Ovo poručuje Zoran Kostić Cane, frontmen "Partibrejkersa" i "Škrtica", jedan od najautentičnijih, najoriginalnijih i najvažnijih autora srpske rokenrol scene. Čovek koji je odavno shvatio da je najvažnije "biti isti, poseban, slobodan i samo svoj", na pitanje kakva mu je bila prošla godina, odgovara:

- Bila je turbulentna žešće, sve vreme naopačke, sve vreme je imala neki intenzitet. Mnogo ljudi koje sam znao i koji su mi bili veoma bliski je umrlo. Bila je prejaka ta 2018. u iščekivanju nečeg. Da li je to došlo, da li je bilo, nemamo pojma.

Bilo je i dobrih momenata, "Partibrejkersi" su nedavno bili u Zagrebu?

- U gro planu je bila turneja "Brejkersa" koja je počela novogodišnjim koncertom u Kotoru, a završili smo je u LJubljani. Pre toga svirali smo u Zagrebu i Splitu. Razvalili smo, prodati koncerti, publika željna da nas čuje i da nas vidi, stvarno je bilo super.

Interesovanje za "Brejkerse" ne jenjava u Hrvatskoj?

- Bilo gde ne jenjava, u Sarajevu i svim gradovima ljudi su željni da čuju "Brejkerse". To su neke mlađe generacije, jer takav bend kao što smo mi ne postoji. Sa snagom poruke, sa idejom o slobodi, sa svirkom punom energije.

U Beogradu svirate 22. marta u Hali sportova?

- Hala sportova je naše omiljeno mesto za svirku, tu smo svirali više puta u karijeri. Tog 22. marta trebalo bi da sve bude okej, da budemo svi zajedno, da dišemo kao jedno. Da se još jedanput vidimo i da nam se razlije osmeh po licu. Da bude jako intiman i lep događaj.

Činjenica je da se ljudi gotovo ne smeju?

- Svi imamo neku slabu tačku, a te slabe tačke su se toliko proširile po ljudima. LJudi žive pod ključem, ne možeš da ih vidiš. I velika je depresija, apatičnost i sve to. LJudi se nevoljno bude. Plaše se svega, velika količina straha živi u njima.

Kako se borite protiv straha?

- Ne znam, bodrim se nekako. Taj strah te ugura u sebe, kao da te vakuumira i u fazonu si: "Vau, nema šanse za ništa drugo". A nije istina. Sa spoznajom o vertikali, miliji su nam dani. Hoću da kažem, bodriti se, družiti sa ljudima koji mogu da ti promene ugao gledanja. Da vidiš da iza svih teških stvari postoje i one lepe i lake. Da nije sve toliko crno. Jeste, frka je velika. Civilizacijska je frka u pitanju, gde, kako dalje, šta? Ako se čovek bude samo uzdao u tehnologiju, baš će se prevariti.

A uzda se...

- Zato što niko neće da nosi nikakvu odgovornost, niko neće da bude pitan, da da neki odgovor. LJudi se kriju sami od sebe. Preživeti do sledećih dana, i to im je. Nije frka za tehnologiju dok ne ubije ljudsku inicijativu. U ljudskoj inicijativi sve leži. Svaki čovek bi trebalo da primeti još nešto, da digne glavu, da ga ne savija toliko ono što je nametnuto i nešto što je sam sebi nametnuo. Postoje dobri ljudi, koji imaju sposobnost i spremnost za radost. Koji kažu, jeste ovo teško, ali vidi, na konto toga ima i ovo, i ono. Da ti ukažu na drugi ugao gledanja.

Ko je vaša svetla tačka?

- Drugovi, porodica, Bog. Svetla tačka je mogućnost da mogu još uvek da se objavljujem, da se ljudi zanimaju za nas. Na početku turneje "Brejkersa", dok smo se usaglasili, bilo je malo štuc-muc, a posle smo "brijali" sve u šesnaest, razvaljivali smo. Mladim generacijama je lakše nego nama, jer na nas više niko ne računa, mi smo sad ostaci nekog vremena, utrošak nečega što je bilo.

Jedan ste od aktera dokumentarca "Bio sam pank pre tebe", o počecima panka u Beogradu. Da li su pank oštrica i bunt otupeli?

- Oni postoje, ali ima jedna stvar. Količina guši suštinu, ali ne može da je pobedi. Kao što ta ružnoća koja se predstavlja kao lepota ne može da vara ljude stalno. Ne mogu ljudi stalno da se varaju, probudiće se kad-tad. Treba da razmišljaju o vrednosti svog života. Da više nema kukavičluka. Mi se borimo za sebe, za svoju decu, za svoje porodice. Borimo se da ne poludimo. Postoji toliko padova u toku dana, a zamisli koliko ih je u životu. Nama se događaju stvarne i nestvarne stvari, obmane, zablude i nešto što je realno stanje.

