Piše: Vesna Veizović
Ministar vojni čestitao Božić vernicima i pokojnom patrijarhu Pavlu.
Potpuno slomljen , na ovaj veliki pravoslavni praznik, koji bi da se on pitao bio još u decembru, kao kod svih naprednih hrišćana, kao što su protestanti recimo, naravno, mislio je na one religiozne, a ne one protestante koje plaća onaj tajkun i njegove derane što se tuku kišobranima po ulici.
Da je u decembru bio Božić, onaj mali Mirin ne bi proizveo takav lapsus, čestitao bi Božić svim hrišćanima i Papi,pa i da pogreši – nije tako strašno, a već ovo – može biti veliki problem. Sad, pored svih obaveza i pojašnjenja koja mora dati medijima, i ovo se nakačilo. Mora to videti da okrene u njegovu korist.
Sada je već na glas razmišljao:
„Zamenio je sadašnjeg patrijarha preminulim, i to u božićnoj čestitki. Teško je raditi sa tim nabeđenim komunističkim nevernicima koji bez obzira na evoluciju i činjenicu da je Bog i religija sada već nezaobilazna stavka napredne tranzicije i čitavog modernog sveta. Ej bre, pa on, sadašnji patrijarh ga je odlikovao ordenom svetog Save… dobro je da Svetom Savi nije čestitao Božić.“
„Da samo mogu da vide oni koji me kritikuju a ništa ne rade, dok se svi u svojim domovima odmaraju, uživaju i svemu što sam im Ja pružio, mučeći se i ne spavajući danima, koliko Ja imam obaveza koje samo stižu.Ali neka, meni za ovu zemlju i neki novi narod ništa nije teško..“
Ipak, nikako nije mogao da se skoncentriše na ostatak obaveza. Mediji o ovome neće ćutati danima. Kako je samo jadni meho prošao, morao je javnosti da iznese najintimnije detalje iz klozeta. Danas kad neko pomene Mehu, više ne vidi političara, vidi vrata od klozeta. Mada, ko ga je tukao po prstima da krade po giftšopu. Ali i ovaj mali Mirin ništa manje ne sere…
Prvo tetka,pa tetkin stan, pa čija je tetka, pa kud izvukoše i ono da je dezerter, i psihički labilan za vojsku, pobegulja…
Jeste da Miri puno toga duguje, ali ovog nije trebalo da primi. A opet sa druge strane, mislio je, ponekad je korisno skrenuti medije u pravcu njegovih brojnih i lako potrošnih pijuna. Bolje nek oni ginu nego on.
Morao je da smisli opravdanje, realno, što neće biti teško, ipak će ovaj narod sve progutati, nisu to više ljudi koji čitaju Crnjanskog, Andrića, Ćopića, Hegela, Iljina, a kamoli Vebera, to su sada već ljudi Harija Potera, sisate Mace, rijaliti starleta, to su ljudi koji citiraju Kiju i Marijanu Mateus, kod njih je sve moguće.
Ipak u ovom trenutku, prelomnom za Srbiju kada se iz mrtvih bude petooktobarski duhovi sanjajući da opet budu sultan `mesto sultana, mogu posejati strah zavere, reći da je mali Mirin poslao poruku patrijarhu..reći da je zapretio patrijarhu da će on do sledećeg Božića isto biti blaženopočinuvši ako se ne mane kritika ove vlade povodom Kosova, ili ne dao Bog pa da patrijarhu nešto bude.u tom slučaju morali bismo rat izazvati, bar na koji dan, da se ovo zaboravi.
„Šta da radim, šta da radim?“, opet je na glas razmišljao.
„Možda da opet pošaljem Đurića na Kosovo, da dogovorim sa Šiptarima da ga opet prebiju, ali da bude bar dva dana u komi… ili ne, koga briga za Đurića. Ili da pošaljem Malog? Možda nekoga iz opozicije? Da obavestim medije da nas čekaju teroristički napadi od azilanata za srpsku novu godinu? To bih mogao, ali posle moram arapima da se pravdam, pa onim ženama u crnom, pa stotinama onih koji se bore za prava njih… a možda se azilanti još i naljute pa odu, pa šta onda da radim..hm..nije vredno arapskih dolara. Najbolje bi bilo da se otarasim malog Mirinog, mada je teško naći nekoga ko bi više i bolje ponizio vojsku Srbije.“
Neko je pokucao na vrata kabineta.
