Ali, uprkos izveštaju Pentagona i Kongresa, čak i da su sve američke „ploveće tvrđave“ funkcionalne, otvara se pitanje šta bi mogle da učine u ratu protiv suparničke supersile.
U ovom slučaju ne uzimamo u obzir neprijatelje poput Libije, sa avionima MiG-21 i MiG-23 i oklopno-mehanizovanim divizijama sa tenkovima T-55, kakve su po pravilu zemlje koje su omiljena meta američke vojske, koja u vojni pohod kreće tek kada je sa stopostotnom sigurnošću uverena u pobedu.
Naravno, čak se i te procene pokažu pogrešnim, kao što je bio slučaj sa Vijetnamom, Irakom ili Avganistanom, gde je militante u južnim planinskim područjima nemoguće poraziti.
Ipak, nosači aviona su se generalno smatrali velikom prednošću za američke oružane snage. Sada se otvara pitanje njihove budućnosti, pre svega zbog hipersoničnih raketa, posebno zbog ruskog i kineskog razvoja na ovom polju.
U Sjedinjenim Državama, odnosno u Pentagonu, ima sve više onih koji bi želeli da smanje izdatke za izgradnju nosača aviona, istovremeno povećavajući ulaganja u razvoj hipersoničnih raketa kratkog, srednjeg i dugog dometa.
To istovremeno znači priznanje da su ruski i kineski stratezi bili u pravu, kada su sa puno manje novca osigurali možda teško nadoknadive prednosti. Zašto je to tako?
Na to pitanje je nedavno odgovorio ruski predsednik Vladimir Putin, koji je rekao „kako je svestan činjenice da će i SAD proizvesti hipersonične rakete, ali će Rusija tada već biti korak ispred, s obzirom da već radi na novim sistemima“. Koji su to sistemi i na čemu se temelje, nije hteo da kaže.
Poslednji koji je promovisao hipotezu kako je nužno smanjiti izdatke za „ploveće tvrđave“ i kako novac treba usmeriti u hipersonične projektile bio je američki podsekretar ministarstva odbrane za istraživanje i inženjering, Majk Grifin, govoreći na konferenciji koju su organizovale Defense News, gde je naglasio potrebu da se Sjedinjene Države opreme arsenalom hipersoničnih raketa kako bi odvratile Kinu i Rusiju od bilo kakvih mogućih agresivnih akcija.
Da bi postigle stvarni ratni kapacitet i obezbedile odvraćanje u budućnosti, Sjedinjene Države će morati da povećaju ulaganja u ovo područje. Glavnu prepreku predstavlja činjenica da su troškovi razvoja i proizvodnje visoki i da bi se izgradio arsenal od 2.000 hipersoničnih bojevih glava bio bi potreban ekonomski trošak sličan onome za izradu jednog nosača aviona.
Promena strategije?
Danas deluje nemoguće da se visoki oficiri i funkcioneri američke mornarice odluče da napuste nosače aviona, usput i popratne borbene vazduhoplovne grupe i projektile, pre svega zato što su se sve američke vojne doktrine od Drugog svetskog rata do danas fokusirale na projekciju moći na morima čitavog sveta. To je strategija potpuno drugačija od one koju su sledile i slede Rusija i Kina, koje su svoje snage zapravo usresredile posebno na balističke veštine i kapacitete.
Iz tog razloga su oni odavno počeli da rade na hipersoničnim projektilima, među kojima ima i protivbrodskih verzija, pre svega kako bi „pod vatrom“ držali nosače aviona, koje su pretvorili u lak cilj koji se teško može braniti.
U isto vreme, smanjenje ulaganja u nosače aviona smanjilo bi mogućnosti Sjedinjenih Država da brzo intervenišu u čitavom svetu, ne samo slanjem ljudi na teren, već i zbog nemogućnosti korišćenja aviona Boeing F/A-18E Super Hornet, Lockheed Martin F-35C Lightning II, Northrop Grumman E-2 Hawkeye, kao i aviona Boeing EA-18G Growler.
Sumnje u hipersonične rakete
Mogućnost kombinovanja mornaričkih i vazdušnih snaga je uvek bila moć Sjedinjenih Država, od bitke za Koralno more i od one na Midveju i kasnije.
Iz tog razloga u budućnosti se čini nemoguće da se Vašignton oslanja samo na raketno odvraćanje i da odbaci upotrebu nosača aviona. Malo je verovatno da će Sjedinjene Države krenuti tim putem i zbog sumnji u pogledu hipersoničnih raketa dugog dometa, koje još nisu dovoljno testirane.
Postoje sumnje da je Kina u „hipersoničnoj trci” precenila svoje sposobnosti i da ta oružja mogu da budu nepouzdana u slučaju stvarnog korišćenja, posebno zbog velike brzine koja bilo kakvu korekciju putanje čini gotovo nemogućom. Tako barem veruju u Pentagonu.
