Uprkos tome, njegova svest o nacionalnoj pripadnosti tada nije postojala.
- Pa tu sam rođen, tu mi je kuća, porodica, prijatelji. Jedno dete sam već imao, drugo bilo na putu. Od aprila sam se aktivirao u odbrani i imao položaj na Mitnici. Preko dana sam radio, po noći bio na položaju. Bio sam u rezervnom sastavu ZNG, što je u to vreme bila dobrovoljna jedinica, nismo imali uniforme ni službeno oružje. Imali smo oružje koje smo sami nabavili ili koje ti je neko poklonio, kao meni moj kum - priseća se Peđa svojih prvih dana rata i vatrenih krštenja.
- Radio sam tada u veleprodaji pića i, kao i svi, shvatao da raspad Jugoslavije neće biti niti malo miran. Već se krajem 1980-ih osetio rat, ali nekako smo se svi nadali da ipak neće biti krvoprolića. Već posle događaja u Borovu selu situacija se promenila i bilo mi je jasno da moram da se prijavim u odbranu Vukovara. Da, Srbin sam, ali u mojoj glavi nije bilo sumnje koga i šta treba da branim. Na položaju na Mitnici bio je od prvog do zadnjeg dana. Čvrsto su ga držali, zapravo više ostavljali takav utisak. JNA vojska je sama sebi stvorila famu da u Vukovaru ima ko zna koliko ljudi i naoružanja. Nisu znali. Da su krenuli na nas prvih dana, pregazili bi nas - kaže Peđa kome su naredni dani, nedelje i meseci bili neverovatni.
Grad u okruženju, hrane sve manje, gladan si, struju ni ne pamte kad je nestala, nema vode, nema kupanja. Tek kasnije je saznao da je u počecima rata, zbog toga što je Srbin, a nosi oružje, dugo bio pod prismotrom, što KOS-a, što hrvatskih službi, ali to mu je danas razumljivo. Nakon 9 meseci robijanja, 14.8. 1992. godine je razmenjen u Nemetinu. Tada je prvi put video svoje drugo dete, rođeno u Slavonskom Brodu, svoju suprugu i prvo dete koje je poslao iz Vukovara s početkom granatiranja. Brata nije vidio više nikada, a majku, koja je otišla kod sestara u Beograd, video je jednom, godinama kasnije u Mađarskoj. Sada je već dugo nije video jer je teško bolesna. Ne sme kod nje u Beograd jer je na poternicama Srbije.
- Ma tamo uopšte ne želim da idem. Sve ono što su mi učinili toliko mi je urezano u svest da ja nemam tamo šta da tražim. Odrastao sam u Surčinu, na aerodromu, jer tamo imam bratića i sestričnu sa kojima sam provodio leta i srećne dane detinjstva, ali su mi sve te lepe uspomene uništili i nemam nikakvu želju tamo da odem ikada - priča Peđa. Peđa je nedavno osuđen jer je sa još 40 vukovarskih branitelja razbio dvojezičnu ploču postavljenu u Vukovaru još 2014. godine.
- Sa sigurnošću tvrdim da u Vukovaru živi većina lojalnih Srba, kojima sva ova natezanja oko ćirilice i uvećanih prava uopše ne trebaju jer ne žele da njihovu decu čine drugačijim, a još manje da ih svrstavaju među ekstremiste - rekao je Peđa.
NJemu, kao 24-godišnjaku, sve je bilo kao film. Tek danas, sa odstojanja, shvata koliko je bio mlad i lud. Da sve bude još gore, njegov stariji brat uzeo oružje i otišao na srpsku stranu. Verovatno su pucali jedan na drugoga, a da to ni ne znaju. Od tada, nisu se videli ni čuli 26 godina.
Kada je NATO prvi put upotrebio oružje u zvaničnoj misiji i kako su napali Jastrebove bez upozorenja, pročitajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
