Iste godine rusko Ministarstvo odbrane objavilo je osveštavanje interkontinentalne rakete Jars, pre njenog spuštanja u silos na borbeno dežurstvo kod Kaluge na zapadu Rusije. Na ruskim televizijama se takođe mogu videti kadrovi kada sveštenici prskaju svetom vodom rakete Topolj, koje su dovezene u Moskvu na Paradu 9. maja povodom pobede u Drugom svetskom ratu. Na Dalekom istoku sveštenik Maksim Samohvalov blagosiljao je avione Su-25, zatim slede blagosiljanja Iskandera, nuklearnih podmornica itd. jer se sve ovo oružje posmatra kao sredstvo zaštite i spasenja.
Poznati ruski sveštenik Vsevold Čaplin u intervju internet-listu Vzgljad nuklearno oružje je nazvao „anđelima spasiocima“ države, jer „samo nuklearno oružje spasava Rusiju od sukoba sa Zapadom“, što je izazvalo lavinu kritike, pre svega u Izraelu, Velikoj Britaniji i SAD. Otuda se pojavljuju krajnje neobične analize sa još čudnijim naslovima: „ Ikone na straži ’ruskog Los Alamosa’“ (američki portal Vor on d roks), „Sveštenici jačaju armiju“ (Ekonomist), „Rusko nuklearno pravoslavlje“ (Nešenel interest – što je zapravo naslov knjige Dmitrija Adamskog), „Verska revnost u ruskim oružanim snagama u porastu“ (Ekonomist), „Hoće li Ruska pravoslavna crkva prestati da blagosilja rakete?“ (Tajms) itd.
Suština tekstova je da Zapadu smeta veza armije i crkve, a blagosiljanje od strane ruskih sveštenika oružja i vojnika je „vera u svetu vodu“ (smatraju to primitivnom predrasudom i pogrešnom verom). Međutim, kada se propaganda ukloni, ostaje i važno pitanje da li vera može pomoći oficirima da shvate svoju odgovornost?
Prema autoru knjige „Rusko nuklearno pravoslavlje“, Serafim Sarovski je ne samo pokrovitelj programa nuklearnog oružja već i „odgovorni“ za zbližavanje RPC i nuklearnog kompleksa. Dmitrij Adamski (profesor koji živi i radi u Izraelu) tvrdi da se crkva „ubacila“ u umove i srca ruskih političara, kao i u rukovodioce i naučnike vodećih instituta nuklearne fizike, zatim ljudi koji su angažovani u kosmičkim snagama Ruske Federacije, a toj „zarazi“ nisu odoleli ni oficiri i vojnici klasičnih rodova armije“. Tako se, prema mišljenju autora pomenute knjige, pojavila šansa da se izmeni politika Rusije u oblasti nuklearnog oružja.
U „Ruskom nuklearnom pravoslavlju“ navodi se i da je uloga crkve u ruskom društvu dobijala na značaju kroz tri faze. Prva faza je od 1991. do 2000. godine (decenija obnove), druga od 2000. do 2010 (decenija vraćanja u veru) i treća faza je od 2010. do 2020 (organizaciona decenija).
U prvoj fazi u javnosti se pojavila težnja ka upoznavanju pravoslavlja i obnovi vere, pri čemu je vojni kompleks sklopio sporazum sa Ruskom crkvom kako bi zadovoljila „duhovnu glad“ (koja kod zapadnih analitičara ima podrugljiv kontekst). Pastirski rad ondašnjeg patrijarha Alekseja i sadašnjeg Kirila imao je važnu ulogu u tome da „nuklearna elita“ prihvati pravoslavlje kao svoj duhovni orijentir. U ovoj deceniji su, dakle, sve tri grane nuklearne trijade dobile svoje nebeske zaštitnike.
Za Adamskog „decenija obraćanja u veru“ je važna, jer je to bila državna politika, tj. upravo u to vreme je Vladimir Putin pokušavao da obnovi značaj Rusije u međunarodnoj politici, a posebno naglašava da je i ruski predsednik verujući čovek, te da je veza Putina s patrijarsima bila ključna u ovom procesu. Tada su u svim ograncima oružanih snaga RF počele da se grade crkve i zvanično uvode sveštenici u misiju među pripadnike ruske armije. Ukazuje se na „svete vojnike“, podvige verujućih vojnika, koji organizuju vojnička hodočašća po manastirima, ali se organizuju i „vazdušna hodočašća strateške avijacije dalekog dometa“.