Rizikovati nadmoć na morima zbog čega?
Treba naglasiti kako bi, pored tehnoloških poteškoća zbog kojih hipersonične rakete možda ne bi bile efikasno oružje odvraćanja, Sjedinjene Države morale da preispitaju i revidiraju opšte strategije svoje mornarice usresređene na upotrebu nosača aviona, a ne na projektile, kao u slučaju Rusije i Kine.
Verovatnije je da će hipoteze zagovornika raketa u Pentagonu, kao i Grifinov predlog o “potrebi” za smanjenjem ulaganja u izgradnju novih brodova ostati samo teorija. U praksi će se mornarica i dalje boriti za povećanje izdataka za modernizaciju i širenje flote, pokušavajući da poveća broj brodova i podmornica na raspolaganju do 355 plovila.
Nosači aviona klase „USS Gerald R. Ford“, namenjeni da zamene “stare” iz klase „Nimitz“, ostaće u centru američke spoljne i vojne politike, uprkos činjenici da će Kina i Rusija nastaviti da rade na hipersoničnim kapacitetima.
Suprotstavljeni stavovi između zagovornika ulaganja u izgradnju nosača aviona i onih koji traže razvoj hipersoničnih raketa u budućnosti može oslabiti američku pomorsku nadmoć.
SAD svakako moraju da ulažu u hipersonične projektile, ali istovremeno moraju da se takmiče sa Kinom za dominaciju na morima, gde su Sjedinjene Države još uvek gotovo nesporni gospodari.
Kina još nije vladar svetskih mora, a SAD, zahvaljujući ogromnim ulaganjima i industrijskim naporima uloženim od vremena Hladnog rata do danas, koja će se nastaviti i u narednim godinama, to jesu.
Ali ovde u igru ulazi ekonomski faktor. Dok SAD režu potrošnju u ostalim područjima, vojna potrošnja raste takvom brzinom da će kroz nekoliko godina dostići 1.000 milijardi dolara godišnje. Kina takođe gradi jaku mornaricu, ali nominalni vojni budžet Pekinga ne znači ništa, baš kao ni ruski.
U martu 2019., kinesko ministarstvo finansija je objavilo godišnji vojni budžet od 177,5 milijardi dolara. U juanima, naravno. To je bilo povećanje za 7,5 odsto u odnosu na budžet za 2018. godinu, koji je iznosio 167,4 milijarde dolara.
Ali ne postoje opšte prihvaćeni standardi za izveštavanje o vojnoj potrošnji. Iako postoje međunarodni mehanizmi, poput izveštaja Ujedinjenih nacija o vojnim izdacima, učestvovanje u njemu je dobrovoljno. To vladama omogućuje izveštavanje o svojim troškovima sa različitim stupnjevima detalja. Kina se ovom instrumentu Ujedinjenih nacija pridružila 2007. godine, ali je i dalje najmanje transparentna u odnosu na druge zemlje.
Na primer, kada je kineska vojna potrošnja 2002. bila petinu od današnje, Pentagon je naveo da je bila četiri puta veća, ne toliko u smislu novca, izraženog u dolarima, koliko u smislu šta je Kina sa tim novcem uspela da učini. Ali čak i sa nominalnim vojnim budžetom, agencija SIPRI procenjuje da je Kina 2018. na odbranu potrošila 250 milijardi, 1,4 puta više od zvaničnog broja.
Kako ne bi otkrio da prihvata činjenicu rastuće kineske pomorske moći, Kongres teško prihvata radikalno smanjenje sredstava za nosače aviona i verovatnije će samo delimično prihvatiti zahteve Pentagona za ulaganjem u hipersonične rakete i bojeve glave.
Ne treba zaboraviti ni moć i uticaj na Kongres i predsedničku administraciju kompanija Boeing, Lockheed Martin, Northrop Grumman, Raytheon ili kompanija koje grade nosače aviona, poput Huntington Ingallsa, ogranka Newport News Shipbuildinga, na osnovu čega je razumljivo da će se SAD do daljnjega držati doktrine koja po mnogim pokazateljima ne garantuje vojnu premoć u odnosu na budžetske „patuljke“ Rusije, pa čak i Kine.
Verovatno nećemo biti svedoci direktnog sukoba ovih svetskih velesila, ali za sada interesi vojno-industrijskog kompleksa očito ne dopuštaju Pentagonu da promeni doktrine i da se manje oslanja na „ploveće tvrđave“.
Ovde pre svega govorimo o slabljenju u smislu efikasnog odvraćanja „potencijalnog neprijatelja“, a odvraćanje sa nosačima aviona, ako na drugoj strani imate snažan hipersonični arsenal, prema mnogima „ploveće tvrđave“ američke vojske pretvara u „plutajuće grobnice“.
SAD žele „veliki sporazum“ o strateškom naoružanju sa Rusijom i Kinom. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: logicno.com
