Sa strepnjom se čekalo kada će se otvoriti novo poglavlje u krvavoj i haotičnoj istoriji regiona još od pada Osmanskog carstva posle Prvog svetskog rata. Protekle decenije pokazale su da region nije u stanju da sam reši unutrašnje konflikte, ali se ne može poreći ni da velike svetske sile snose deo odgovornosti za nesreću Bliskog istoka.
Decenijama je Amerika suvereno vladala regionom i njen autoritet se nije dovodio u pitanje. A onda se desio sukob u Siriji, magnet za vlade, zemlje i organizacije koje su su koristile priliku da dobiju svoje parče kolača.
Rusija se prva uključila u igru, pa su mediji poslednjih godina pisali o njenom "trijumfalnom povratku na Bliski istok" nakon tri decenije pasivnog posmatranja.
Među regionalnim igračima izdvojila se Turska čije pretenzije na Bliski istok datiraju još od Otomanske imperije i čijeg predsednika Redžepa Tajipa Erdogana ocenjuju kao čoveka koji želi da zemlji vrati staru slavu.
Sa tri velike sile sa sukobljenim interesima u jednom regionu, samo se čekao trenutak kada će novi sukob eskalirati. To se desilo kada je Erdogan počeo invaziju na sever Sirije, nakon što je Donald Tramp povukao svoju vojsku i oslobodio mu put.
Amerika
Interes Amerike na Bliskom istoku prvenstveno je bio zasnovan na potrebi za naftom. Ali, sa početkom Hladnog rata, ekonomski interes se brzo pretvorio u strateški.
Amerika je želela da spreči pojavljivanja antizapadnih vlada prijateljski nastrojenih prema Rusiji. Nastojanje Amerike da održi najveći uticaj u regionu je tada dopunjen njenim bliskim partnerstvom sa Izraelom, a zatim i sa dve velike vojne intervencije u dva zalivska rata protiv Iraka i Avganistana.
Nakon decenija uspešnog rata protiv terorizma, u vreme administracije mlađeg DŽordža Buša prevladao je imperijalni idealizam koji je rezultirao sve većom destabilizacijom Bliskog istoka u celini i pomoglo da Iran dođe u poziciju da proširi svoj uticaj.
S obzriom da je Sirija bila prvo sovjetski, a kasnije ruski satelit, Amerika je nestabilnu situaciju u zemlji videla i kao priliku da svrgne Bašara al-Asada kako bi ozbiljno zapretila Iranu i njegovom nuklearnom programu.
Amerika je želela da svrgne iranski režim i usmeri se na preuzimanje dominacije u regionu. Takođe, želela je da smanji tržište ruskog naoružanja koje i dalje dominira regijom. Eliminacijom režima u Siriji i Bašara al-Asada, Amerika bi se lakše obračunala sa svojom ključnom bliskoistočnom pretnjom Iranom i time bi zavladali celim Bliskim istokom.
NJene planove je poremetila ruska intervencija 2015. godine. Vladimir Putin je igrao na sve ili ništa, a to kockanje mu se isplatilo. Rusija se "ustoličila" kao dominantna sila u Siriji i teško da će je neko sa tog mesta pomeriti.
Tramp je poslednjih godina često najavljivao svoje povlačenje iz "beskrajnih i besmislenih ratova", a to je ove nedelje konačno i učinio kada je uklonio svoje turupe iz dela Sirije na koje pretenduje Turska.
Rusija
Rusija je po svaku cenu želela da spreči potpuno urušavanje Asadovog režima, što bi dovelo do toga da Sirija postane raj za militante koji bi joj predstavljali ozbiljnu pretnju. Ruske vlasti su želele i nastavak prisustva u Siriji, uključujući i rusku mornaricu u Mediteranu, odnosno siguran ilaz na topla mora, kao i da sačuvaju pristup ruskim fabrikama u Siriji i za kraj, da zemlja i dalje kupuje oružje iz Rusije.
Jedan od interesa bio je i da Asad ostane na vlasti kao bi u Siriji sačuvala svoje baze koje ima u Tartusu i Latakiji, a koje su dopuna ruskim vojnim bazama na Krimu. Sirija je i potencijalni put za gas iz Rusije na Mediteran.
Zbog svega toga Putin je pre četiri godine prelomio i odlučio da Rusija vojno interveniše van teritorije bivšeg Sovjetskog saveza prvi put od invazije na Avganistan 1979. godine.
Poklopilo se nekoliko stvari koje su "izazvale" Rusiju na akciju. Zapad nije u prvi mah procenio važnost jačanja Islamske države u Siriji. Osim toga, te 2015. godine Zapad je bio već umoran od rata u Iraku i Libiji, a zakopao se u Avganistanu. Nije mu trebao još jedan sukob. Rusija u tom trenutku nije bila miljenica Zapada i Kremlj je bio u delikatnoj situaciji.
