Piše: Kris Hedžis za truthdig. com
Američka demokratija nije u opasnosti. Amerikanci ne žive u demokratiji. Slika njihove demokratije je u opasnosti.
Najveći, neoprostivi Trampov greh u očima duboke države jeste njegova kritika beskrajnih američkih ratova.
Duboka država počinila je najveću stratešku grešku u američkoj istoriji kada je napala i okupirala Avganistan i Irak. Takvi fatalni vojni fijasci, odlika svih nedavnih carstava, nazivaju se delima „mikro-militarizma“. Umiruća carstva, posmatrana kroz istoriju, rasipaju poslednji kapital koji imaju, ekonomski, politički i vojni, na uzaludne i nepobedive sukobe, sve dok se ne raspadnu.
Oni, tim aktima mikro-militarizma, pokušavaju da nađu način da povrate bivšu dominaciju i izgubljeni status. Međutim, arhitekte američke spirale imperijalne smrti su nedodirljive.
Bezumni generali i političari, koji guraju carstvo u još veći haos i fiskalni kolaps, uspevaju u jednoj stvari – beskonačni su. Niko ne snosi odgovornost. Pokorna štampa tretira ove zvaničnike sa gotovo religioznim poštovanjem.
Generali i političari, od kojih su mnogi trebali da rade na kasi ili da budu osuđeni, su nakon penzionisanja postavljeni na unosne položaje u odborima proizvođača oružja, za koje su ovi ratovi neizmerno profitablini.
Oni su pozvani od strane štampe da pruže analizu nereda koji su sami stvorili. Oni se smatraju primerima integriteta, nesebične službe i patriotizma.
Nakon skoro dve decenije, svaki navodni cilj korišćen da opravda američke ratove na Bliskom Istoku je srušen.
Invazija na Avganistan je trebalo da uništi Al-Kaidu. Umesto toga, Al-Kaida je migrirala kako bi ispunila vakuume snage koje je duboka država stvorila u ratovima u Iraku, Siriji, Libiji i Jemenu. Rat u Avganistanu pretočen je u rat sa talibanima, koji sada kontroliše veći deo zemlje i preti korumpiranim režimom koji SAD podržavaju u Kabulu.
Duboka država orkestrirala je invaziju na Irak, koja nije imala nikakve veze sa napadima 11. septembra. Sa sigurnošću je predviđala da bi mogla da stvori demokratiju zapadnog stila i oslabi iransku moć u regionu. Umesto toga je uništila Irak kao ujedinjenu zemlju, stvarajući međusobno ratujuće etničke i verske frakcije. Iran, koji je usko vezan za vladajuću šiitsku vladu u Bagdadu, postao je još jači.
Zatim je usledio fijasko u Siriji. Duboka država je naoružala “umerene” pobunjenike u Siriji u pokušaju da sruši predsednika Bašara el Asada, ali kada je shvatila da ne može da kontroliše džihadiste – kojima je pružila oko 500 miliona dolara u oružju i pomoći – počela je da ih bombarduje i naoružava kurdske pobunjenike da se bore protiv njih. Te Kurde je Tramp kasnije izdao.
Sledeći je bio Jemen. “Rat protiv terorizma” proširio se poput kuge iz Avganistana, Iraka, Sirije i Libije do Jemena, koji je posle pet godina rata pretrpeo jednu od najgorih humanitarnih katastrofa na svetu. Finansijski trošak za ovu bedu i smrt iznosi između pet i osam biliona dolara.
Tramp je počinio političku jeres kada se usudio da ukaže na ludost nekontrolisanog militarizma. Platiće za to. Duboka država namerava da ga zameni nekim drugim, možda Majkom Pensom, moralno i intelektualno ispraznim poput Trampa, ali koji će uraditi ono što mu se kaže.
Smenjivanje Trampa sa vlasti ne bi ugrozilo korporativnu moć.
To ne bi obnovilo građanske slobode.
To ne bi demilitarizovalo policiju ili zagovaralo prava radničke klase.
To ne bi ometalo profit fosilnog goriva i bankarske industrije.
Ne bi se bavili klimatskim promenama.
To ne bi poremetilo bezobzirni nadzor javnosti.
