Kina se u evropskim medijima odjednom vidi na novi način. Sigurno, i do sada su se ovde čule konstatacije kako "Kina preuzima svet", ali je to imalo funkciju horor filma od sat i po –odgledaš, pa se vratiš u svoju superironu evropsku stvarnost. Konstatacija "Kina preuzima svet" posedovala je stepen verovatnoće kao procena da bi Zemlju udario meteorit veličine meseca.

Od ove zime sve je drugačije. Tehnološka nadmoć Kine se tematizuje kao gotova stvar, a efikasnost kojom je spojila komunistički okvir, kapitalistički sadržaj, društvenu stabilnost, neliberalnu demokratiju, i još uspešno testirala potpuno nove forme kolonijalnog odnosa prema svetu, u neverici se prima k znanju.

Mnogi komentari u nemačakoj i austrijskoj štampi spekulišu da Amerikanci ne planiraju napuštanje INF ugovora toliko zbog Rusa, koliko zbog Kineza. Argumentacija je, da se Vašingtonu ne sviđa to da taj dokument iz 1987 obuhvata samo Rusiju i SAD, ne i Kinu. 

Ali bilo bi to previše providnosti od američke politike, koja i pored svih dugoročnih strategija, u međunarodnim odnosima uvek reaguje na kratke i neposredne ciljeve. Godina 1987, bilo je to vreme kad kinesko vođstvo još nije pregazilo demonstrante na Trgu nebeskog mira, još nije uvelo kapitalizam u komunizam, i još nije poslalo svemirsku stanicu na tamnu stranu Meseca.

Sad je situacija drugačija, pa bi Vašington najradije spustio čitav sistem INF-a na nulu, a onda ga kao kompjuterski sistem resetirao i podigao u novoj kombinaciji Vašingtona, Moskve i Pekinga.

Onda dobro – sad bi trebalo da nam bude lakše, jer će Kina sigurno mnogo pitomije reagovati na zapadne ultimatume od Rusije!

Evo dole jedne izabrane epizode koja odslikava nervoznu američku potrebu da se uvek istrajava u vlastitim greškama. Uzeta je iz intervjua što ga je austrijskom dnevniku Prese 7.12. prošle goodine dao Bredli Veb, šef Specijalne jedinice vazdhoplovnih snaga SAD, široj publici poznat kao čovek koji je komandovao operacijom likvidacije Osame bin Ladena.

Veb: "Naša nacionalna strategija je jednostavna: mi vidimo povratak ere u kojoj su svetske sile stajale u odnosu nadmetanja. Godinama smo vodili rat protiv terora, sada je takmičenje sa drugim supersilama postalo važnije. Naš prioritet je sukobljavanje sa Rusijom i Kinom."
Ali, pita preplašeni novinar koji je shvatio da razgovara sa "dr Strejndžlavom", koliko je pretnja od strane Rusije i Kine uopšte neposredna i realna?

Veb: "Novi fokus naše bezbednosne strategije je samo mera predostrožnosti. No, ako je potrebno, u najkraćem vremenu možemo uzvratiti smrtonosnom silom. U politiku se ne mešam i samo vam toliko mogu reći – mi smo u svako doba spremni da kao munja udarimo brzo i smrtonosno."

Loša vest za ovu godinu – rat koga se svi boje od uvođenja zapadnih sankcija Rusiji, već je izbio kao otrovna hibridna gljiva, negde tamo od afere Skripalj, i sad traje. Dobra vest – to što sad vidite, to je to; opustite se, rat neće biti gori nego što već jeste. A ako kojim slučajem i bude, tek ga onda nećete videti.

O stanju na severu Sirije saznajte OVDE.

Izvor: RTS