Putinu je trebalo nešto čime će odagnati ukrajinsku temu i ponovno se nametnuti kao relevantni međunarodni sugovornik. Uvideo je strateški vakum u Siriji i, dok se Zapad dvoumio, on je odlučio da iskoristi svoj trenutak.
Rizik mu se isplatio. Islamska država je poražena, a Bašar al Asad kontroliše oko 65 posto teritorije, a samo mali deo prilično razjedinjena opozicija. Turska, koja se takođe u međuvremenu angažovala, navodno je dogovorila sa Rusima da kontroliše pojas uz sirijsku granicu, što je još jedan put koji je vodio do trenutne invazije.
Turska planira obračunavanje sa kurdskim snagama koje su Americi pomagale u borbi protiv islamista. Kao saveznik Asadove vlade, Rusija ima za cilj vraćanje čitave teritorije Sirije od pobunjenika i proameričkih snaga, ali napad Turske takođe predstavlja dugoročno kršenje teritorijalnog suvereniteta Sirije.
Zbog toga se mnogi, a posebno Kurdi, nadaju da će Rusija igrati ulogu u deeskalaciji sukoba zbog uticaja koji ima na Ankaru, Damask i Kurde.
Turska
Turska, članica NATO-a, želela je da svrgne Asada i zameni sunitskom vladom. Turci u čitavoj situaciji oko Sirije vide i priliku da se osvete Kurdima protiv kojih se godinama bore, za razlliku Amerike kojoj su oni bili lojalni saveznici.
Zbog toga su često, umesto da se bore protiv terorista, dozvoljavaju islamistima da ulaze na pogranična područja u kojima živi kurdsko stanovništvo i da ih napadaju i ubijaju.
Nakon što su Turci oborili ruski borbeni avion krajem 2015, Putin je izrekao teške optužbe na račun Turske. Rekao je da je Turska saveznik islamista, da kupuje njihovu naftu, da preko nje militanti odlaze u Siriju i ulaze u Evropu.
Uprkos nesuglasicama iz prošlosti, Erdogan je poslednjih godina počeo da sve više okreće leđa Americi i sklapa savezništvo sa Rusijom. Sve je počelo kao sedenje na dve stolice, da bi na kraju Ankara kupila ruski raketni sistem S-400, što je kumovalo novoosnovanom prijateljstvu između Erdogana i Putina.
Turska ofanziva na Siriju mogla bi da se gleda i kao korak ka poboljšanju odnosa između Ankare i Vašingtona, članica NATO pakta, čije nesuglasice sežu u Obamin mandat. Dolaskom Trampa na predsedničku funkciju, situacija se nije poboljšala već bi moglo da se kaže da su tenzije eskalirale. Žestok okršaj Trampa i Erdogana bio je i povodom pritvaranja američkog sveštenika Endrua Brensona u Turskoj. Američki predsednik je nakon toga uveo sankcije pojedinim turskim ministrima, ali je na kraju Tramp izvojevao pobedu kada je Brenson oslobođen. Doduše, ne zna se šta je i da li je turski predsednik dobio nešto zauzvrat.
Dozvolom da Turska izvrši ofanzivu na sever Sirije SAD se sklonila sa puta savezniku iz Alijanse, koja je konstantno kritikovala dobre odnose sa njihovim "neprijateljima" Kurdima. To bi moglo da znači i dodatno jačanje NATO saveza, a možda i konačnog otpoljavljavanja loših odnosa između dve sile.
Ko drži ključ rešenja?
Nekadašnji francuski ambasador u Damasku Majkl Daklos ocenio je ove godine da Evropa uopšte nije prisutna u bliskoistočnoj regiji, Amerikanci žele da odu, a Putin i Erdogan drže "budućnost sukoba" u svojim rukama.
Erdoganov trenutni cilj je jasan - želi da spreči da se politički ojačani sirijski Kurdi spoje sa turskim i zajedno zahtevaju sopstvenu teritoriju, kao i da u Siriji oformi zonu u koju će vratiti tri miliona neželjenih izbeglica.
Ukoliko bude poštovao zahtev Moskve da poštuje teritorijalni suverenitet Sirije, on će moći da računa na Putina, koji se svojim akcijama na Bliskom istoku dokazao kao lojalan saveznik. Da li će SAD na kraju dozvoliti da se torta deli bez njih postaće jasno onog trenutka kada Erdogan sprovede svoj plan, a možda i ranije...
Turbulentno područje nije dovelo samo do borbe za prevlast u tom delu sveta, već i do promena u međusobnim odnosima tri sile. Amerika sve više vodi spoljnu politiku ne obazirući se na saveznike, Erdogan preti Evropi puštanjem sirijskih izbeglica u Evropu što bi moglo imati pogubne posledice po Stari kontinent, a jaz se produbljuje i između Moskve i Vašingtona koji ne dele stavove po pitanju Bliskog istoka, a pre svega Irana.
Rusi dobili dojavu špijuna, a onda digli avione i zbrisali neprijatelja! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Blic
