El Šarara je najveće nalazište nafte u Libiji i nalazi se 700 kilometara južno od Tripolija. Tokom vladavine Muamera el Gadafija, tu se svakodnevno dobijalo do 300.000 barela. Druga naftna polja se nalaze u istočnim regionima i proizvodnja im je malo manja nego u El Šarari.

Do građanskog rata 2011. godine iz nalazišta u Libiji eksploatisano je do 1,6 miliona barela nafte u danu. Prema podacima o potvrđenim rezervama (29,5 milijardi barela), zemlja zauzima prvo mesto u Africi i peto u OPEK-u (Organizacija zemalja izvoznica nafte).

Nakon pada DŽamahirije i masakra njenog lidera, proizvodnja je smanjena tri puta. Ali čak i tokom perioda rasula, nafta je stizala u luke Sredozemnog mora, odakle je otpremana u Italiju, Francusku, Španiju i Nemačku.

Učesnici sukoba koji se nastavio i bez Gadafija, pokušavali su da uspostave kontrolu nad naftovodima. Prilikom povlačenja, više puta su davali naredbe da se unište cevi da bi protivniku oduzeli sredstva za opstanak. Uzgred, prihodi od nafte su tokom rata, kao i u mirnodopsko vreme i dalje ostali glavni izvor za popunjavanje budžeta.

Strane petrohemijske kompanije koje su došle u Libiju tokom vladavine Gadafija, prestajale su da rade samo u toku najopasnijih bitaka, dok su francuska kompanija „Total“ i italijanska ENI funkcionisale bez prekida.

I libijska Nacionalna naftna korporacija, na čelu sa Mustafom Sanalom, radila je još od predratnog vremena.

Naftno dvovlašće

Borba zaraćenih grupa dovela je do toga da je 2014. godine u Libiji uspostavljeno dvovlašće. Tripoli i okolne oblasti na zapadu kontrolisala je Vlada nacionalnog jedinstva, koju vodi lokalni preduzetnik Faiz Saradž. Oni su formirali Kabinet ministara koji je međunarodno priznat.

Na istoku države je vladao general Haftar, drug i saradnik Gadafija. Libijska nacionalna armija koja ga je podržala, pomogla mu je da preuzme kontrolu nad naftnim poljima i cevovodima u Tobruku, Bengaziju, Adždabiji i tako vladi sa sedištem u Tripoliju oduzela prihode od nafte.

Međutim, svetska zajednica nije htela da ima posla sa pobunjenikom. Protiv generala i njegovih pristalica uveli su sankcije 2016. godine, koje su zabranjivale kupovinu nafte od predstavnike vlade na istoku.

Podela bivše DŽamahirije pogodila je i Evropu, SAD i Kinu, glavne potrošače libijske nafte. Bezizlazna situacija primorala je strane naftne i gasne kompanije da traže načine za zaobilaženje sankcija. U pitanju je bila energetska sigurnost ne toliko Libije, koliko Evropske unije.

Crno zlato spaja

Izlaz iz naftnog ćorsokaka je nađen veoma brzo. Štaviše, zaraćene strane nisu ni morale da potežu oružje da bi crno zlato opet poteklo evropskim lukama. Postavši svesni međusobne zavisnosti, Istok i Zapad, uz posredovanje Nacionalne naftne korporacije, odlučili su se na ustupke.

Smisao postignutog kompromisa svodio se na to da su se sve transakcije u naftnoj i gasnoj industriji zaključivale u ime međunarodne priznate vlade Saradža. NJemu nisu uvodili sankcije, pa su tako strani uvoznici mogli sa njim legitimno da posluju, a Haftaru je ponuđen solidni deo prihoda.

Iako su je finansirali pokrovitelji iz Egipta, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, Libijskoj nacionalnoj armiji su bili potrebni dodatni izvori prihoda. Haftar je bio svestan toga da će sredstva dobijena od nafte, čak i preko Saradža, učvrstiti ekonomsku nezavisnost Istoka. I pristao je na to.

U zemlju su počele da se vraćaju zapadne naftne i gasne kompanije. Mnogi su proširili projekte u sferi eksploatacije i prerade nafte. Energetski sektor je dobio investicije. Pored toga, sve transakcije su bile potpuno legalne i sankcije protiv istočne vlade nisu nikom smetale.