Tada nuklearni arsenal Ruske Federacije postaje najvažniji instrument nacionalne bezbednosti, a pravoslavlje zauzima vidno mesto u vrednosnom i ideološkom sistemu. U tom kontekstu zapadni analitičari su obratili pažnju na izjavu Vladimira Putina iz 2012. godine o važnosti duhovnosti za jedinstvo ruskog naroda i države. Zapravo u pomenutoj deceniji ovo je veoma važna konstanta ruske politike, jer su se Rusi sve češće počeli „odevati u pravoslavlje“ i pod uticajem crkve preobraćati iz „nominalnih vernika“ u parohijane koji redovno dolaze na liturgije. Uporedo s tim Ruska pravoslavna crkva postaje važan igrač u međunarodnoj politici, posebno što se tiče Ukrajine i Sirije. Takođe, armija dobija vojne sveštenike koji organizuju hodočašća, a na brodovima i podmornicama ruske flote pojavila su se mesta za molitve.
U tom kontekstu važna je činjenica da je prepodobni Serafim Sarovski postao nebeski zaštitnik nuklearnih snaga RF. Zapadni analitičari smatraju da je Ruska crkva stvorila mit o Sarovskom kako bi ukazala na „božansko poreklo sovjetskog nuklearnog projekta i određivanje mesta gde će se izgraditi prvi konstrukcioni nuklearni biro, čiji je simbol postao upravo pomenuti svetitelj“.
Prepodobni Serafim se rodio 1754. i bio je pustinjak i starac povezan s manastirom u Sarovu. Godine 1903, po preporuci ruskog cara Nikolaja II, kanonizovan je zbog asketskog načina života i propovedi, ali i zbog sposobnosti da leči ljude. Sovjetska vlast je pokušavala da diskredituje Serafima Sarovskog i zbog toga su na mestu manastira u kome je delovao svetac izgradili konstruktorski biro za nuklearno oružje.
Teritoriju oko biroa počeli su da zovu Arzamas-16. To je bio zatvoreni grad koji su prozvali ruskim Los Alamosom. Biro je počeo da igra važnu ulogu u stvaranju brojnih modela sovjetskog nuklearnog oružja, pa tako i hidrogenske bombe RDS-220, koju su nazivali i car-bombom.
Devedesetih godina prošlog veka tadašnji patrijarh Aleksej je nekim čudom pronašao mošti Serafima Sarovskog i počeo da ukazuje na njega kao proroka. Potom je crkva počela da razvija uzajamne odnose sa Sveruskim naučnoistraživačkim institutom eksperimentalne fizike, a radi jačanja obe institucije (vreme kada ruska država nije finansirala ovaj sektor usled krize i nedostatka novca). Patrijarh Kiril (na čelu RPC od 2009) smatra da crkva ima velike zasluge u očuvanju nuklearnog potencijala, jer je u vreme nefinansiranja programa i institucija pomogla da se održe.
Godine 2005. na čelo korporacije „Rosatom“ dolazi Sergej Kirienko, koji je dodatno ojačao odnos nuklearnog sektora i crkve. Sarovski manastir je obnovljen i tada su se pojavili članci koji su ukazivali da je prepodobni Serafim prorekao pojavu „nuklearnog štita“ Rusije i da je čak doprineo njegovom stvaranju. Drugim rečima, rusko nuklearno oružje se pojavilo kao sastavni deo božje promisli da bi se sačuvao mir na Zemlji, ali i ruski narod, zatim uravnotežila američka vojna moć i stvorio „balans snaga“.
Da je prepodobni Serafim Sarovski zaista srcem prihvaćen od nuklearnih fizičara govori i činjenica da su u Sveruskom naučnoistraživačkom institutu eksperimentalne fizike nabavili 76 ikona, postavili 66 panoa koji svedoče o vezi Serafima Sarovskog i Instituta, te kupili 90 triptiha i 165 knjiga o ovom svetitelju, ne samo za potrebe naučnika nego i da se poklanjaju gostima.
Naravno, sve ovo nije promaklo rusofobima, a jedan od njih Nikolas Gvozdev za američki „Nešenel interest“ piše da ruska vojna elita ima za cilj da nađe način da motiviše potčinjavanje, kako bi se sačuvala država, te uverila svakog stanovnika Rusije da se prihvati čuvanja države. Ovaj cilj ruske vojne elite se na Zapadu izvrgava podsmehu (od analitičara Dereka Reverona, Makubina Ovensa i Gvozdeva) – velika i opravdana briga za očuvanje države svodi se na neosnovanu tvrdnju da Rusi u toj borbi postupaju po formuli „umri-ubij-plaćaj“. Dakle, ova formula se tumači tako da Rus mora da odluči za šta će umreti, zato mora da ubija i za to mora i da plati.
