Piše: Dmitrij Gorenburg za Russian Military Reform

Ruski strateški ciljevi

Ruska strategija na Mediteranu usredsređena je na tri ključna cilja: iskorišćavanje geografskog položaja Mediterana za unapređenje bezbednosti Rusije, korišćenje ruskog položaja na Mediteranu za povećanje ruskog statusa alternativne svetske sile i pružanje podrške sirijskom režimu. 

Strategija takođe ima tri ključna elementa. 

Prvi element je pozicioniranje verodostojne vojne sile na Mediteranu. Stalna snaga u regionu važna je za nekoliko ruskih ciljeva, uključujući zaštitu ruskih pristupa i smanjenje ranjivosti Rusije na iznenađenje.

Ova sila takođe pruža Rusiji veću fleksibilnost i sposobnost u suzbijanju zapadnih aktivnosti na Sredozemlju, omogućava Rusiji spremniji pristup svetskim okeanima, smanjuje vreme potrebno za preusmeravanje snaga i platformi u region u slučaju sukoba i pruža Rusiji stalnu prisutnost neophodnu za širenje uticaja u okolnim zemljama.

Drugi element strategije sastoji se od napora da se osiguraju saveznici i partneri u regionu sa ciljem povećanja pristupa lukama ruskim pomorskim eskadrilama.

Iako je Sirija i dalje ključni saveznik za Rusiju, napori na unapređenju saradnje sa Egiptom, Kiprom, Grčkom i drugim državama bili su uspešni u većoj ili manjoj meri.

Treći element strategije nadograđuje se na drugi i fokusira se na uspostavljanje mornaričkih baza u regionu – dosadašnji napori bili su uspešni samo u Siriji.

Baza na centralnom Sredozemlju, kao što je Libija, bila bi posebno važna sa strateške tačke gledišta, omogućavajući Rusiji da proširi svoju pomorsku silu van istočnog Sredozemlja.

Bez pristupa obezbeđenog od strane saveznika u Sredozemlju, stalnog vojnog prisustva i regionalnog baziranja, Moskvi bi verovatno bilo teže da vodi operacije u cilju svojih sveobuhvatnih strateških ciljeva u regionu. Ukoliko se obezbede sva tri elementa, ruska vojska bi bila u mnogo povoljnijem položaju u slučaju neprijateljstava ili sukoba na Mediteranu.

Pomorske sposobnosti Rusije na Mediteranu

Rusija je 2013. godine ponovo uspostavila trajno pomorsko prisustvo u Sredozemnom moru sa svojom mediteranskom eskadrilom. Crnomorska flota (BSF) je bila osnovni dobavljač brodova i logistike za eskadrilu. Od 2014. godine, BSF je kupio šest novih podmornica, tri fregate i nekoliko patrolnih i malih raketnih brodova.

Uporedo sa ovim akvizicijama, Rusija je započela velike remonte nekih svojih brodova iz sovjetske ere. Rusija je prebacila baterije za vazdušnu odbranu na Krim, gde ove baterije pružaju pokriće za ruske platforme koje deluju u Crnom moru i istočnom Sredozemlju.

Uvođenje više platformi naoružanih krstarećim raketama dugog dometa i dodavanje baterija za protivvazdušnu odbranu na Krim je u osnovi promenilo način rada Crnomorske flote. Naoružani raketnim sistemima Kalibar, sa demonstriranim dometom od 1.500 do 2.000 km, najnoviji brodovi flote mogu da pogode udaljene ciljeve iz dobro zaštićenih zona u blizini ruske obale na Krimu i u Novorosijsku.

Ruski brodovi su bacili senku na američke brodove na istočnom Mediteranu, a ruske podmornice raspoređene na Sredozemlju su takođe pratile američke i NATO platforme. 

BSF će nastaviti da nabavlja nove brodove tokom narednih deset godina, omogućavajući Rusiji da poveća broj brodova koji bi mogli biti raspoređeni za operacije u Sredozemlju.

Pored toga, Rusija je ojačala svoje snage vazdušne i protivvazdušne odbrane na Sredozemlju, postavivši niz taktičkih borbenih aviona u svoju vazdušnu bazu u Siriji i pokazavši njihovu sposobnost da prelete velike udaljenosti do Sredozemnog mora iz baze na ruskoj teritoriji.

Ruska odbrana može da kontroliše celo Crno more od Krima, uključujući sve prilaze ruskim primorskim oblastima. Rusija koristi slične zaštitne sposobnosti u istočnom Mediteranu, uključujući postavljanje sistema protivvazdušne odbrane S-400 i S-300, obalne odbrambene sisteme Bastion i Bal, kao i Pancir sisteme za odbranu, zajedno sa vazduhoplovnim i mornaričkim jedinicama.

