Naime tog sudbonosnog 31. marta 2005. Vrhovni savet odbrane Srbije i Crne Gore odlučio je da najstarija borbena jednica 88. flotila podmornica RM bude ugašena čime je zabijen “ glogov kolac“ u srce podmorničarstva, koje istina na volju i dalje živi kroz udruženje i saradnju bivših pripadnika ove jedinice.

O prvoj jugoslovenskoj „raketnoj podmornici „se nije baš pričalo mnogo. Ponešto je napisano u nekim kratkim crtama na pojedinim sajtovima, ili se debatovalo na vojnim forumima, ali sa uglavnom netačnim, polutačnim ili nepreciznim podacima. Zahvaljujući „dobrim poznanicima“ uspeo sam da uz pomoć bivšeg mornaričko tehničkog pukovnika Milana Komara velikog zaljubljenika u podmornice i morske dubine konačno ispričamo ovu sjajnu priču i otrgnemo je od zaborava. Hvala mu na tome. Takođe dugujem mu veliko izvinjenje jer ovaj tekst zbog nesrećnog spleta okolnosti nije ugledao svetlost dana kao što sam mu obećao znatno ranije. Ovo je dug prema njemu i nada da će mi moći da oprosti.. Hvala mu još jednom.

Bivša Jugoslavija (SFRJ) je bila jedna od 11 zemalja u svetu koja je samostalno projektovala i gradila podmornice. Istorija podmorničarstva na istočnoj obali Jadrana, ne računajući Austrougarski učinak u Rijeci i Puli pre i za vreme Prvog svetskog rata, počela je 1926. odlukom vlade Kraljevine Jugoslavije da nabavi podmornice za odbranu jadranske obale. Kupljene su savremene podmornice od Engleza i Francuza, ukupno četiri od kojih je samo jedna („Nebojša“) preživela Drugi svetski rat i vratila se u otadžbinu. 

Posleratni razvoj podmorničarstva vezuje se za datum 23. avgust 1945. godine, kada se zavijorila zastava nove Jugoslavije na podmornici „Nebojši“ po njenom povratku iz rata na strani saveznika. „Nebojša“ dobija ime „Tara“ i taktički broj 801, a nedugo potom počinje oživljavanje inicijative za dalji razvoj podmorničarstva u Jugoslaviji. Zbog dotrajalosti vitalnih uređaja „Tari“ je bilo zabranjeno ronjenje, pa je služila za obuku novih podmorničkih kadrova do 1956. kada je izbrisana iz Flotne liste i rashodovana sledeće godine. 

Petnaestak godina kasnije u pulskom brodogradilištu „Uljanik“ porinute su prve dve domaće podmornice „Sutjeska“ 811 i „Neretva“ 812. Dalji tehnološki korak bila je klasa podmornica „Heroj“ i tu počinje „zlatno doba“ Jugo-podmorničarstva. Serija podmornica klase „Heroj“: 821 Heroj, 822 Junak i 823 Uskok predstavljala je adut s kojim je Jugoslavija postala zemlja sposobna da samostalno izgradi savremenu podmornicu. Korak napred bile su podmornice klase „Sava“: 831 Sava i 832 Drava, koje su s borbenim kompletom od 10 torpeda ili 20 mina postale značajan faktor i opasan čuvar jugoslovenskih obala Jadrana. 

Ono što je javnosti malo poznato jeste da je vojni vrh Jugoslavije planirao da ode korak dalje i napravi novu klasu podmornica, koju su pasionirani ljubitelji vojne tehnike od milošte nazvali „raketnom“. 

Informacija o tome da je Jugoslavija planirala da gradi „raketnu podmornicu“ se ponekad i ponegde u novinskim člancima ili u nekoj knjizi koja je obrađivala pomorsku tematiku „stidljivo“ pominjala, baš zbog nedostatka pouzdanih informacija. Nešto više je pisano na vojnim forumima od početka internetske ere, ali opet su u pitanju bile netačne informacije. Da li je Jugoslavija zaista mogla proizvesti „raketnu podmornicu“, da li bi da se SFRJ nije raspala bili apsolutni gospodari Jadrana razgovarali smo sa penzionisanim mornaričko-tehničkim pukovnikom Milanom Komarom, koji je veći deo radnog veka proveo u svetu morskih dubina, a upoznat je detaljno sa ovim projektom.

