Otkriva kako špijuni moraju ovladati nekim veštinama s kojima se "obični ljudi" ne zamaraju, a godine treninga svakako ostavljaju posledice.

Na primer, nauče tako dobro da glume da mogu proći bilo koji poligrafski test, uočiti najbolje moguće mesto za sastanak koje je dovoljno izolovano od ušiju i očiju neprijatelja u sekundama, ali i kako da se odnose s ljudima koji bi mogli da ugroze čitave operacije svojim postupcima.

"Kad šećem gradovima, odmah uočavam gde je dobro signalno mesto, gde bi najbolje bilo ostaviti nešto za diskretnu razmenu, koje mesto izgleda opasno i slično, to je naprosto ugrađeno u mene", rekla je Foks.

U dva navrata je, otkako živi civilnim životom, primetila ono za šta je posumnjala da su signalne oznake - obična kreda ili čak tablete za kiselinu, koje su ostavili agenti na dobrim mestima.

U restoranu sedi leđima do zida

Uvek se osećam ugodnije ako sedim tako da nemam nikog iza svojih leđa, tako mogu uočiti bili kakvu moguću pretnju, čak i onu slučajnu, na vreme.

Neke od neugodnih navika kojih se pokušava rešiti je registrovanje svakoga ko je ušao ili izašao iz restorana, odmeravanje postojanja požarnih izlaza, pomoćnog stepeništa i svega što bi moglo poslužiti za brzo bekstvo, ako bi to bilo potrebno.

“To baš i nije najzabavnija stvar za vaše prijatelje, sagovornike koji se žele s vama zabaviti na večeri ili piću”, smeje se Foks.

Postoji još jedna navika koju je usvojila, a najviše izluđuje njenog supruga - zaustavljanje baš uvek na žutom svetlu semafora. I dok drugi debelo prolaze, ili joj čak oni iza nje trube, ona ne može pomoći sebi.

“Kad radite protivnadzor, jedna od stvari koju vas uče je da ne iznervirate one koje nadzirete u smislu da pomisle kako želite da im pobegnete. Dakle, kad svetlo prijeđe u žuto, ja stajem da onaj iza mene ne pomisli da sam namerno dala gas”, objašnjava ona.

Ophođenje s onim koji vas prati nije baš kao u špijunskim trilerima, dapače ne bi moglo biti drugačije od stvarnosti. Pravi agenti ne skaču s vagona vozova s pištoljem u ruci, već se probijaju kroz gužve gradskih ulica, trudeći se da ne izgube metu.

Filmsko ponašanje bi privuklo pažnju na agenta, i onda on više nije "prikriven", pa propada ceo zadatak.

Skrivanje posla

Bilo je onih, osobito onih s kojima sam se češće družila koji su uvek bili sumnjičavi o tome što radim. Mahom su to bili muškarci s kojima sam bila u vezi. Uvek bi me optuživali da ih varam ili da sam pripadnica neke mafije ili da se bavim prodajom droge, odnosno nečime ilegalnim.

No morala sam da ćutim, stisnem zube i nastavim dalje, a tako bi ih i eliminisala kao potencijalne partnere. Suprug naravno zna čime se bavim, ali ne možete ljudima to reći na prvu loptu, zabranjeno je.

“Ne, nikada nisam zažalila što je moj život prepun izmišljenih laži, jer skrivanje od drugih je bio samo moj posao. Da, posao je to koji sam skupo platila društvenim životom, koji je u nekim trenucima bio neizdrživ, no ostala sam normalna. Nije bilo lako”, kaže Foks.

Pročitajte OVDE zašto je francuski profesor kritikovao Emanuela Makrona.

Izvor: Večernje novosti