Kritika ruskog segmenta interneta i brojnih medija je tada za ogromnu većinu bila opravdana, jer je u Donbasu više od godinu dana trajao rat i ubijani su ljudi, vojnici i civili koji su na ruskim granicama ginuli i za sebe i za Rusiju.
Svi su očekivali odlučniju akciju od Rusije. Mnogi su sanjali o uvođenju ruske vojske na teritorij Ukrajine kako bi se zaustavila sva ta nacistička ludost. Nije bio mali broj onih za koje je slanje ruskog kontingenta u daleku Siriju za odbranu Arapa, dok su Rusi umirali u blizini, u Donbasu, izgledalo grozno.
Mnogi su tvrdili da će Rusija izgubiti svoj vojni kontingent u Siriji. Da će Turska, kao država NATO pakta, zatvoriti Bosfor, a da će jedinice ruskih oružanih snaga u Siriji biti zarobljene. Predviđali su da će Rusija rešavati američke probleme svojom vojskom, a onda će otići bez ičega. Ukratko, prema takvim razmišljanjima, Rusija je opet trebalo da bude ponižena, puno više nego ’90-ih. Ali sve se dogodilo upravo suprotno.
Zbog učestvovanja u sirijskom sukobu, Rusija je svetu pokazala moć ruskog oružja. Testirano je novo oružje. Mnoge jedinice su testirane u stvarnim antiterorističkim ratovima u pustinji i urbanim područjima. Rusija je dobila pristup sirijskim prirodnim resursima i iz arapske zemlje su oterane zapadne kompanije.
Sirija je postala najveća ruska vojna baza na Bliskom istoku. Ali što je najvažnije, Rusija je pokazala odlučnost i svoje geopolitičke ambicije. Rusija je u velikoj meri prešla granice koje je odredio Zapad nakon raspada Sovjetskog Saveza. A ovo je dobar znak. Znak snage, samopouzdanja i odlučnosti ruskog rukovodstva i vojske.
Takođe, Rusija je stekla ogromno diplomatsko iskustvo u pregovaračkim taktikama na svim nivoima. Malo ljudi je primetilo da je ruska vojska na sirijskom frontu pregovarala sa svima. Odabrala je kolebljive i zaista umerene militante koji nisu bili deo Al-Kaide ili „kalifata“. U takvim pregovorima su čitavi bataljoni i brigade prelazili na stranu sirijske vojske.
Nakon najnovije vesti, da je Ankara spremna da prihvati ruske snage na svojoj južnoj granici u Siriji, odmah se pojavila vest da je turski napad na Kurde dogovoren sa Rusijom. Kurdi su u jednom trenutku odbili Asadov predlog za autonomiju unutar Sirije, nadajući se da će im američki saveznici obezbediti nezavisnost. Sada su Kurdi primorani na ustupke, a Asadova vojska preuzima kontrolu nad svim gradovima na severu Sirije, koje su dugi niz godina kontrolisali Kurdi.
Šahovska igra na ovoj tabli završila se pobedom velemajstora Vladimira Putina. Zašto? Zato što je bio strpljiv i sa svojim najbližim saradnicima, posebno Sergejom Lavrovom i generalom Šojguom, dogovorio strategiju koja nije mogla da se završi sa drugačijim ishodom. Ad hok rešenja za kratkoročnu dobit su nešto što u Kremlju ne žele ni da razmatraju.
Vraćajući se Ukrajini, za koju je Putin rekao da su bratski narod Rusima, oni bi trebalo da počnu naporno da razmišljaju i bacaju lonce sa glave. Pokazalo se da će rešenje ukrajinskog pitanja tražiti više vremena od sirijskog, ali ne zbog “moći” ukrajinske vojske. Ali, čak i ako će trebati više vremena, na šahovskoj tabli naziva “Ukrajina”, svaki potez će neiskusnog ukrajinskog amatera dovesti do poraza. I uopšte nije važno koliko igrača će promeniti ukrajinska strana.
Zapravo, samo treba čekati. Sporazumi iz Minska su sastavljeni tako da ih ukrajinska strana u sadašnjim uslovima i sa sadašnjim vlastima ne može ni provesti ni zanemariti. Ishod će, pre ili kasnije, biti vraćanje Ukrajine u rusku sferu uticaja. Zašto? Zato što su tako u Kremlju odlučili još 2014. godine, kada su doneli razumnu odluku da neće direktno vojno intervenisati u ratu u Donbasu. A za pobedu na šahovskoj tabli „Ukrajina“ sirijska pobeda je ogroman vetar u leđa srednjoročnom planu ponovne uspostave veza Kijeva i Moskve.
Kurdi tvrde da su ubili desnu ruku Bagdadija! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: logicno.com