„U početku nije bilo govora da ćemo graditi raketnu podmornicu, već samo da treba da se pristupi projektovanju nove klase podmornica, shodno tretmanu godina eksploatacije postojećih objekata i realnim rokovima da od početka projektovanja do porinuća prvog objekta u klasi treba 7-8 godina. Dakle bio je to kraj osamdesetih kada je prva iz klase „Heroj“ već bila u moru 20 godina i planski je bilo opravdano početi sa izradom početnih dokumenata da bi planom 1991-1995. trebalo porinuti prvi objekat. A potom do 2000. rashodovati klasu „Heroj“ i izgraditi još pet objekata u seriji po kodnoj oznaci „B-73“.

I tu su se lomila koplja taktičara, projektanata, graditelja i finansijera. Taktičari su hteli jaču, veću i moćniju podmornicu, dok su neki krugovi iz SSNO (tj. Ministarstva odbrane) na krilima velikih poslova vojne industrije prema inostranstvu predlagali što veću podmornicu koja bi trebala da bude najveći izvozni adut, nesporno tada veoma moćne tehničke i tehnološke baze u državi. 

Brodarski institut iz Zagreba kao naučno-istraživačka i projektantska institucija za potrebe Ratne mornarice se u početku suzdržavao od priče o velikoj podmornici. Oni su oprezno cenili da njihovi ljudski resursi, iako su raspolagali sa svim specijalnostima koje podrazumeva projektovanje, kao i ostalom stručnom i radnom snagom nisu dovoljni da krenu u jedan potpuno novi izazov. Zato su 1988. uradili studiju kojom su razmatrali mogućnosti i ograničenja razvoja nove podmornice, gde je izražena bojazan po više aspekata: nabavka borbenih i glavnih tehničkih sistema napolju je bila potpuno neizvesna, nepoznati resursi u domaćim firmama koje je trebalo angažovati, zatim je trebalo eliminisati propuste na prethodnoj klasi (831 i 832), što nije bilo lako priznati projektantima, itd.

Zato je Institut pribegao opciji da favorizuje „provereno“ rešenje od oko 600 tona deplasmana – dakle brodograđevnih karakteristika trupa kao u klasi „Heroj“ sa izričitim zahtevom za moderniju opremu. Svakako igrajući na kartu doktrinarnih stavova o odbrani malog i plitkog mora, tj. idući „niz dlaku“ vremešnijoj admiralskoj garnituri. Uz obećanje, a pod pritiskom SSNO za većim objektom saglasili su se ipak da mogu razraditi varijantu od 1.000 tona (a šta da dodatno razrađuju kad je klasa Sava tog deplasmana!?). 
Kako je investitor taj koji diktira uslove – tj. taktičko-tehničke zahteve – a u ovom slučaju je to bio SSNO, urađeno je nekoliko idejnih rešenja većih podmornica, pa se tu prvi put službeno pojavljuje ideja o podmornici nosaču raketa. Kakvih raketa, koliko i čijih nije detaljnije razmatrano, ali se znalo da Zapad (Francuzi) ne pristaju ni na razgovore o tome, dok je Istok (SSSR) ostavio varijantu mogućeg nastavka priče.  

Tih godina nije bilo interneta pa je pristup informacijama šta ko ima i gradi bio moguć jedino iz nekoliko svetskih časopisa koji su stizali samo u vojne vrhove, a koji su otkrivali detalje na kašičicu, dok su projektanti, putujući po svetu, bili svakako dobro informisani šta sve može da se očekuje od podmornice prečnika čvrstog trupa od npr. 4, ili 5 ili 6 metara. Otud kasnije čuđenje kako je u prečniku od 4,7 m na klasi „Heroj“ ugrađeno samo četiri torpedne cevi, a Nemci su na svojoj klasi 206, nešto manjeg deplasmana od „Heroja“ imali osam cevi. U to sam se kasnije lično uverio posetom jednoj nemačkoj podmornici – vrhunsko svetsko dostignuće njihove tehnološko-podmorničke škole koje nikome nije dato. 
Po zahtevu SSNO, Brodarski inistut je u okviru pomenute studije razigrao šest varijanti nove podmornice, gde su dati grubi podaci o deplasmanu, naoružanju i dimenzijama, ali to je samo trebalo da posluži za dalje usaglašavanje i rangiranje onih 18 svetski standardizovanih zahteva od kojih defakto počinje projektovanje, koje prema Komarevim rečima, ne može da počne dok se ne definiše oružni sistem i pogon. 

