Novi roman Peđe Ristića, treći po redu, predstavlja slavan povratak tradicionalnom žanru istorijskog romana u kome će uživati i čitalačka publika i kritika. Hronotop upotpunjuje vredan antikvitet iz vremena sutona Carske Rusije, glamurozna srebrna činija - kovš koja putuje Evropom tokom XX veka, ilustrujući naš slovenski fatalizam, sklon ekstremima, megalomaniji i krajnostima, ali protkan emocijama i toplinom. U ime sto godina ruske emigracije ovaj roman i vredna umetnina koja je i lik ovog dela, podsećaju da su vrednost i cena promenljive kategorije.
Vaš najnoviji roman se zove "Kovš"? Šta je kovš?
Kovš je stara ruska reč koja označava zdelu za služenje čorbe ili pića. Pravile su se te činije vekovima na selu u Rusiji, od drveta ili metala i uvek su bivale ukrašene bojom ili filigranskim radom. U mojoj priči kovš je skupocena srebrna činija koju je po nalogu gardijskog generala napravio 1902. draguljar Faberže, za serviranje punča na pukovskim svečanostima. Posle revolucije, kovš je ukraden i, uz mnogo peripetija, donet u Srbiju. Tako je postao savremenik raznih promena i previranja po Evropi. Dobijao je razne namene i menjao vlasnike, bio je oštećen i zaboravljan ali i restauriran i visoko cenjen. U velelepnom srebrnom kovšu u mojoj priči se ogledaju sudbine, nedaće i previranja dvadesetog veka, kod nas na Balkanu a i šire.
Kao inspiracija za Vaš roman poslužila Vam je istinita priča. Kakav je, po Vašem mišljenju, odnos između istine i fikcije u romanu "Kovš"?
Mnogo je istine u mom romanu a još više fikcije. Ono što je glavno, stvarno je. Kovš postoji, držao sam ga u rukama, prisustvovao sam poslednjim činovima ovog romana, u Londonu. Stvaran je i mukotrpni put koji je jedan od mojih junaka, inače moj prijatelj iz Beča, prošao da bi kovš, sa mračnih nišlijskih tavana i prašnjavih novobeogradskih polica sastavio, restaurirao i izneo na svetlo dana. Ono što je izmišljeno i dodato je "meso oko kostiju". Mnogo istraživanja, čitanja i mašte sam uložio u opise dešavanja i razgovore likova pored kojih kovš tokom celog prošlog veka prolazi.
Koje izvore ste koristili tokom istraživanja i pisanja romana?
Glavni izvor mi je bilo lično prisustvo razgovorima sa mojim bečkim prijateljima kao i sa službenicima aukcione kuće u Londonu. Od njih sam saznao veći deo istorije kovša koje sam iskoristio za kostur priče. Sve ostalo sam sabrao iz nekoliko zanačjnih knjiga i publikacija o životu na dvoru Romanovih, bežaniji iz Rusije s'kraja dvadesetih, o životu Rusa u Srbiji između ratova, o počecima nemačke okupacije i svedočanstvima Jevreja, logoraša. Na kraju, upleo sam u priču i nekoliko meni bliskih i poznatih sudbina rođaka i prijatelja iz posleratne Jugoslavije kao i moja lična iskustva sa kraja stoleća.
Koje istorijske činjenice su potvrđene u vezi sa kovšem?
Kovš postoji, stručnjaci su ga prepoznali, zna se kad i gde je nastao i gde je krajem veka ponovo pronađen, restauriran i prodat. Ono što se ne zna, to je sve između. Kako je dospeo u Srbiju, šta se sa njim događalo punih 80 godina kao ni šta je sa njim danas. Ja sam tu fikciju iskoristio da ispričam neke svoje priče i iznesem neka sopstvene političke, etičke ili emotivne nedoumice.
Kome je ovaj roman namenjen, da li samo onima "koji nikad nisu dobili na lutriji, ali još uvek kupuju loz"?
Lutrija i loz asociraju na neumornu želju i borbu za boljitkom i veru u uspeh, uz ali i u prkos nagomilanim problemima. Roman je međutim namenjen čitaocima koje interesuju antikviteti, pogotovu ruski, pogotovu srebrni. Dalje, zainteresovani će u Kovšu naći pregršt interesantnih činjenica i informacija o gradovima, ljudima i događajima u carskoj Rusiji, previranjima u Srbiji između dva rata, o raskolu i sukobima rojalista i komunista unutar porodica. Povrh svega, čitaoce će možda zanimati debate i sukobljena mišljenja na teme moderne umetnosti, položaja Srba i Srbije u Jugoslaviji, o kontroverznim događajima u zemlji devedesetih, kao i prikazi aukcije, današnjih oligarha, naših emigranata na zapadu.…
Kako tumačite 20. vek koji je iza nas i šta očekujete od 21. koji je pred nama?
Ja sam dete iz druge polovine 20. veka i pamtim ga po dobrom. Živeo sam i odrastao u skromnom blagostanju, uživao u čarima rokenrola, farmerki iz Trsta i letovanja na dalmatinskim ostrvima. Igrali smo se u dvorištu, razmenjivali gramofonske ploče, mahali zastavicama dok je prolazio maršal. Slušao sam od starijih i čitao o problemima nastajanja Jugoslavije, o ratu, četnicima i partizanima ali sve mi je to bilo nekako daleko, nestvarno, efemerno... Kad sam odrastao i sazreo, došlo je do drame devedesetih i sva ta moja idila se raspala. Onda sam počeo da shvatam da nam ni istorija nije bila u potpunosti pošteno prikazivana, ni ruska, ni jugoslovenska, ni kraljevska ni komunistička... Onda smo ušli u 21. vek i zatekla nas je globalna promena morala, ideala i načina ponašanja. Gledam decu i mlade danas kako se ne igraju u parku nego bulje u ekrane telefona. Gledam bahate i samožive kako bacaju đubre svuda oko sebe i krše zakone ali i norme kućnog vaspitanja svakodnevno. Gledam političare kako lažu i kradu, šire dezinformacije i obmanjuju narod. Mislim, za mene je već poprilično kasno ali za ove mlađe - ne piše nam se dobro…
Da li verujete u fortunu? I u kom smislu?
Na ovo pitanje mi je najteže da odgovorim. Ne verujem ni u kakvu predodređenost,ako to nazivate fortunom, osim genetski nasleđenih bolesti. Mislim da je u velikoj meri čovek sposoban da utiče na svoju sudbinu i svoju sreću. Često on možda nije ni svestan šta je za njega dobro pa teži nemogućem ili nepotrebnom ali, sve u svemu, odgovoran je za većinu toga šta mu se dešava. S druge strane, i okolina utiče na pojedinca. Zemljotres, revolucija, krah svetskih berzi, epidemija, loš vlastodržac... To može, sa ličnog aspekta, da se nazove sudbina, nešto na šta čovek nema uticaj. Ipak, čovek je pametan, spretan, zna šta želi i šta je realno moguće pa se i u situacijama više sile ponaša na odgovarajući način i, koliko može zaštiti se. Ipak, ako će da ti padne saksija na glavu na ulici, ne znači da ne treba da izlaziš ali znači da treba da ideš, kad god možeš, onom stranom trotara koja je udaljena od kuća. Inače, nikad nisam ništa dobio na lutriji a i ne kupujem lozove.
Izvor:Pravda