Sve ovo je nerazumljivo Amerikancima, koji ne mogu da dešifruju „nuklearno pravoslavlje“. Naime, američka vojna elita u većini slučajeva uopšte nije upoznata sa pravoslavljem i istorijom Slovena, te i ne razume bogoslovsku i kulturnu koncepciju pravoslavne zajednice.
U zapadnom svetu imperatora Konstantina najčešće razmatraju u negativnim kontekstima, kao čoveka koji je unakazio hrišćanstvo, kao ciničnog vlastoljupca koji je prihvatio mladu religiju da bi ojačao svoju vlast nad Rimskom imperijom. U pravoslavnom svetu Konstantin je kanonizovan zbog toga što je nizom mera umanjio jaz između zemaljskog i nebeskog carstva. U pravoslavnom svetu i u Rusiji jake lidere koji su primali hrišćanstvo često su nazivali „Novim Konstantinom“ ili „naslednikom Konstantina“.
Na taj način zaštita crkve i društva opravdavala je misiju države i posebno korake koje je preduzimala na svojoj zaštiti. Od 4. veka pravoslavni svet veruje da je država zaštitnica hrišćana. Ovu ideju su dalje razradili slovenofili 19. veka, posebno Aleksej Homjakov – govorio je o ulozi „stražara“ koji ostvaruju teški zadatak zaštite vernika od napada spolja (ne samo u fizičkom nego i u duhovnom, identitetskom smislu, što se sažima u pojam sopstvo). I drugi autori su razmatrali ovo pitanje, a kada se pojavila ideja o Moskvi kao Trećem Rimu, onda se pojavila i obaveza ruske države da štiti pravoslavne po celom svetu.
Upravo u tom kontekstu zapadni analitičari tumače savremenu rusku politiku. Kako piše Nikolas Gvozdev, posle raspada SSSR-a crkva je stvorila novi narativ, prema kome nuklearno oružje i oružane sile postoje i da zaštite otadžbinu, i da posluže drugim velikim ciljevima. Dakle, nuklearno oružje nije tek oružje masovnog uništavanja nego garant mira („oružje mira“). Ovo podrazumeva i to da su pripadnici oružanih snaga Rusije, kao i naučna zajednica, u obavezi da se izbore sa zlom, a ukoliko to ne uspeju, onda će zavladati zlo.
Saradnja crkve i armije ne dopada se ni britanskim analitičarima koji dolaze do zaključka da se time progone verske manjine i krše verske slobode i ljudska prava. To se prema Ekonomistu događa jer sveštenici RPC sve više zauzimaju mesto nekadašnjih sovjetskih komesara. NJihov zadatak je da održe političko-moralni duh vojnika, kao i da spreče čak i male pokazatelje drugačijeg mišljenja, te satru plamičke marksističke misli.
Avgusta 2018. u ruskoj armiji uveden je novi organ, Glavna vojnopolitička uprava, sa generalom u rangu zamenika ministra odbrane na čelu, što asocira na upravu koja je jačala komunistički entuzijazam u Crvenoj armiji. Jedan od važnijih zadataka ovog organa biće usmeravanje vojnika na pravoslavnu tradiciju, zbog čega će pripremati vojne sveštenike i baviti se prikupljanjem novca za izgradnju hrama oružanih snaga, koji sledeće godine treba da bude završen u podmoskovskom parku „Patriot“.
Hram će moći da primi 6.000 vernika, a na spoljašnjim zidovima biće konture raketa i oklopnih vozila. Unutar hrama na ikonama biće naravno prikazani događaji iz Svetog pisma, dok će oko crkve biti postavljeni spomenici svetim pokroviteljima oružanih snaga. Tim povodom prvi načelnik ove uprave, general Andrej Kartopolov izjavio je da „savremenog ruskog vojnika nije moguće izgraditi bez visoke duhovnosti“.
Zapadnim analitičarima, jasno je, smeta kada sveštenici blagosiljaju nuklearne podmornice, interkontinentalne rakete i nuklearne centrale. Smeta im i izgradnja pravoslavnih hramova i prisustvo vojnih sveštenika u vojnim jedinicama ruske armije. Smeta im što su se država i crkva ujedinile i zauzele zajedničku poziciju u zaštitu nuklearnog potencijala, kao garanta opstanka Rusa i Rusije. Upravo zbog svega toga redakcija lista Ekonomist zaključuje „da se rukovodstva Crkve i Kremlja trude da ojačaju borbeni duh, a ne miroljubivost i krotkost“. Naravno, da je obratno, ne bi imali primedbe.
Kako će Putin smanjiti američki uticaj na kosovsko pitanje pročitajte OVDE.
Izvor: Pečat