Prva varijanta koja je predstavljena bila je tip „Mosor 1“ i „Mosor 1A“ deplasmana 600-650 tona i istim dijamterom trupa kao na 821. Usledio je zatim „Mosor 3“ i „Mosor 3A“ sa malo većim  deplasmanom i šest torpednih cevi, ali manjeg dijametra nego kod 831 koji iznosi 5,05 metara. Sledeća varijanta bilo je „Biokovo 1“ i „Bikovo 1A“ sa deplasmanom 940 do 1040 tona, a iza toga sledio je „Velebit 4“ i „Velebit 4A“ sa 940 do 1060 tona deplasmana i šest torpednih cevi i sa prečnikom trupa od 5,4 metra. Potom je sledila „Učka 7“ i „Učka 7A“ sa deplasmanom 1350-1550 tona sa šest ili eventualno osam torpednih cevi i prečnikom trupa od 6,25 metara i opcijom ugradnje kosih raketnih lansera. Nemačka klasa podmornica „212“ ima širinu trupa 6,3, a švedska „Gotland“ 6,4 metra.

„Dakle, bila su to samo idejna rešenja koja nisu nikad zaživela. Sledeći korak je trebao da bude predprojekat, pa višestruko usaglašavanje, onda glavni projekat, pa revizija, itd. Ali ubrzo je građansko-bratski cunami pomeo i više ciljeve od jednog podmorničkog projekta.  

Ostaje za anale i sećanje da se vrhovnim glavešinama iz SSNO posebno dopao projekat „Učka 7A“ sa kosim lanserima raketa kao kod nekih ruskin podmornica. E tu se prvi put spominju lanseri za ruske rakete. Spominje se pored lansera i šest, eventualno osam torpednih cevi. Međutim tu se stalo, zbog totalnog razmimoilaženja, a potom i rata. 
Zagreb je igrao na tehnološku kartu sigurnosti, razigrali su tehnologiju i potvrdili je na 650 tonskom objektu „Heroja“ i zašto bi dalje komplikovali i rizikovali, dok su apetiti Beograda koji je pravio milijarde dolara profita od vojne industrije bili da podmornica bude težine 1.500 tona , ispričao je Komar i dodao.

„Paraleno sa početkom priče o B-73 koja je bila u rukama Insituta u Zagrebu, angažovane su neke kompanije iz zemlje koje su imale učešća u gradnji podmornice B-72, da se idejno i preliminarno opredele za učešće u isporuci opreme za novi objekat. A bilo je prostora za itekako angažovanje – vođenje navigacije pod vodom, jači izvori struje, bolja I potpunija klimatizacija, savremenija kontrola mikroklime, bolja rasveta, regeneracija vazduha, sistem gasogeneratora za raketno pirenja balastnih tankova, itd, pa su neke kompanije već bile krenule u izučavanje tih problema, 

Sagovorniku je pokazan dokument iz SSNO, pov. br. 105-18/87 od 27.10.1988. godine koji je zapravo odluka doneta na Sednici glavnog vojno-tehničkog saveta da se u SSSR-u obave konsultacije u vezi nabavke savremenog naoružanja za podmornicu B-73 i definiše tehnička pomoć oko projektovanja. Jugoslavija je potom kupila 50 moćnih torpeda 53/65 KE na kiseonični pogon plus 5 vežbovnih. Međutim sticajem koliko više sile u SFRJ (ratne) toliko i one niže (ljudsko-subjektivne) u SRJ ova torpeda nikad nisu ni ukrcana u podmornice ni lansirana.

Komar je takođe zamoljen da uporedi podatke preuzete sa interneta za novu „raketnu podmornicu“, i da odgovori na pitanje koliko je to bilo realno. 