Iako politička geografija regiona i ograničena priroda ruskih snaga tamo znače da Moskva nema istu odbrambenu kontrolu kao što je ima na Crnom moru, njene snage na Sredozemlju su dovoljno jake da predstavljaju potencijalni izazov za američku i NATO pomorsku dominaciju u regionu.

Misije ruske mornarice

Strateško odvraćanje ostaje najvažnija misija ruske mornarice na globalnom nivou, ali obalna odbrana i kontrola teritorijalnih voda su druge dve najvažnije i predstavljaju velike brige u Crnom moru i Mediteranu.

Rusija tradicionalno smatra da obalna odbrana znači prosto držanje stranih mornarica podalje od ruske obale; od 2015, međutim, obalno-odbrambena misija je obuhvatila i zaštitu ruskih snaga u Siriji.

Štaviše, u poslednjoj deceniji ruska mornarica se sve više fokusirala na poboljšanje svoje sposobnosti da blisko sarađuje sa ruskim kopnenim silama i ruskim vazduhoplovstvom u zajedničkim operacijama.

Ta koordinacija je bila na delu već 2014. godine, kada su sve službe blisko sarađivale na premeštanju snaga na Krim, u okviru operacije koja je rezultirala ruskom aneksijom tog regiona.

Od tog vremena, Rusija je više puta usmeravala svoje vojne vežbe na zajedničke operacije. Pozitivni efekti tog fokusa vidljivi su u ruskim pomorskim operacijama u blizini Sirije, gde su ruske mornaričke snage blisko koordinirale s ruskim vazdušnim i kopnenim snagama, kako u napadima na ciljeve na obali, tako i u transportu osoblja i opreme za ruske operacije.

Rusija svoju obalno-odbrambenu misiju ostvaruje pre svega razvojem sposobnosti, a ne nabavkom platformi. Zbog toga ruska mornarica nije toliko zabrinuta kao što neki zapadni analitičari smatraju da bi trebalo da bude zbog problema i kašnjenja sa kojima se suočila u izgradnji velikih površinskih brodova.

Umesto toga, izgradila je veliki broj manjih patrolnih brodova i korveta koji su izuzetno sposobni u operacijama ograničenja i zabrana pristupa i manevara (A2 / AD).

Ideja je da ruska mornarica može da koristi ove brodove za stvaranje pomorskih zona u koje neprijateljske snage teško prodiru. Ovi „A2 / AD mehuri“ u Crnom moru i istočnom Sredozemlju koriste se za onemogućavanje pristupa pomoću kraćih – obalskih i protivvazdušnih odbrambenih sistema fokusiranih na zabranu pristupa. 

U sklopu obalno-obrambene misije, ruska mornarica će nastojati da uspostavi verodostojno pomorsko konvencionalno odvraćanje NATO-a, kombinacijom vazdušne odbrane i brodova opremljenih krstarećim raketama, koji će zajedno raditi na naglašavanju da će svaka upotrebe mornaričkih snaga NATO-a protiv ruskih brodova i objekata skupo koštati protivnika.

Suprotno tome, ruska mornarica ima relativno ograničen fokus na tradicionalnoj projekciji snaga i ekspedicijskim ratištima na Mediteranu. Najveći ruski mornarički brodovi su sovjetska plovila koja vremenom postaju manje pouzdana. Većina novih površinskih brodova koji se grade su relativno mali i malo je verovatno da će se smestiti daleko izvan ruskih mornaričkih domova na Crnom moru i u istočnom Sredozemlju. 

Ograničenja u ruskim pomorskim operacijama na Sredozemlju

Budući planovi ruske mornarice na Sredozemlju suočavaju se sa nekoliko ograničenja. Što se tiče finansiranja, Moskva je uložila velika sredstva u mornaričke nabavke u okviru državnog programa naoružanja 2011-2020.

Ona nije bila voljna da održi tako visok nivo potrošnje u narednih deset godina, posebno imajući u vidu ograničenja u ukupnoj vojnoj potrošnji koja su rezultat relativno stagnirajuće ekonomske situacije. Kao rezultat toga, čini se da je ruska mornarica verovatno najveći gubitnik u Državnom programu naoružanja 2027. godine.

Većina ruskih pomorskih projekata suočena je sa značajnim kašnjenjima. To je zbog kombinacije dugoročnog pada pomorskog istraživanja i razvoja koji tek počinje da se obnavlja, nemogućnosti modernizacije svoje brodogradnje, budžetskih ograničenja koja su prisilila vladu na kompromise oko programa izgradnje i modernizacije i okončanja saradnje u odbrani sa ukrajinskim i zapadnim dobavljačima nakon sukoba sa Ukrajinom 2014. godine.

