Od mnogih principa rada koji su posle Drugog svetskog rata bili na raspolaganju inženjerima, za primenu na letelicama, u SAD je odabran tzv. Gatling, ali sa spoljašnjim izvorom energije. Taj princip rada je poznat još od 1862. godine, kada je patent registrovao pronalazač Ričard DŽordan Gatling, što je rezultovalo serijom mitraljeza i topova sa šest do 10 cevi, obično montirani na topovske lafete ili brodove.

Međutim, tokom Prvog svetskog rata, Nemci su eksperimentisali sa Gatlingovim patentom iz 1893. gde je kao spoljašnji izvor energije korišćen električni motor i tako je nastao dvanaestocevni mitraljez Foker-Leimberger. Ovo sredtsvo je koristilo spoljašnji izvor energije u vidu elektromotora ili pogona koji se dobijao od motora aviona. Tvrdilo se da je brzina gađanja bila spektakularnih 7200 met/min pa i više od toga, ali je s druge strane, opterećenje čaura i pojedinih delova mehanizma bilo izuzetno visoko, tako da je pouzdanost bila prilično niska, a uz to, postoje analitičari koji sumnjaju da je brzina gađanja bila na nivou gore navedenih tvrdnji. Kada su Amerikanci posle Drugog svetskog rata, a naročito posle Korejskog rata analizirali efikasnost avionskog naoružanja, došli su do zaključka da je najmanji efikasni kalibar 20 mm, ali u kombinaciji sa velikom brzinom gađanja. Tako je nastao top M61 Vulkan sa električnim spoljašnjim izvorom energije, kojim su do danas naoružani skoro svi američki lovački avioni. Tada je počela i svojevrsna “manija” razvoja i prilagođavanja ovog principa različitim kalibrima i namenama. Najmoćniji “izdanak” je sedmocevni top 30 mm GAU-8/A na jurišniku A-10 Tanderbolt 2om namenjen dejstvu po tenkovima sa krova, gde je oklop relativno tanak, što je demonstrirano naročito tokom operacije Pustinjska oluja. Minigan M134 u kalibru 7,62x51 mm pojavio se 1963, pre svega za helikoptere, te je obilato korišćen tokom Vijetnamskog rata, gde je izborio strahovitu reputaciju.

Minigan

Princip rada M134 Minigun i drugih sličnih sredstava zasniva se na više cevi spojenih u snop, svaka sa sopstvenim mehanizmom rada. Okretanjem cevi i mehanizama, dolazi do klizanja pojedinih elemenata mehanizma i ostvarivanje punog ciklusa ubacivanja metka u ležište, opaljenja, izvlačenja čaure i izbacivanja, te praktično brzina gađanja zavisi od brzine obrtanja cevi. Brzina gađanja se relativno lako može regulisati promenom brzine obrtanja elektromotora, bila je izuzetno visoka i kretala se između 2000 i 6000 met/min, sa vrlo visokom verovatnoćom pogađanja. Pojedini izveštaji iz Vijetnamskog rata tvrde da se u slučaju korišćenja tzv. koktela municije sa približno svakim petim obeležavajućim metkom, dobijao neprekidan svetleći snop od cevi do cilja, što je olakšavalo nišanjenje i usmeravanje vatre noću. Šest cevi, ujedno znači da je opterećenje jedne cevi, odnosno jednog mehanizma na nivou bilo kog drugog mitraljeza, jer je brzina gađanja po jednoj cevi, tj. mehanizmu 300-1000 met/min. Osim toga, povezivanje u snop je obezbeđivalo veliku krutost, dok je ravnomerno sagorevanje i ekspanzija baruta, zahvaljujući činjenici da nema otvora za pozajmicu gasa, zajedno davalo vrlo visoku preciznost.

Nedostatak je svakako predstavljala relativno velika masa od 39 kg bez izvora energije i municije, a sa njim 42,5 kg, tri do četiri puta više u odnosu na “običan” mitraljez. Sa 500 metaka, masa je iznosila oko 47,5 kg. Sasvim je jasno da je ovo previše za upotrebu od strane strelca i poslužioca u sklopu pešadijskog odeljenja, tako da je Minigun uglavnom korišćen na helikopterima (najčešće UH-1, AH-1, AH-6), u posebnim turelama ispod nosa, avionima (A-37, AC-47) ili u podvesnicima, kao i na vozilima (oklopna vozila, kamioni za zaštitu konvoja) i brodovima, gde je masa od sekundarnog značaja.