I kao da nikog nije briga?

- Bio sam nedavno u Sloveniji. Nema đubreta, ljudi imaju neku brigu o svojoj zemlji. Onda dođeš kod nas u Srbiju i vidiš kako smo mi zapušteni u đubretu. Vidiš jedan veliki nemar. Sve najgore u nama je izašlo van nas u tom okolišu u kome živimo. Mi smo zaboravili da se brinemo, zaboravili smo da živimo kao ljudi. Zaboravili smo da smo ljudi! Toliko je sve izvađeno iz nas, da smo samo neke figure i ljušture. To nije istina, treba čitati knjige, treba se obaveštavati, ne treba buljiti u televizor, čitati novine i biti u tehnološkim mrežama, jer je sve obmana. Živimo u mehuru od sapunice i samo ga treba probiti i ući u stvaran svet, pružiti ruku stvarnom čoveku. Živimo nečiju birokratsku i kancelarijsku izmišljotinu, propisano nam je koliko koraka da pravimo, koliko vitamina da unosimo, kolika dužina naše misli treba da, bude. Živimo u tom svetu i ako mu ne pružimo otpor, on će nas samleti.

Za razliku od rijalitija, za rokenrol ima malo prostora na televiziji?

- Ima kod Ivon na Studiju B i u emisiji "Bunt" na RTS. Može da se živi i bez rijalitija, tako što ih nećeš gledati. I dok menjaš kanale, vidiš taj užas koji je uvek prisutan i akutan. LJudi treba da razmišljaju o sebi i da rade na sebi. Imaš gomilu bendova, super sviraju al' nemaju pesmu, nemaju suštinu o čemu će da govore. Nije teško za "Brejkerse", ali je za druge bendove, uključujući i "Škrtice", veoma teško. Opet, tehnologija, koliko god da je loša, ima dobre strane. Bendovi mogu da se obnaroduju veoma brzo. Danas naprave stvar, sutra je snime, prekosutra se već zna za njih. To je stara rokenrol deviza, da se obnaroduje stvar dok je vruća, dok još ima nadahnuća. Divim se svim kolegama u naporu i borbi za opstanak.

Imate li nove pesme za "Brejkerse"?

- Zapisujem ja svakog dana, pa preškrabam. Naš mozak je napadnut, naša duša je u lancima. Samo je pitanje slobode, da li ćemo naći poštovanje i dostojanstvo. Ako čekamo na drugog da nam to da, ništa od toga. Moramo da se prijavimo za sve što nam treba. Jer drugi ne misle o nama. Mi smo samo neki statistički proračun, brojka, neka potrošačka jedinica. To je isto kao kad za čoveka upotrebljavaju tehničke izraze, a njegova osećanja naprave suvoparnim. Čovek je rođen da živi, da nađe nekog, da ima decu, porodicu. Ako i nema to, da živi sam u svom miru. Najvažniji je taj mir, koji smo svi izgubili.

Snalaženje u turbulentnom vremenu

Vaš drugi bend "Škrtice" je lane objavio album na vinilu?

- Izašla je ploča, svirali smo koliko je moglo u datim okolnostima. Sve okej, idemo dalje, stvar je samo snaći se u ovom stvarno turbulentnom vremenu. Kao da ne postoje više pravila, nego kako dune vetar, tako te odnese negde i ti treba da se snađeš.

Bog postoji, pomaže ljudima

Posle  radnog dočeka Nove godine u Budvi, Kostić će Božić dočekati kod kuće, sa porodicom. Drugovima katoličke veroispovesti praznik je čestitao 25. decembra i uveren je da im je bilo drago. - Uvek pojedinac može da opravda kolektiv, a kolektiv teško može da opravda pojedinca. Može samo da ga uguši. Sve te stvari, kao individualnost, atomiziranje, dovele su do toga da je čovek postao usamljen. I kad živi sa nekim, jako je usamljen. Nema kome da se obrati. Ta igra sa rečima, preokrenut smisao, dovode do toga da ne možeš nikom da se požališ. Da niko ne razume šta ti treba. Dijabolična stvar je u pitanju. Ali Bog postoji. Pomaže ljudima. Postoje dobre vesti za sve nas!

Pročitajte OVDE sve o filmu “Ruska pomoć Srbiji kroz istoriju”.

Izvor: Novosti. online