Što se tiče industrijskih kapaciteta, većina ruskih brodogradilišta nije u najboljem stanju. Brodogradilišta Sevmaš i Admiralti su izuzeci i otkrivaju značaj koji se pridaje izgradnji podmornica u odnosu na površinske brodove.

Moskva je takođe imala problema sa nabavkom različitih elektronskih komponenti i preciznih mašina. Nekoliko godina, dakle, nabavka i razvoj naprednih komponenti bili su najveće ograničenje u izgradnji novih brodova sa modernim sistemima. Međutim, većina ovih pitanja sada se rešava razvojem domaćih alternativa, tako da će u budućnosti pomorska gradnja verovatno brže napredovati.

Rusija se takođe suočava sa operativnim izazovima u pomorskim operacijama na Mediteranu. Primarni izazov je logistika i dovođenje platformi za borbu.

Turski moreuz verovatno bi bio ozbiljna smetnja u slanju pojačanja i sposobnosti Rusije da se preusmeri natrag u Crno more u slučaju sukoba sa NATO-om, posebno ako Turska nastavi da sledi stroge odredbe Konvencije iz Montrea. Pored toga, ruski bombarderi srednjeg dometa bi se verovatno suočili sa izazovima prelaska iz Rusije u vazdušni prostor iznad Sirije.

Zbog ovih izazova, rusko rukovodstvo bi trebalo da, pre izbijanja  bilo kakvog sukoba u istočnom Sredozemlju, izabere da li će se boriti na Sredozemlju ili će pokušati da snage vrati u Crno more kako bi odbranilo ruske južne granice.

Ako bi ruske snage ostale na Mediteranu, one bi predstavljale ozbiljnu pretnju američkim i NATO snagama stvaranjem sve gušćeg raketnog i elektronskog ratnog okruženja dalje u istočnom Sredozemnom moru.

Rusija bi morala da očekuje da će te snage izgubiti protiv brojčano i kvalitativno superiornije neprijateljske sile, mada nakon što od svog protivnika iznudi potencijalno visoke gubitke.

Buduća ruska pomorska uloga na Mediteranu

U budućnosti se očekuje da će BSF podržavati još veću mediteransku eskadrilu, sa stalnim prisustvom jedne do dve višenamenske podmornice severne flote i 10–15 površinskih brodova .

Napori Rusije da poveća svoje prisustvo na Mediteranu zahtevali bi i uspostavljanje dodatnih i  većih baza u regionu. Takve baze ne bi samo pružale mogućnost za točenje goriva i popravku brodova: mogle bi da ugoste i obalne obrambene sisteme koji bi štitili eskadrilu.

U bliskom i srednjoročnom roku uloga ruske mornarice biće prvenstveno odvraćanje i ograničavanje američkih i NATO operacija na istoku Sredozemlja i pružanje napredne odbrane za pristupe ruskoj zemlji kroz Crno more. 

NJen ukupni fokus ostaje defanzivan, s mogućnošću da se srednjoročno poveća naglasak na projekciji snage, jer sve više nuklearnih podmornica klase Jasen stupa na mrežu, a starije sovjetske podmornice su naoružane krstarećim raketama Kalibr kao deo tekućih planova modernizacije.

Ova buduća sila može potencijalno da zapreti mornaričkim snagama Sjedinjenih Država i njihovim saveznicima napadima na kopno i protivgradnim krstarećim raketama zasnovanim na malim brodovima u zatvorenim morima koji su visoko zaštićeni od napada i sa teško dostupnim modernim podmornicama.

Rezultat će biti ruska mornarica koja, u poređenju s prošlošću, ima mnogo veće vatrene snage i ofanzivne domete uprkos zavisnosti od relativno malih platformi. Ova sposobnost učiniće rusku ratnu mornaricu daleko jačom regionalnom pretnjom do sredine 2020-ih nego što je bila nekoliko decenija.

Mediteran će igrati ključnu ulogu u ruskoj pomorskoj strategiji zbog strateškog značaja kao pristupne tačke južnoj Evropi, Bliskom Istoku i Severnoj Africi. Za Rusiju, Mediteran simbolizuje veću konkurenciju Moskve i Vašingtona.

Uspostavljanjem svojih mornaričkih snaga, Rusija se nada da će ograničiti pristup NATO-u regionu, zaštititi ruski južni bok i pomoći svojim sadašnjim i potencijalnim budućim klijentima u regionu.

Sirijska vojska zauzela poznato naftno polje, ne haju za upozorenje Vašingtona. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Webtribune.rs