„Da?“
„Predsedniče, vreme je…“
Svega deset minuta kasnije, nakog onog božićnog monologa, samozadovoljno sedeći ispred grupe novinara koji su bojažljivo držali ceduljice sa unapred dobijenim pitanjima napisanih upravo od strane njega, velikog vođe, ako uopšte bude hteo i na njih da odgovara…
Zamišljen i navodno tužan, zagledan u neku tačku , kao i uvek izbegavajući i oko i objektiv kamere, on započe:
„Ja sve mogu da shvatim, i da me neko ne voli, i da su pojedini ljudi i političari iz opozicije ljuti jer nisu uspeli, da ni nakon čitave decenije donesu napredak našoj zemlji koliki sam Ja doneo za svega četiri godine, da ne pominjem evo već sedmu godinu. Oni tamo pominju plate, penzije, pomoć roditeljima sa više dece, kažu bolje se živelo.Možda, ali vi niste ni svesni da sam Ja taj koji je spasao penzije da ih uopšte imate. Došli su neki ljudi i rekli – penzionerima više nema penzija, zato sam ja u holu hotela spavao tri noći ispred njihovih soba da bih dobio ovo što sada imate. Znajte zato, ako ja odem, niko neće spavati po hodnicima hotela da bi obezbedio penzije i penzija više neće biti.
Eto juče sam baš dobio statistiku i prosek kupovine iz nekoliko velikih trgovinskih lanaca, a statistika kaže – kupuju Srbi ko da će sutra rat da počne. Eto idite lepo u kancelariju u računovodstvo bilo kog marketa i pitajte, recite poslao nas Vučić da proverimo jer mu ne verujemo. Pa odakle pare ako se tako loše živi.
A pitajte te u računovodstvu kako se kupovalo i koliko 2008.
No, nisam Ja danas ovde na ovaj sveti praznik kako bih vodio bitku kroz medije sa opozicijom, već znam da će njihovi većinski mediji, koji samo gledaju način da me napadnu , pa želim taj napad i tu bitku da predupredim. Svi smo već čuli da je izvesna službenica iz kabineta vojnog ministra napravila ogroman lapsus. Ali zar se ne dešava to svima nama…Ajde da se ne lažemo“, tu zastade gledajući u okupljene novinare i našavši kom dužniku će da se obrati, pronađe malog ćelavca sa piskavim glasom.
„Ajde vi. DA , da, vama se obraćam, recite i koliko puta ste nekome na Božić rekli „Hristos Vaskrse“?“
Znajući šta mora reći, novinar iz cuga slaga:
„Danas već dva puta.“
Nekoliko drugih novinara – dužnika potvrdi da su i oni jutros izjavili kako su pogrešno čestitali praznik, neki čak i pogrešnim osobama, pa i mrtvima su kaže slali poruke. Pokazujući da želi tišinu kako bi nastavio sa pripovedanjem, on namesti naočare, opet izbegavajući pogled i živih očiju i mrtve kamere, on nastavi:
„Živ čovek greši, ili što bismo još lepše rekli-ko radi taj i greši. Pa evo Ja sam jutros obišao pola Srbije, šta mislite da nisam pogrešio, nekoliko puta i priznajem to odmah. I vojni ministar bi priznao, želeo je da dođe ovde i javno prizna i javno se izvini i patrijarhu Pavlu i patrijarhu Irineju, ali Ja mu nisam dao! Nisam želeo da on bude još jedna žrtva organizovanih napada na mene. Eto ne dam ga! Napadajte mene, udarajte u moje grudi, hvatajte moje reči, ali ne dirajte moje ljude. Tu rečenicu za koju će da se uvate, prema mojim saznanjima napisala je izvesna službenica, za koju čak imamo osnovane sumnje da sarađuje sa opozicijom. Ja sam u prvom trenutku hteo da je suspendujemo, ali ministar vojni za koga mnogi i dalje tvrde da je ateista, taj ministar koga Srbija danas napada je rekao „NE, danas je najveći hrišćanski praznik, praznik praštanja, ljubavi i ja želim da budem dobar hrišćanin i zato praštam i molim i vas (Mene) da je poštedimo“.
Predsednik za trenutak zaćuta, obori glavu, uzdahnu i blago se nasmeši i nastavi:
„Eto kakvog čoveka, čoveka sa velikim slovom Č hoće da napadaju i to na današnji praznik. Ja se nadam da vi razumete koji je razlog ove vanredne konferencije, Ja sam toliko bio srećan saznanjem kakvog čoveka imam kraj sebe u vlasti da sam morao to sa svim zahvalnim građanima Srbije da podelim. Hvala još jednom i Hristos Vaskrse.“
A onda kao da je ispričao dobar vic, nasmeja se i ispravi:
„Hristos se rodi!“.
Ponudu knjiga u Pravdinoj internet prodavnici možete videti OVDE.