„Često se spominje taj projekat podmornice „Lora“, ali to nikakve veze sa realnošću nema, jer ove karakteristike koje mi predočavate odgovaraju onome što je Zagreb insistirao – da to bude podmornica tipa „Projekat 600“: 4 torpedne cevi, 4,5 metra prečnika, 6 torpeda, kapacitet 12 plus 20 mina, podvodna vožnja 300 milja sa 4 čvora, posada 21, itd. Otprilike „Heroj“ sa većim nivoom automatike – ali sve su to samo internetske proizvoljnosti. 

Po raspadu SFRJ Institut se težišno na tom području „bacio“ na usavršavanje objekta Soča 914 iz klase 100-tonskih diverzantskih podmornica i veoma uspešno su to uradili. Međutim veliki gazda u obliku NATO korporacije je 2000. ugasio sve dalje ideje o podmorničarstvu.

Svetske delegacije obilazile naše podmorničare

Jugoslovenske podmornice klase „Heroj“ i „Sava“ privlačile su tada veliku pažnju, kako Zapada, tako i Istoka. Brojne mornaričke delegacije koje su dolazile u posetu Jugoslovenskoj Ratnoj mornarici obavezno su posećivale i podmorničare i upoznavale se sa onim što je SFRJ proizvodila.

„Kada smo proverili sve mogućnosti podmornice 831, brojne svetske delegacije dolazile su da je posete. Bio sam lično prisutan kad je komandant Ratne mornarice Indije ronio sa nama u 831 i sa dubine 50 metara, negde u Hvarskom kanalu, prekrcao se „suvim“ postupkom zajedno s našim komandantom Flote i komandantom podmorničke jedinice u spasilačku podmornicu koja ih je iznela na površinu – tj. na palubu broda PS-12 Spasilac. Bila je to rutinska akcija visoko uvežbanih specijalista svog posla. Nekoliko godina potom ista radnja je ponovljena za britanskog admirala koji je kao komandant podmornice S-48 Conqueror potopio argentinsku krstaricu „General Belgrano“ u Foklandskom ratu 1982. Brod PS-12 je izgrađen u brodogradilištu „Tito“ u Beogradu i sa spasilačkom opremom sa Zapada (spasilačka podmornica, ronilačko zvono, kompleks od šest barokomora, itd) mogao je da interveniše na velikim dubinama u spašavanju podmorničara iz oštećenih podmornica ili da omogućuje tzv „saturaciono“ ronjenje. Sva ta ushićenja stranih delegacija su podgrevala nade najodgovornijih lica u SSNO da se može napraviti veliki izvozni posao prodajom podmornica i spasilačkog broda.

Kako je NATO ugasio podmorničarstvo na Jadranu

„Usaglašavanje stavova o gradnji klase diverzantskih podmornica bilo je prilično mukotrpno zbog različitih mišljenja treba li ona da ima energetsku sigurnost u sebi (dizel motor + generator za punjenje akumulatora + kompresor) ili da se to ostavi obalskoj logistici koja bi mobilnim namenski građenim postrojenjem dolazila na željene tačke obale i popunjavala zalihe energije. Pobedila je druga (jača) opcija i serija je tako izgrađena. Da Zagreb (Institut) nije preboleo taj koncepcijski „poraz“ vrlo brzo je shvaćeno nakon raspada zemlje kada su podmornici 914, koja se u momentu početka rata našla u matičnom brodogradilištu u Splitu na remontu, presekli trup i ubacili modul-prostor od 1,5 m dužine sa tankom goriva, dizel motorom i generatorom te dali objektu sigurnost na moru u slučajevima pada kapaciteta u akumulatorima, tj. izbegli su onu najgoru pomoračku sudbinu – bespomoćnost na otvorenom moru – kad se istroše akumulatori, a nema punjača. Prvi deo ispitivanja je pokazao odlične rezultate, dok drugi nije izvršen zbog nekih unutrašnjih nesporazuma u „Stožeru“ HV. Malo potom je dalje podmorničarstvo RH dekretom ukinuto.

Koliko SAD zaostaje za Rusima po pitanju hipersoničnog naoružanja, saznajte OVDE.

Izvor: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com