Dilon Aero ulazi u “igru”

Minigan je bio delo čuvene kompanije “General Electric” i danas vrlo aktivne i uspešne u različitim granama. Vremenom, uprkos relativno robusnoj izradi, ratna dejstva su uzrokovala neminovno habanje delova i sve više M134 moralo je da bude povučeno iz upotrebe. Mnoge manje firme su počele da dobijaju ugovore za izradu rezervnih delova i popravku, ali je kvalitet često bio problem, te je pouzdanost bivala sve manja. Korisnici su često pribegavali nabavci manje efikasnih ali pouzdanijih “običnih” mitraljeza. Međutim, početkom devedesetih godina 20. veka, kompanija “Dillon Precision”, počela je s nabavkom ovih mitraljeza, za potrebe filmske industrije, iz vojnih viškova, ali su se ponovo pokazali problemi sa pouzdanošću repariranih primeraka. Detaljna analiza, kao posledica potrebe filmske industrije koja nije imala nameru da čeka, naterala je ljude iz “Dillon Pecision” da analiziraju i otklone uzroke kvarova. Jedan od problema bio je na sistemu za hranjenje, te je napravljen novi pod oznakom DAFD-2000, a nakon njega i poboljšani DAFD-2001, kao i čitav set delova: zatvarač, cevi, nosači i dr.

Oružane snage su posle izuzetno uspešnih demonstracija, gde je ispaljeno 50.000 metaka bez ijednog zastoja, ponudile unosan ugovor ćerci firme “Dillon Precision” pod nazivom “Dillon Aero”, za revitalizaciju M134. “Dillon Aero” se tu nije zadržao, već je učinjen napor da se smanji masa, što je i urađeno konstrukcionim intervencijama, ali pre svega zamenom delova poput kućišta i rotora od čelika, delovima od legura titana. Na taj način je dobijena varijanta M134D, čija je masa smanjena na samo 19 kg. Druga intervencija je smanjenje najveće teoretske brzine gađanja sa 6000 na još uvek vrlo visokih 3000 met/min. Ova mera je verovatno preduzeta da bi se zadržao dug radni vek, s obzirom na nešto manju otpornost legura titana na habanje, u odnosu na čelik. Zanimljivo, isto je učinjeno i na avionskim topovima GAU-8/A kod kojih je brzina gađanja smanjena sa 4200 na 3900 met/min. Radni vek cevi M134D je 100.000 ispaljenih metaka, a kućišta 500.000 metaka, što je znatno duže u odnosu na uobičajeni radni vek sanduka mitraljeza od oko 40.000 metaka. Sve je to dovelo do ponovne široke upotrebe ovih vrlo efikasnih i preciznih mitraljeza. Za nas najinteresantnije je da je upravo M134D viđen na pokazno-taktičkoj vežbi “Povratak 2019” montiran na domaćem vozilu Miloš. Pored toga, pojavila se informacija da će se M134D koristiti i sa srednjih helikoptera Super Puma koji se očekuju u sastavu MUP Srbije.

Na osnovu svega iznetog, sasvim je jasno da, bar u prvoj fazi, M134D neće biti masovnije korišćen. Međutim, ukoliko će se vozila Miloš masovnije koristiti u naoružanju, možda će se povećati i broj ovih vrlo efikasnih mitraljeza, dodavši Srpskim bezbednosnim snagama potpuno novu dimenziju i kvalitet.

Sovjetski odgovor

Manje je poznato da su i sovjeti imali oružje slično američkom Miniganu. Radi se o mitraljezu GŠG-7.62 u kalibru 7,62x54R. Pojavio se 1970. godine znatno posle M134, umesto šest imao je četiri cevi, a brzina gađanja je bila 3500 ili 6000 met/min. Najveća promena se odnosi na princip rada. Dok je M134 za pogon koristio spoljašnji izvor energije, GŠG je za pogon iskoristio energiju barutnih gasova. Prednost ovog rešenja je praktično trenutno postizanje pune brzine gađanja, dok je kod M135 bilo potrebno oko 0,5 s, dok se ne postigne dovoljna brzina obrtanja sa spoljašnjim izvorom energije. Masa GŠG je 18,5 kg, što je još jedna prednost nad Minigunom, ali je sasvim sigurno i da je opterećenje cevi znatno veće, a samim tim je kraći i radni vek. Međutim, činjenica je da se GŠG koristi samo u sklopu helikopterskog podvesnika GUV-8700 i sa helikoptera Ka-29 sa utvrđene tačke na vratima, a bilo je još nekoliko eksperimentalnih primena. Činjenica je da GŠG nije pronašao toliko široku primenu kao Minigun, a nije isključeno da je tome jedan od razloga relativno kratak radni vek zbog velike opterećenosti, što je uostalom, jedna od zajedničkih karakteristika i drugih sovjetskih avionskih mitraljeza i topova.

Kako izgleda Damask posle granatiranja od strane Izraela, pogledajte snimke OVDE!

Izvor: kalibar. rs