Ne bi se okončale otmice širom sveta onih koji se smatraju neprijateljima države.
To ne bi zaustavilo atentate militarizovanim dronovima.
To ne bi zaustavilo odvajanje dece od njihovih roditelja i njihovo ostavljanje u prljavim, pretrpanim uslovima.
To ne bi sprečilo konsolidaciju bogatstva i moći oligarha i dalje osiromašenje građana.
Ono što je najvažnije, katastrofalni inostrani ratovi koji su rezultirali nizom propalih država i na koje su potrošeni trilioni dolara poreskih obveznika, ostaće sveti, entuzijastično zagrljeni vođama dveju vladajućih partija, marionetama duboke države.
Trampov impičment, uprkos entuzijazmu liberalne elite, uglavnom je kozmetički. Čitav politički i vladin sistem je korumpiran. Korporativni lobisti pišu zakone. Sudovi ih sprovode.
U američkom političkom sistemu nema načina da se glasa protiv interesa Goldman Sachs, Citigroup, AT&T, Amazon, Microsoft, Walmart, Alphabet, Facebook, Apple, Exxon Mobil, Lockheed Martin, UnitedHealth Group ili Northrop Grumman.
Američka javnost, to su samo gledaoci. Publika. Ko će sedeti kada igra muzičkih stolica prestane?
Hoće li Tramp moći da zadrži vlast?
Da li će Pens biti novi predsednik?
Ili će duboka država uzdići političkog plaćenika poput DŽoa Bajdena. . . ili, ne daj Bože, Hilari Klinton?
A šta ako duboka država propadne?
Rat između duboke države i Trampa počeo je onog trenutka kada je izabran. Bivši direktor CIA-e DŽon Brenan i bivši direktor Nacionalne obaveštajne službe DŽejms Klaper, zajedno sa bivšim direktorem FBI-a DŽejms Komijem ubrzo su optužili Trampa da je oružje Moskve.
Iz obaveštajnih agencija procurele su priče o ucenama, kao i izveštaji o „ponavljanim kontaktima“ sa ruskom obaveštajnom službom. Brenanu, Klaperu i Komiju brzo su se pridružili drugi bivši obaveštajni zvaničnici. NJihove napade su zatim pojačali bivši visoki vojni lideri.
Ruska umešanost se, nakon objavljivanja Milerovog izveštaja, pokazala kao glupost. Međutim, akteri duboke države bili su podstaknuti Trampovom odlukom da izvrši pritisak na ukrajinsku vladu da istraži Bajdena. Čini se da je Tramp, ovoga puta, svojim neprijateljima duboke države dao dovoljno konopca da ga obese.
Trampov impičment označava novo i zastrašujuće poglavlje u američkoj politici. Duboka država je pokazala svoje lice. Dala je javnu izjavu da neće tolerisati neslaganje, mada je Trampovo neslaganje retoričko i neefikasno.
Napor da se Tramp opozove šalje zloslutnu poruku američkoj levici. NJeni resursi za uništavanje onih sa leve strane gotovo su neiscrpni.
Ne postoje unutrašnje ili eksterne provere duboke države.
Duboka država će dodatno proširiti socijalnu nejednakost koja je polovinu Amerikanaca gurnula u siromaštvo ili blizu siromaštva, oduzela im preostale građanske slobode i nahranila nesnosne apetite vojske i ratne industrije.
Resursi države biće protraćeni kao baloni saveznog deficita. Frustracija i osećaji stagnacije među obespravljenim i zanemarenim građanima, koji su doprineli Trampovom izboru, će porasti.
Doći će trenutak obračuna, kao što je to bilo poslednjih dana u Libanu i Čileu. Socijalni nemiri su neizbežni. Svako stanovništvo može biti ugnjetavano samo do određene mere.
Tramp, na kraju krajeva, nije problem. Problem je američko stanovništvo.
A ako se duboka država ne oslobodi Trampa, ona će ga, iako nevoljno, koristiti za obavljanje njenog prljavog posla.
Pogledajte OVDE kako ruski i sirijski avioni bombarduju džihadiste u Idlibu.
Izvor: Webtribune.rs
