On dodaje da, prema turskim izvorima, Erdoganove jedinice napreduju dobro na severoistoku Sirije, dok su prema kurdskim, tzv. Sirijske demokratske snage, jedinice koje su pre svega bile organizovane kao opozicija predsedniku Asadu uspele da povrate Ras el Ajn, ključni grad oko koga se vode borbe.
Područje na severoistoku Sirije koje je danas žarište bilo je od ustanka protiv vlasti predsednika Bašara el Asada pod kontrolom Kurda, koje su u velikoj meri podržavali SAD, Velika Britanija i Francuska, podseća Korkodelović.
Prvi blok je formiran tako što su kurdske snage, suočene sa daleko moćnijom turskom armijom i sa genocidom kurdskog naroda u Siriji, uz težnju za „u najmanju ruku autonomijom u okviru neke federalne ili konfederalne Sirije“, pozvale u pomoć državne snage Sirije i dozvolile im da stanu u prvi red odbrane granice, kaže sagovornik.
„Drugi blok su snage koje podržava Turska, a većinu rovovskih borbi na severoistoku Sirije vode većim delom snage iz Sirije koje su protivne predsedniku Asadu, a kontroliše ih Turska. To su bile usitnjene, različite pobunjeničke frakcije i one su se objedinile uoči najnovije turske ofanzive, a ovo je treća velika turska ofanziva na severu Sirije u poslednje dve godine“, kaže sagovornik.
Završna faza „glupog rata“
Korkodelović dodaje da se Amerikanci povlače iz Sirije, a da se i Francuzi i Britanci, koji su podržavali Kurde, takođe spremaju za povlačenje.
Sa druge strane, Iran i naročito Rusija veoma su uključeni u posredničke napore i iako se za Bliski istok nikada ne može govoriti da je nešto u završnoj fazi, Korkodelović smatra da je ovo jedna od završnih faza rata u Siriji, koji je američki predsednik Donald Tramp nazvao „glupim ratom“, a koji traje već više od sedam godina.
„To je oživljavanje tzv. Sporazuma iz Adane iz 1998. godine, koji su sklopili Hafez el Asad, otac današnjeg sirijskog predsednika, i turske vlasti, po kome je tadašnji predsednik Asad pristao da zatvori sve baze Kurdistanske radničke partije (PKK) i da kurdskog lidera Odželana protera iz Damaska, da bi uskoro bio uhapšen u Keniji. Po tom sporazumu, Turska i Sirija su praktično preuzele na sebe odgovornost za zajednički mir i kontrolu pograničnog područja u kome su do tada delovale jedinice PKK“, kaže Korkodelović.
To je, prema njegovom mišljenju, logično rešenje.
Prećutni sporazum
Rusija, koja podržava predsednika Asada ima i stalnu komunikaciju sa Sirijskim demokratskim snagama, uveliko je posredovala u sadašnjem sporazumu Damaska sa Kurdima. Istovremeno, isključena je bilo kakva mogućnost sukoba ruskih i turskih jedinica, kaže Korkodelović.
Takođe, postoje i situacije u kojoj se regularna sirijska armija koja ide ka severu, na granicu sa Turskom, mimoilazi sa odlazećim američkim jedinicama bez ikakvog sukoba, dodaje on.
„Kao da postoji makar prećutni sporazum da ne dolazi do sukoba glavnih aktera. Bitke se vode između proturskih, pretežno arapskih jedinica, Asadovih protivnika, i Kurda, dojučerašnjih Asadovih protivnika. Praktično, svi glavni svetski akteri su zainteresovani za okončanje rata u Siriji. Amerikanci su svesni da oni dugo, decenijama nemaju kontrolu niti bilo kakvo uporište u Siriji. Sirija nije bila pod njihovim uticajem kao što su bile zemlje Zaliva ili Iran do 1978. i Islamske revolucije“, kaže Korkodelović.
Zato Amerikancima, a naročito predsedniku Trampu, nije tako veliki problem da dignu ruke od Sirije, smatra Korkodelović.
Pogotovu u situaciji kad izgleda da, pod Trampom, Amerikanci teže da se na Bliskom istoku koncentrišu samo na pojedine tačke u regionu, poput Saudijske Arabije koja je za njih ključna, dodaje Korkodelović.
Anarhistički Španski građanski rat
S druge strane, nikome u regionu od postojećih vladajućih struktura nije u interesu formiranje kurdske države — ni Turcima, ni Siriji, ni Iraku, ni Iranu.
„Nijedna od tih država ne želi da vidi da jedan vrlo interesantan eksperiment bude realizovan, čak ni u političkoj teoriji, u tom realno, do pre neki dan, nezavisnom delu Sirijskog Kurdistana. To je tzv. područje Rožava, u kome se razvija jedan svojevrsni demokratski konfederalizam sa snažnim elementima ekološke države i potpune ravnopravnosti polova“, objašnjava Korkodelović.
Reč je o svojevrsnoj primeni u praksi učenja Mareja Bukčina, američkog socijalističkog filozofa ruskog porekla, koji je zagovarao tzv. libertarijanski municipalizam, odnosno jednu vrstu neposredne demokratije, objašnjava Korkodelović.
Taj sistem je privukao veliku pažnju anarhista širom sveta, pa su dolazili da pomognu Kurdima u Rožavi, od 2014. godine, a naročito kad je DAEŠ zaposeo velike teritorije u Siriji i Iraku, ističe sagovornik i dodaje da je za anarhiste to bio novi Španski građanski rat.
Večiti gubitnici
„Jedina kurdska teritorija koja ima autonomiju sada je Irački Kurdistan. Sirijci dosad nisu pristajali na to, mada je u nekim trenucima bilo pojedinih izjava ministra spoljnih poslova koje bi kasnije bile demantovane, da je Damask možda spreman da razgovara o nekoj novoj konfiguraciji političkog sistema u Siriji pošto rat bude završen“, podseća sagovornik.
Po svemu sudeći, rat u Siriji se bliži kraju, a Kurdi će, u skladu sa svojom „gorkom tradicijom“ od kraja Prvog svetskog rata, kad su prvi put izgubili priliku da formiraju zajedničku državu na Bliskom istoku, opet ostati kratkih rukava, kaže Korkodelović.
Ipak, on ne isključuje mogućnost da u okviru nekog šireg sporazuma Kurdi u Siriji dobiju ispunjenje nekih od svojih nacionalnih težnji, ali će kurdsko pitanje biti jedno od najtežih u sklopu pregovora o Siriji.
Pročitajte OVDE zašto se američki vojnici stide svoje zemlje.
Izvor: rs.sputniknews. com
