"Rođena zemljo, jesi li znala
- tu je pogin'o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej'o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al' nikad neće — Kadinjača!"
Bitka na Kadinjači se odigrala u sklopu Prve neprijateljske ofanzive 29. novembra 1941. godine na prevoju Kadinjača, 14 km sjeverozapadno od Užica, i poznata je u našoj i svetskoj istoriji kao nezabeležen primer junaštva, uporediv sa, recimo, hrabrošću 300 Spartanaca, koji su poginuli u Termopilskom , između njemačkih okupacijskih trupa i Radničkog užičkog bataljona i još nekoliko partizanskih odreda.
Bitka je bila više žrtvovanje nego odbrambena akcija. Tom prilikom izginuli su svi borci Radničkog bataljona, štiteći odstpunicu Vrhovnom štabu koji se povlačio iz Užica ka Sandžaku. Ovim porazom nestala je Užička republika, prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi, prst u oku Adolfa Hitlera.
Postojanje Užičke republike je za okupacione snage bila veliko iznenađenje, jer okupator nije mogao da veruje da, u državi koja je bila tako lako slomljena i rasparčana, može da se javi dobro organizovani otpor. Sa druge strane, očekivanja pokreta otpora u Srbiji su bila da će napad Nemačke na SSSR biti velika prekretnica u dotadašnjem ratu i da će za nekoliko meseci sovjetska armija potući Vermaht.
Vrhovni štab NOV i POJ naredio je 28. novembra 1941. Radničkom bataljonu Užičkog NOP odreda, ojačanom sa dvije čete Posavskog NOPO-a i topom Artiljerijske baterije, da na Kadinjači zatvori pravac Bajina Bašta–Užice, uspori napredovanje desne kolone njemačke 342. divizije i time omogući evakuaciju ranjenika i ratnog materijala iz Užica ka Zlatiboru, a zatim da se jedinice sa Kadinjače orijentišu za zaštitu prema Kremnima.
Vrhovni štab znao je da Nemci prodiru u pravcu Užica, ali nije znao da se radilo o oklopnoj, već je bio uveren da se radi o pešadijskoj diviziji. Zbog toga su ostavljene trupe bile samo lako naoružane, koje nisu mogle da se odupru tenkovima koje su posedovali Nemci.
Radnički bataljon, sastava tri čete (Pekarska, Krojačko-obućarska i Tkačka – ukupno oko 270 boraca), stigao je noću sa 28. na 29. novembar na prevoj Kadinjaču. Borcima Radničkog bataljona izdato je naređenje da ne otvaraju vatru dok njemačke snage ne uđu duboko u kliješta koja su činili partizanski položaji na prednjem kraju obrane.
Dana 29. novembra oko 8 časova nemačke jedinice, koje su četnici upozorili da je cela Kadinjača puna partizana i da će uporno biti branjena, krenule su iz Zaglavka izviđačkim snagama naprijed pročešljavajući teren da bi otkrile položaj Radničkog bataljona i uočile glavne otporne tačke. Kada su se ove snage zavukle dosta duboko između prve i druge okuke puta, s Kadinjače je odjeknuo pucanj partizanskog topa i gotovo istog trena sručila se na njemačke vojnike vatra boraca Pekarske i Krojačko-obučarske čete.
Da bi što brže slomili otpor branilaca na Kadinjači, Nijemci su uputili obuhvatne kolone jačine dva bataljona. Poslije jednočasovne snažne artiljerijske pripreme u talasima su napadali položaje branilaca Kadinjače. Odbijeno je više njihovih juriša i povela se borba prsa u prsa. U borbi vođenoj do popodneva branioci Kadinjače nisu dozvolili neprijatelju da prodre u Užice. Uz put su njemački vojnici hvatali seljake i gonili ih da nose municiju, a onda ih ubijali. Kada su sa obje kolone izbili na prevoj Kadinjače, počeli su s bokova vršiti pritisak na borce Posavskog odreda, Oraške čete 2. šumadijskog odreda i 2. zlatiborske čete Užičkog odreda.
Oko 14 časova borba na Kadinjači počela je da jenjava, a oko 14,30 časova sasvim je prestala. Tek kada je izginuo čitav radnički bataljon sa komandantom Andrijom Đurovićem, komandantom Užičkog NOPO-a Dušanom Jerkovićem i političkim komesarom Posavskog NOPO-a Borom Markovićem, njemačke jedinice su uspjele da prijeđu preko Kadinjače i istog dana uveče da uđu u Užice.
Poraz partizanskih snaga na Kadinjači za novoosnovani pokret otpora imao je katastrofalan značaj. Bitka na Kadinjači označila je kraj Užičke republike koja je trajala od 24. septembra do 29. novembra 1941. godine. U bici je izginuo ceo Radnički bataljon, dok su Nemci imali dva mrtva. Iz Užica se Tito jedva spasio. Vrhovni štab je bio zahvaćen panikom i rastrojstvom.
Partizanski ranjenici su uhvaćeni i poubijani. Evakuacijom ranjenika iz Užica rukovodili su: dr Gojko Nikoliš, dr Dejan Popović, dr Boris Andersen, i student medicine Mika Pavlović. Ranjenici su prevezeni na Zlatibor do 29. novembra 1941. Nemci su tenkovima izbili na Zlatibor 30. novembra. Streljano je oko 100-120 ranjenika.
Odredi, koji su tokom postojanja Užičke republike bili organizovani i popunjeni, brzo su počeli da se raspadaju usled masovnog dezertiranja i prelazaka u četničke odrede. Tako Romanijski odred koji je brojao više od hiljadu ljudi, spao je na 200-300 boraca.
Vrhovni štab je sa oko 1.500 boraca prešao Uvac i našao se u Sandžaku.
Borba nekoliko stotina partizana na Kadinjači protiv oko 3.000 dobro naoružanih njemačkih vojnika zabilježena je u istoriji NOB-a u Srbiji kao jedan od najvećih podviga srpskih partizana. Za taj podvig, užički Radnički bataljon je povodom desetogodišnjice NOR-a i revolucije odlikovan Ordenom zasluga za narod 1. reda.
O Pašićevom urnebesnom odgovoru koji se i dan danas prepričava pročitajte OVDE.
Izvor: espreso.rs
