U praksi smo suočeni s kombinacijom nekoliko faktora, uključujući primenu američkih carina na kineski izvoz, sankcije Vašingtona protiv Irana, američku energetsku nezavisnost, ranjivost saudijskih industrijskih struktura i iranske kapacitete za otpor američkim napadima, kao i izvozom velikih količina iranskog gasa i nafte u Kinu. Sve se konvertuje u jednom faktoru, a to je pad američkog dolara kao globalne rezervne valute, dok smo nedavno gotovo svakodnevno bili svedoci značajnih događaja na Bliskom istoku.
„Napetosti između Vašingtona i Teherana podstaknute su pre svega potrebom Trampove administracije da smiri duboku državu u Vašingtonu, povezanu s neokonzervativcima, što ide u prilog Trampovim vehabijskim finansijerima iz Saudijske Arabije i Izraelu. Agresivna politika prema Teheranu, koja se sastoji od provokacija i „fals flag“ akcija, nedavno je izazvala katastrofu odnosa s javnošću američke vojne industrije, što sam godinama očekivao da će se dogoditi“, piše Federiko Pijeracini za SCF.
Napad jemenskih Huta pogodio je dva velika naftna postrojenja u kraljevstvu Saudijske Arabije, otkrivši sve nedostatke vrlo skupih američkih sastava protivvazdušne odbrane. Napad je šokirao svetske političke lidere pokazujući koliko jeftina asimetrična sredstva rata mogu biti delotvorna i naneti štetu u milijardama dolara uz trošak od nekoliko hiljada dolara koliko koštaju dronovi i prerađivanja starih projektila jemenske vojske.
Stvarni opseg štete uzrokovane napadom Huta ostaje nepoznat, a Saudi Aramko se bori da da službene podatke. Napad je prekinuo preko 50% proizvodnje nafte, a nepotvrđena izveštaji sugerišu da će Rijad možda morati da uveze velike količine nafte iz Iraka. Bagdad odgovara, opet službeno, da nema te količine da ih proda Saudijcima, ali zato ima Iran, koji kroz saradnju s iračkim kompanijama radi na bušotinama s iračke strane granice.
Kao da ovaj scenario nije dovoljan da zakomplikuje saudijske planove za preživljavanje, Izrael i neokonzervativci potiču oružani odgovor protiv Teherana za koji bi Saudijska Arabija snosila većinu troškova. Porodica Al Saud u ovoj ionako nestabilnoj situaciji na Bliskom istoku rizikuje nekontrolisani sukob. Rizici za Saudijce su sasvim jasni, možda i preveliki. Saudijsko kraljevstvo živi u nesigurnim uslovima, a pod pritiskom je sve manjeg blagostanja u kojem živi stanovništvo.
Ako bi rat izazvao smrt, razaranje i osiromašenje, koliko bi dugo mogla da potraje dinastija Al Saud pre nego što padne pod ustankom Arapa kojim bi upravljao Vašington? Ne zaboravite da je u planu neokonzervativaca i podela Saudijske Arabije na nekoliko država i smanjenje nacionalne teritorije ovog formalnog američkog saveznika. SAD će Rijad ostaviti za poslasticu i ucenjivaće vladajuću dinastiju sve dok takav odnos koristi američkoj vojnoj industriji. Saudijska nafta ionako ne treba Amerikancima, koji su od uvoznika postali proizvođači i izvoznik crnog zlata.
Važnost Saudijske Arabije treba shvatiti u više područja. Ona ne zavisi toliko o onima koji njome upravljaju, nego o sposobnosti kontrole u kartelu OPEK i nametanju prodaje nafte u američkim dolarima, čime se Vašingtonu garantuje glavno mesto u globalnoj ekonomiji, isključivo zahvaljujući konceptu globalnih deviznih rezervi.
Nedavna odluka Pekinga da Iranu odobri zajmove u vrednosti od 280 do 400 milijardi američkih dolara deo je strategije širokog spektra koja gleda u budućnost, ali ne kratkoročnu.
Iran će sigurno imati koristi od ekonomske pomoći koja će nadoknaditi nedostatak prihoda od američkih sankcija na prodaju nafte. Peking namerava da uđe na iransko tržište gasa i nafte, pomažući iranskim državnim kompanijama u razvoju naftnih i gasnih polja, postrojenja, logistike, luka i energetskih čvorišta, osiguravajući tako snabdevanje naftom i plinom u zemlji sa snažnim ekonomskim i demografskim rastom.
Proširimo li obrazloženje kineskih namera i povežemo ga s interesima na Bliskom istoku i odnosima Kine sa Sjedinjenim Državama, pojaviće se zanimljiva slika koju treba pažljivo proceniti.