Predsednik Nacionalne naftne i gasne korporacije Libije Mustafa Sanal, uz podršku francuske kompanije „Total“, italijanske ENI, nemačke „Vinteršel“ i austrijske OMV, najavio je da planira da prevaziđe Gadafija i proizvodnju poveća do dva miliona barela dnevno.

„Neophodno je držati energetsku industriju po strani od svih političkih i vojnih konflikata“, izjavio je Sanal. Većina stranih kompanija ga je poslušala. Nikome nije smetalo što za sve to vreme rat u Libiji ne prestaje.

Mirovno raspoloženje

Proizvodnja i prerada nafte nastavila se i tokom proleća, kada je Haftar krenuo u ofanzivu na Tripoli. Prema mišljenju predstavnika Libijske privremene vlade u Rusiji Stanislava Kudrjašova, upravo su sheme vezane za isporuku libijske nafte u inostranstvu sprečile generala da zauzme glavni grad.

„Svi ugovori o izvozu nafte nalaze se kod Saradža. Upravo je nemogućnost da direktno prodaje energente koje kontroliše za Haftara, bila kamen-spoticanja u Tripoliju. General je bio svestan da će čak i ako zauzme glavni grad i svrgne Vladu nacionalnog jedinstva, ostati i bez tog novca koji dobija po već uspostavljenim naftnim shemama, a teško da bi međunarodna zajednica brzo priznala legitimitet Haftara i odlučila da ukine sankcije“, objasnio je on za „RIA Novosti“.

Ekspert pretpostavlja da će Libijska nacionalna armija odlučiti da napadne Tripoli samo ako dobije bilo kakve garancije da će je priznati spoljne sile.

„Kada se razrađivala postojeća shema isporuke nafte, vladi na istoku su namerno oduzeta bilo kakva prava. Zahvaljujući tome, Saradž je sačuvao kontrolu nad energetskim resursima i zaštitio svoju vladu od napada Haftara“, tvrdi Kudrjašov.

On je ubeđen da je situacija oko libijske nafte korisna za sve i da niko nije zainteresovan za rešavanje sukoba.

„Evropske i američke kompanije kupuju naftu sa velikim popustom. Dok je na svetskom tržištu cena u proseku 60 dolara za barel, libijskim vlastima u uslovima nestabilnosti odgovara da je prodaju i za 30. Ko će odbiti tako jeftinu naftu, čak i da su ulog mir i stabilnost u Libiji?“, retorički se pita Kudrjašov.

Načelnik Centra za islamska istraživanja na Institutu za inovacioni razvoj Kiril Semjonov ne slaže se u potpunosti s tim.

„Ukoliko se sukob između istočne i zapadne vlade u Libiji okonča, energetska infrastruktura će dobiti podsticaj za modernizaciju. Investitori će bez straha ulagati sredstva u nove cevovode“, rekao je on za „RIA Novosti“.

Semjonov smatra da je u borbi za glavni grad vojna prednost bila na strani Saradža, zbog čega se general i povukao i da naftne sheme nisu u tome najvažnije.

„Oružane jedinice iz Misurate koje su podržale vladu Saradža, bile su u stanju da Haftaru proletos oduzmu naftne luke. To je i danas sasvim realno. Ali njima to ne treba. U svakom slučaju, Haftar ne može samostalno da prodaje naftu“, istakao je ekspert.

Istovremeno, on ne poriče da u današnjim uslovima sve strane u sukobu zarađuju na energentima.

„Ono po čemu se libijski konflikt razlikuje od, na primer, sirijskog, jeste to što nafta u Libiji nije faktor podela. Naprotiv, crno zlato spaja i tako može biti još dugo“, tvrdi Semjonov.

Izvesne nade da se može rešiti libijski sukob i sporovi oko nafte on vezuje za Berlinsku konferenciju o pomirenju strana. Međutim, on strahuje da će Haftar krenuti na Tripoli čim bude poznat njen datum.

„General pobunjenik je prvi put pokušao da zauzme glavni grad ubrzo pošto je dogovoren datum nacionalne konferencije o političkom izlazu iz libijske krize. Većina zemalja, uključujući i Rusiju, priznaje legitimitet vlade Saradža. I Haftar je svestan toga da u novoj strukturi vlasti za njega teško da će biti mesta. Zato i pokušava da osujeti mirovni proces“, zaključuje politikolog. 

Da li će Tramp omogućiti Bugarima odlazak na Mesec, saznajte OVDE.

Izvor: rs.sputniknews. com