Taj scenario se i obestinio jer je ofanziva i zvanično počela.
Ovo je najmanje osmi put da Amerika izneverila Kurde u poslednjih 100 godina.
Kurdi su etnička grupa od oko 30 miliona ljudi smeštena na raskrsnici Turske, Sirije, Irana i Iraka. Prirodno je što mnogi od njih žele vlastitu državu, za razliku od četiri države u kojima žive.
S jedne strane, Kurdi su savršeno spoljno-političko oruđe Amerike, koja može da naoruža Kurde u bilo kojoj od tih zemalja ako joj je u datom trenutku neprijatelj - bilo da bi prouzrokovala probleme vladi te zemlje, bilo za ostvarivanje nekih drugih ciljeva, ocenjuje “Interesept”.
- S druge strane, ne želimo da Kurdi koje iskorišćavamo za vlastite ciljeve ikada postanu previše moćni. Ukoliko bi se to dogodilo, drugi Krudi - dakle, oni, koji žive preko granice bilo koje od te četiri zemlje, one, koja nam je u tom trenutno saveznik - verovatno bi počeli da razmišljaju o slobodi i nezavisnosti - piše list.
Članak opisuje dinamiku događaja koja se neprekidno ponavlja od Prvog svetskog rata naovamo.
1. Nakon što je Sevrskim sporazumom 1920. godine, rasparčano Osmansko carstvo (koje se borilo na poraženoj strani u Prvom svetskom ratu), uključujući i područje koje obuhvata današnju Tursku, jedan njegov deo je bio predviđen za osnivanje Kurdistana. Turci su međutim, pružili otpor, stvarajući dovoljno teškoća da bi SAD podržala novi, Lozanski mir iz 1923. Taj sporazum je omogućio Britaniji i Francuskoj da dobiju mandat nad teritorijom današnjeg Iraka, odnosno Sirije, dok Kurdi nisu dobili ništa. Bilo je to prvi put da je Amerika izneverila Kurde, mada je to bila i najmanja izdaja.
2. Posle Drugog svetskog rata, SAD su postepeno preuzimale ulogu glavne kolonijalne sile na Bliskom istoku koja je do tada pripadala Velikoj Britaniji. Amerika je naoružavala iračke Kurde za vreme vladavine Abdela Karima Kasema, koji je upravljao Irakom od 1958. do 1963, zato što Kasem nije ispunjavao naređenja.
Godine 1963. Amerika je podržala vojni puč, kojim je Kasem svrgnut s vlasti, i odmah obustavila pomoć i Kurdima i, praktično je snabdevala novu iračku vladu napalmom, koji će ona koristiti protiv njih.
3. Do sedamdesetih godina XX veka iračka vlada se okrenula Sovjetskom Savezu. Niksonova adminsitracija, na čelu sa Henrijem Kisindžerom, skovala je plan sa Iranom (tadašnjim američkim saveznikom, za vreme šaha Reze Pahlavija) za naoružavanje iračkih Kurda.
Plan je bio da Kurdi pobede u Iraku i podstaknu sunarodnike u Iranu da se i oni pobune, a sve sa ciljem da se iznuri iračka vlada. Međutim, kako je kasnije navedeno u izveštaju Kongresa, “to nije bila politika i naših klijenata, koji su nastavili da se bore”.
Nakon toga su SAD podržale sporazume između šaha i Sadama Huseina koji su obuhvatali ukidanje pomoći Kurdima. Iračka vojska je ušla na sever i poubijala hiljade njih, jer su SAD zanemarile pozive upomoć nekadašnjih kurdskih saveznika.
4. Tokom osamdesetih godina XX veka iračka vlada nastavila je genocid nad Kurdima, između ostalog, uz korišćenje hemijskog oružja. Reganova administracija je bila vrlo dobro upoznata s tim da Sadam koristi nervni gas, ali pošto im se sviđalo ono što Sadam radi u Iranu, suprotstavila se nastojanjima Kongresa da uvede sankcije Iraku. Američki mediji su takođe odgirali svoju ulogu. Kada je novinar “Vašington posta” pokušao da objavi fotografiju Kurda ubijenog hemijskim oružjem, urednik mu je odgovorio: “Koga briga za to?”
5. Kad su Amerikanci bombardovali Irak za vreme Zalivskog rata 1991, DŽordž Buš je pozvao “iračku vojsku i irački narod da uzmu stvar u svoje ruke kako bi prisilili diktatora Sadama Huseina da podnese ostavku”. Irački šiiti na jugu Iraka i irački Kurdi na severu Iraka su to čuli i pokušali da urade upravo to.
Ispostavilo se da Buš nije bio potpuno iskren po tom pitanju. Dok je Irak ubijao pobunjenike širom zemlje, američka vojska je stajala po strani.
Kolumnista NJujork tajmsa Tomas Fridman ubrzo je objasnio zašto:
“Buš nikada nije podržavao pobunu Kurda i šiita protiv Huseina, niti bilo koji demokratski pokret u Iraku” zato što Sadamova “čvrsta ruka u isto vreme drži Irak na okupu, što odgovara američkim saveznicima Turskoj i Saudijskoj Arabiji”. Amerika je htela da iračka vojska, a ne običan narod, preuzme odgovornost. U tom slučaju, pisao je Fridman, “Vašington bi imao ono što bi mu najviše odgovaralo: iračku huntu čvrste ruke bez Sadama Huseina”.
Uprkos tome, slike ubijanja iračkih Kurda prikazivane na televizijama širom sveta izgledale su tako strašno da je Bušova administracija bila prisiljena da nešto preduzme. Zbog toga su konačno podržali akciju koja je započela britanskim nastojanjem da zaštiti Kurde na severu Iraka.
6. Za vreme Klintonove administracije devedesetih godina prošlog veka, Irački Kurdi su bili "dobri Kurdi": budući da su bili na meti progona Iraka, američkog neprijatelja, zaslužili su saosećanje SAD. Međutim, Kurdi nekoliko kilometara severnije, u Turskoj, osilili su se, a kako su smetali američkom savezniku, oni su bili “loši Kurdi”. Amerika je poslala Turskoj ogromne količine oružja, koje je ona, sa znanjem Amerike, koristila da pobije desetine hiljada Kurda i uništi hiljade sela.
7. Nezavisnost iračkih Kurda posle Iračkog rata 2003. ozbiljno je uznemirila Tursku. Godine 2007, SAD su podržale Tursko bombardovanje iračkih Kurda u Iraku.
Nakon što je Tramp dozvolio tursku operaciju, SAD je osmi put izneverila Kurde.
Raketama na iranski tanker, nafta curi u Crveno more. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Blic