Poznato je da se Vašington hvali da je postigao energetsku nezavisnost postajući neto izvoznik. Iako i postoje dileme u trajnosti tih bušotina, činjenica je da trenutno SAD mnogo manje zavise o saudijskoj i bliskoistočnoj nafti kako bi zadovoljile domaću potražnju. Zbog toga mnogi kreatori politika Vašingtona uključujući generale Danforda i Matisa, koje je nedavno intervjuisalo američko Veće za inostrane odnose, objasnili su kako promena nacionalne odbrambene strategije potvrđuje da se fokus pomakao iz poznatog okvira 4 + 1, neprijatelje koje predstavljaju Kina, Rusija, Iran, Sjeverna Koreja + islamski terorizam do terorizma do bolje uravnoteženog modela 2 + 3, Kina, Rusija + Sjeverna Koreja, Iran i terorizam, što potvrđuje povratak politici velikih sila.
U geografskom smislu, to podrazumeva buduće uklanjanje vojnih snaga iz Persijskog zaljeva, Bliskog istoka i Severne Afrike do Dalekog istoka. To znači da treba suzdržati i okružiti, vojno, ekonomski i tehnološki, glavnog konkurenta Vašingtona, Kinu.
Peking, kao odgovor na ovo okruženje, ima asa u rukavu. Možda će pokušati zameniti status deviznih rezervi u američkim dolarima, a ne samo pomoći Iranu, iako je stabilizacija Islamske Republike ključna za inicijativu „Jedan pojas, jedan put“.
U kasnijoj fazi Kina može prisiliti Saudijsku Arabiju i OPEK da odustanu od prodaje nafte samo u američkim dolarima. Moskva, razvojem novog kartela OPEK, može pomoći kineskom savezniku i formirati tržište LNG s cenama u valutama koje nisu američki dolar.
Trenutno Kinezi imaju na umu dobro isplaniranu operaciju koja bi mogla promeniti ekonomsku sliku sveta, ne samo Azije ili pojedinih regija. Kina će prvenstveno pomoći Iranu u razvoju izvoza, a istodobno će garantovati buduće isporuke, omogućujući obema državama da se zaštite od američkog ekonomskog terorizma.
Naravno, prodaja nafte iz Irana u Kinu se odvija van sastava SWIFT, dakle van američkog petrodolarskog mlina. Ovim potezom Peking pokušava da garantuje buduću prodaju ugljenovodonika za ogromnu brzorastuću privredu, garantovati kontinuirani razvoj zemlje, integrišući već investirana ulaganja u severnu Afriku u minerale i sirovine i poljoprivredu i istočnoj Rusiji.
Realna opasnost za američku ekonomsku hegemoniju koju predstavlja Kina leži u Saudijskoj Arabiji. Ako se Vašington i dalje bude sve manje oslanjao na Saudijce za uvoz nafte, preusmeravajući pažnju na jugoistočnu Aziju, tada će biti i manje razloga da Sjedinjene Države opstruišu uspon Irana kao regionalnog hegemona.
Rijad će zbog toga biti prisiljen preispitivati svoje mesto u regiji. Noćna mora Rijada je takozvani „šiitski polumesec“, koji se proteže od Sredozemlja do Persijskog zaliva. Kina je glavni trgovački partner tog „polumeseca“, a Rusija vojni.
Sve to se događa bez da SAD kao saudijski „saveznik“ nude razumnu protivtežu regiji.
Kineska strategija s Iranom je gurnuti Saudijsku Arabiju da razmotri prodaju nafte u valutama koje nisu američki dolar. Trenutno Peking uvozi velike količine sirove nafte iz Saudijske Arabije. To bi se moglo promeniti ako se Kina prebaci na uvoz iranske nafte, plaćajući je u drugim valutama, a ne u dolarima. Možda čak u juanu? Ako bi se ta „zaraza“ proširila na Katar, iranskog gospodarskog partnera od temeljnog značaja za razvoj gasnog polja Južni Pars, te na druge zalivske zemlje, Saudijska Arabija bi mogla zaboraviti na status sile koja izvozi gas i naftu s obećavajućim programima kao „Saudi Vižn 2030“, jer ne bi imala čime sve to da finansira.
Peking želi da uvozi primarnu robu, uključujući gas i naftu, u valutama koje nisu dolari, možda putem odbijanja valuta koje bolje predstavljaju postojeći multipolarni kontekst. To bi mogla biti korpa po uzoru na MMF, ali s manjim udelom američkih dolara, ili možda bez američka valute uopštee. Time bi se ograničio uticaj privatnih vladara Federalnih rezervi na inostrana tržišta i finansije pojedinih zemalja.
