Iako su, bar kada je reč o Slovenima koji ne žive u našem susedstvu, naše misli i emocije prevashodno bile okrenute prema jednovernoj braći Rusima, i odnosi Srba sa Zapadni Slovenima bili su i te kako sadržajni. U tom kontekstu, sudbina Srba i Poljaka je duboko isprepletana, i našim precima je ova, nekada moćna slovenska zemlja, bila mnogo bitnija nego što mislimo.
Zna se da je poljska kraljica Jadviga po majci Jelisaveti bila Srpkinja iz roda Kotromanića, a time i u srodstvu sa Nemanjićima preko kralja Stefana Dragutina.
Najveći poljski junak Zaviša Crni, njihov “Miloš Obilić”, koga u romanu „Krstaši“ proslavlja i slavni poljski pisac Henrik Sjenkjevič, poginuo je u boju s Turcima baš u Srbiji, kod Golupca 1428. godine. Zna se i da je poljska vlastela vekovima izdašno pomagala i manastir Hilandar.
U našim zapisima pominju se i osmanlijski napadi na Poljsku za vreme kralja Jana III Sobjeskog 1676-77. godine, pa u jednom rukopisu manastira Mileševe stoji: “I va ta leta mnogo vojevanije bist ot prokletih Agaren na Kazaka i Leha”. I iz ovog zapisa možemo zaključiti da su naš narod i crkva, sa iskrenim emocijama i zabrinutošću, proživljavali sukobe katoličke Poljsku, kao i pravoslavne Rusije sa Turcima. Rane i jednih i rugih bolele su nas, a njihove uspehe doživljavali smo kao vlastite. I naš najveći pjesnik, vladika Petar II Petrović NJegoš, u „Gorskom vijencu“ odaje počast jednom od najvećih sinova Poljske – Janu Sobjeskom, čija su hrabrost i sila spasile Beč i dio hrišćanske Evrope od turske najezde.
Duboka povezanost, iskrena emocija i zainteresovanost za sudbinu srpskog naroda karakteriše dobar deo Poljaka i danas. LJudi koji istinski veruju u sveslovensko bratstvo, sa „osmehom kroz suze“, konstatuju da su odnosi između Rusa i Poljaka, zbog bogate istorije međusobnih sukoba i nerazumevanja – zauvek zatrovani, te da je jedino u čemu se ruski i poljski nacionalisti zaista slažu to da je – Kosovo Srbija.
Više puta do sada, Poljaci su glasno iskazali stav da se gnušaju odluke svojih vlasti da priznaju Kosovo*. „Kosovo je Srbija“, odjekivalo je, i odjekivaće i dalje sa poljskih stadiona, i iz srca običnog poljskog naroda, koji vidi sve mane globalističke pošasti, i krajičkom oka sa divljenjem posmatra borbu svoje slovenske braće sa varvarima, koji pokušavaju da uzmu ono što im nikako ne pripada.
Izabrali smo dve popularne poljske pesme posvećene našoj svetoj zemlji, koje svedoče da naša slovenska braća i te kako poznaju stanje stvari na Balkanu, te da iskreno saosećaju sa nama u ovim, smutnim vremenima. Osnovna poruka prve pesme je:
Istina je jedna. To je kolijevka srpskog naroda.
Trava je zelena, nebo je plavo, a Kosovo je Srbija!
I u drugoj pesmi, na istovetan način se tretira pitanje Kosmeta. Autori ističu da je NATO agresija bila planirana akcija sa ciljem da se uništi kolevka srpske civilizacije, a sveta srpska zemlja preda u ruke albanskim teroristima. Ističu da su svi Sloveni braća, te da su osetili ogroman ponos i tugu kada su videli da pojedini Srbi, ogrnuti poljskim šalovima, protestuju protiv bombardovanja, bezumnog čina sila zla. Poljaci ističu da je Kosovo deo Srbije, sveta zemlja svih Slovena, te i da će pomoći da savladamo „terorističku gamad i Sotonu položimo na pleća“. Zaključili su da Slovenski savez jača iz dana u dan, te da bratstvo po krvi znači puno. Iako se Sloveni razlikuju po mnogo čemu, u pesmi su posebno apostrofirali da – „za braću Srbe svi stoje kao jedan“.
Nadati se da će zvanična Poljska, ali i druge zemlje koje su priznale nezavisnost terorističko-mafijaške tvorevine poslušati glas razuma – bilo bi naivno. Ipak, ovakve bratske poruke lekovite su, predstavljaju istinski „melem na srpsku ranu“. Sa bratskom podrškom, i ono „Dogodine u Prizrenu“ djeluje blisko i ostvarljivo.
Siriju kakvu do sada niste videli možete pogledati OVDE.
Izvor: IN4S