Čini se da je strategija Pekinga zamišljena da napreduje u fazama, modulirajući se prema reakcijama Sjedinjenih Država, agresivnim ili blagim, svojevrsna „kapoera“, afro-brazilska umetnička forma koja uključuje elemente borilačkih veština, igre, muzike i plesa u kojoj nikada ne udaraš protivnika, čak i kada možeš.
Međutim, dugoročni cilj ovog plesa je potkopati osnovni izvor prihoda i moći Sjedinjenih Država, a to je američki dolar i njegov status svetske valute. Da je to njihov cilj, Kinezi nikada nisu ni skrivali.
Prva faza ove strategije fokusirana je na Iran i trenutnu ekonomsku situaciju u kojoj se zemlja nalazi, uglavnom zbog američkih sankcija. U ovoj prvoj fazi će kredit Pekinga poslužiti održavanju Irana u životu dok se brani od američkog ekonomskog terorizma. Druga će faza verovatno uključivati iransku zakonodavnu promenu koja će kineskim državnim kompanijama omogućiti da zajedno s iranskima rade na naftnim i gasnim poljima. Treća će faza verovatno uključiti Katar u razvoj najvećeg gasnog polja na svetu, kojeg dele Doha i Teheran.
U međuvremenu će se nastaviti širiti „Novi put svile“, premeštajući se na periferiju Irana zemlje i na putu će uključiti mnoge zemlje jugoistočne Azije, na taj način proširujući trgovinu između različitih delova sveta.
Dok se uverava da sve teče po planu, Kina nastoji da zaštiti pomorske puteve u slučaju rata. To se vidi po nedavnim akcijama Kine u vodama Pacifika, jer Peking zna koliko je neophodno imati snažne pomorske kapacitete i zato puno ulaže u mornaricu i razvoj veštačkih ostrva koji postaju vojne utvrde Kine.
U ovom je geopolitičkom kontekstu teško zamisliti da će se Saudijska Arabija i dalje bezrezervno prilagođavati američkim interesima, prodavati naftu samo u američkim dolarima, a da u zamenu ne dobije dovoljno vojne zaštite ili ekonomske koristi. Vašington je u ovom slučaju ozbiljno pogrešio u računu ako misli da može da zadrži američki dolar kao globalnu rezervnu valutu, a da pritom nastavlja ekonomski destabilizirati svet i ignoririsati vojnu zaštitu svojih regionalnih saveznika,
Tokom Obame i Trampa se dogodilo Arapsko proleće, pretili su i pokrenuti ratovi, neprijatelje iz spomenutih formata „4+1“ ili „2+3“, isključujući teroriste koji su američka rezervna vojska, se ekonomski destabiliše, finansijski teroriše, preti se saveznicima, prodaje zastareli vojni materijal, a promena prethodnih strategija u “Prodor u Aziju” je posledica prelaska iz unipolarnog poretka u multipolarni.
U takvom svetu koji se menja, američki će dolar neizbežno biti zamenjen „korpicom valutom“, što će zauzvrat uništiti neograničenu potrošnju koja je omogućila Vašingtonu da postane supersila.
Peking je mehanizam razradio pre mnogo godina i sada Iran vidi kao katalizator promene. Iran je koristan ne samo zato što „Novi put svile“ prolazi kroz njegovu teritoriju, već i zato što nudi ekonomski test hegemonije američkog petrodolara. Teheran je pristao biti partner koji će sa šahovskim potezom Saudijsku Arabiju uvesti u multipolarni svet. Oštru retorika između Rijada i Teherana vrlo lako mogu zameniti pomirljivi tonovi, a neke naznake vidimo proteklih dana, kada je Iran ponudio ruku pomirenja i stvaranje sigurnosnog saveza zemalja Persijskog zaliva, što je inicijativa koju je odmah podržala Rusija.
Ekonomski i drugi pokušaji Pekinga u Rijadu će sigurno naići na probleme, a Sjedinjene Države, znajući važnost Saudijske Arabije u potpori hegemoniji petrodolara, prirodno će se svemu suprotstaviti. Rusija doprinosi ovoj geopolitičkoj tranziciji nudeći odbrambeno oružje Rijadu i podupirući Iran u svim inicijativama, s obzirom da nijedna nije agresivne prirode.
Napori Obame i Trampa da potkopaju uspon Pekinga pretnjama i ucenama su samo potkopali sposobnosti Vašingtona da održi američki dolar kao globalnu rezervnu valutu, otvarajući manevarski prostor Kini da uništi ovaj povlašteni i neprirodni „konsenzus“.
Pročitajte OVDE kako su to Rusi otkrili karte.
Izvor: logicno. com/N. Babić/SCF
